Србија у марту

Пише: Рада Комазец

 

Стигао је март. Необично расцветан. А, ако занемаримо „разуздане бабине јарчеве” неочекивано благ и топао. Март је из више разлога дуг и предуг месец. Астролози и астрономи знају и зашто. Обичан свет лаконски закључује – његов претходник је и сувише био кратак. Неспорно је једно, март је у горком српском искуству упамћен као месец фаталних збивања, проблематичних одлука, време неслагања, недаћа и погрома, побуна и заблуда, несреће и неспокоја. У овом тексту поменућу само неке из наше ближе суморне прошлости. Србија је чувеног 27. марта 1941. године Хитлеру рекла – не, образложивши то само са једном још чувенијом паролом „Боље рат него пакт”. Контроверзне ове и овакве судбоносне одлуке нису отклоњене ни у деценијама које су прошле. Више од пола века се веровало да је то била славна херојска одлука српског народа, јасна порука нарастућем нацизму, да нећемо робовати. Нешто касније бивало је све више оних који су веровали да је то била још једна подвала (енглеска) српском народу и жртвовање српског непокоривог православног бића ради интереса западног света. Март је почетком осамдесетих, 1981. године, протекао у непрекидном насртају милитантне националне мањине на садашњу СФРЈ, односно Републику Србију и њену територију. Сецесионистички побуњеници и покрет косметских Албанаца потпомогнути од политикантских руководстава сецесионистички оријентисаних бивших југословенских република који су нескривено подржавали разбијање СФРЈ и комадање Србије. Запади свет се само формално и декларативно томе супротставио. Србија је била нападнута и изнутра и споља што ће се на самом крају 20. века и те како потврдити. Март, 12. 2003. био је временски распон у коме се одиграо још један трагичан догађај -убијен је први српски председник Владе, изабран на слободним вишестраначким изборима – Зоран Ђинђић, један од поборника нове демократске Србије и њен предводник. Ни ту Србија није била потпуно јединствена. Већина је била искрено потрешена његовом смрћу, сматрајући га вођом и идолом демократске Србије. Немали је број оних који га ни тада ни сада нису видели у том светлу. Пронађен је, ухапшен и осуђен атентатор. Судски утврђено ко је и организатор, али ко је инспиратор остало је за нагађање. Многе нипошто нико не може убедити да инспиратора не треба тражити у страним агентурама земаља које никада нису дозволиле и нипошто неће дозволити Србима да самостално одлучују о својој судбини. Очигледно је да Србија неће одступити од својих вековних тежњи за незавишношћу и самосталношћу. Поготово не сада. Такође, у марту, 17. марта године 2004, нашим бившим савезницима из оба рата мало је било то што су 1999. године отели део територије Србије стварајући фантомску државу Косово, већ су дозволили да се пред њиховим очима, уз присуство десетине хиљада војника Кфора наоружаних најмодернијим оружјем, у потпуности толеришу и у доброј мери омогуће невиђени дивљачки и невероватно сурови насртаји на српски народ и његове светиње. Такав лудачки пир и рушилачка страст није испољена ни у најсуровијим ратовима најљућих противника. Срби су поново били нападнути и остали усамљени поред оних који су били задужени за њихову безбедност и сигурност њихових светиња без могућности и права да се бране и преживе. Упркос свему, остали су на својој заветној земљи. Бесрамно и бескрупулозно Србија је брутално нападнита 24. марта 1999. године. Комплетан Нато пакт предвођен Клинтоновим и њиховим ортацима бесомучно и свирепо се обрушило на самосталну, али храбру и непокорну Србију. Немилосрдни анђео је 78 дана непрестано ширио своја сатанска крила над немоћном и недужном Србијом, варварски рушећи и разарајући нашу земљу уз оркестрирану, срамну и нескривену подршку наше браће из бивше СФРЈ и непосредног окружења са часним изузецима Грка. Нису нас покорили, још мање поробили, мада су то нескривено желели. Стигао је март 2020. године. Изненада са њим је стигла и корона. Можда из Кине, а можда из … Ускоро ће се знати када и како. Општа изненађеност на појаву короне откуд и зашто баш сада и интересовања популације у готово свим деловима света, неће омогућити њену трајну и потпуну елиминацију. Коронавирус или вирус корона јесу дилеме и из правописне сфере, чак и колоквијални медицински термин Ковид – 19, али страх од ове пошасти већ сада далеко превазилази све досадашње познате и под контролу стављене епидемије и пандемије. Овај март донео је још несагледиво и крајње непредвидиво пострадање, овог пута не само Србима. Док једно поглавље ове планетарне драме чини „западна страна света”, која би због много чега морала да покаже своје лепше лице, макар и у виду очекиване солидарности, друга засигирно, бар у нашем случају, чини најмногољуднија и очигледно најхуманија земља света – Кина. Молимо се и чекамо да се овај март заврши са што мање жртава од невидљивог непријатеља.

Подели на: