понедељак, 14. октобар 2019. | 13:33

Стара школа тешка за одржавање

Деце је све више сваке године и фали нам простор. Од материјалних средстава које школа добија средили смо два одељења у просторијама предвиђеним за складиштење огрева. Тако смо привремено решили проблем недостатка учионица, каже директорица Снежана Стојковић

У истуреном одељењу ОШ „Аца Маровић” у Кузмину наставу од првог до осмог разреда слуша 40 ученика и имају велики проблем са простором. Тако би се у најкраћем могла описати тренутна ситуација у овој школи која после 1999. године има више него занимљиву судбину. Матична школа налази се у Косову Пољу и до 17. марта 2004. године имала је 150 ученика. Похађала су је деца из Кузмина, Косова Поља и Бресја. У таласу насиља који је захватио ово место, школска зграда страдала је већ првог дана. Према речима директора Снежане Стојковић, она је у пожару потпуно уништена, као и комплетна документација.

– Школа је касније обновљена и деца су поново кренула на наставу. Тако је било све до 2011. године када је одлучено да у истој школској згради у преподневној смени наставу почну да слушају и деца албанске националности. То је све променило – каже директорица школе. Долазак албанских ђака значио је крај наставе за сву српску децу из поменутих места. Родитељи су одлучили да децу испишу из школе јер су се плашили за њихову безбедност. Нису хтели да ризикују после свега што се издешавало у Косову Пољу. Тако су наставу на српском језику наставила да слушају ромска деца из Косова Поља, тренутно је њих 40 и, према речима директорице, добри су и редовни ђаци. Школа ради без проблема, а однос са колегама Албанцима је коректан. Многи ученици ове школе су прешли у ОШ „Угљаре” из Угљара, док су деца из Кузмина била упућена на две учионице своје старе школе. Школа је уредна, окречена, са старинским пећима у којима се ложи угаљ, али далеко од стандарда и услова које ова деца и само село Кузмин заслужују.

– Школа је, према причи старијих мештана, грађена четрдесетих година прошлог века. Све је у њој дотрајало и пропада, без обзира што се ми трудимо да све одржавамо најбоље што се може. Таман једно окрпимо појави се проблем на другом месту, и тако годинама – прича директорица Стојковић и наставља: – Сваке године деце је све више и фали нам простор. Од материјалних средстава које школа добија средили смо два одељења у просторијама предвиђеним за складиштење огрева. Тако смо привремено решили проблем недостатка учионица, и у њима сада наставу слушају ученици седмог и осмог разреда. Да поменем да су све радове изводили наши помоћни радници, није било пара за плаћање никог са стране. Према њеним речима, број ђака ће се наредне школске године повећати, односно број ђака у селу дупло је већи него пре 10-15 година. Запослени у школи ОШ „Аца Маровић” сећају се времена када су сређивали запуштене просторије старе и оронуле зграде и претварали их у учионицу. Сада, и да хоће више немају шта да преуређују. Сређивање школе била је њихова борба не само за школу, већ и за опстанак. Тиме су, са једне стране, децу поштедели путовања и евентуалног ризика, јер безбедност је још увек под знаком питања. Са друге стране, то је значило да ће њихови родитељи остати са њима у селу, и да се број становника неће осипати. Били су у праву. Број ђака се не смањује готово уопште, односно то се не може упоредити са осталим рубним местима у централном делу Косова и Метохије где је број ђака сваке јесени све мањи. Њихова прича о неопходности реновирања школе, односно проширењу траје скоро две деценије, али нико да их чује.

– Обраћали смо се на различите адресе за помоћ да се школа реновира, али одговора није било. Када нас је посетио Арно Гујон, велики пријатељ Срба са Косова и Метохије, добили смо наду да ће се на већ постојећу зграду надоградити нов анекс који би имао преко потребне две учионице и санитарни чвор у згради. Иако му је долазак на Косово забрањен, наша нада да ће нам помоћи није нестала – рекла нам је директорица, и на наше питање шта је са фискултурном салом кроз осмех казала да је то за њих луксуз и готово неостварљив сан. Уколико се остваре наде запослених у школи у Кузмину имали би четири учионице. Оне две импровизоване би претворили у кабинете. Када све то погледате са стране и даље изгледа веома скромно, али сви би у Кузмину и тиме били задовољни, и наставно особље, али и родитељи и деца. Зато су вредни сваког дивљења и поштовања. Кузмин је иначе познат по великом броју високо образованих људи. Они у овом тренутку, од око 300 становника, имају више од 20 студената. Сви они се по завршетку студија враћају кући и покушавају некако да се запосле. У ОШ „Аца Маровић” са децом ради стручни кадар. Деца редовно учествују на свим такмичењима предвиђеним планом и програмом Министарства просвете Републике Србије и остварују добре резултате.

У школи посебно истичу Неду Јолић, ученицу седмог разреда, која је остварила одличне резултате из хемије и српског језика. Неколико дана после обиласка школе и даље нам је фасцинантан простор у којем се ради и учи. Још интересантније је то да се нико до сада није сетио да им школу реновира, али морамо да поменемо да смо из истуреног одељења ОШ „Аца Маровић” из Кузмина отишли задовољнији него што смо то били у било којој другој школи где су услови далеко бољи. Ваљда је за то заслушан оптимизам и љубазност свих у школи, али и у самом Кузмину, који упркос својој изолованости и тешким условима живота још није изгубио своју душу. М.Ч.

Подели на: