субота, 12. јуна 2021. | 22:32

БИТИ НА ВЛАСТИ У СРБИЈИ, НИКАДА НИЈЕ БИЛО ЛАКО

 Ако се нешто већ деценијама одвија у континуитету то је политика двоструких стандарда, која се после са пуно хипокризије објашњава флоскулама типа „БиХ је посебан случај и нема сличности са КиМ”. Сила никада нема потребу да своје будалаштине образлаже и ставља у контекст логике, па нема ни одговора на питање у чему је та посебност. У једној од хајки на моју маленкост (а било их је) рекао сам, ако је цена мога председниковања то да треба да се одрекнем свог мишљења, ја ћу се функције у САНУ одмах одрећи. Критика садржаја Меморандума је легитимна, али под условом да се сам нацрт текста, лако доступан на различитим језицима, најпре прочита. Што веома често није био случај – рекао је председник САНУ Владимир Костић

 

 

Више месеци председник Српске академије наука и уметности Владимир С. Костић пунио је новинске ступце и био тема разних емисија због изјаве о Косову и Метохији. Једни су га осуђивали, други подржавали, а добром делу Срба на Косову и Метохији није био најјаснији став председника САНУ по питању наше јужне покрајине. Зато се „Јединство“ потрудило да не спинује и не оптужује, већ да лично од академика Костића добије одговоре.

  • Да ли је Ваша изјава, да Косово није ни de facto ни de jure у нашим рукама, и да је у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства напустити Косово, овако гласила или је извучена из контекста?

На сва ваша питања одговарам као појединац и износим само лична размишљања, за које моји противници оправдано питају кога она уопште интересују? Али сада имам алиби, из неког разлога, питања сте ви поставили. Имао сам чврсту одлуку, делом и из личних разлога, да се једно време не појављујем у јавности, али захтев „Јединства” је ту чврсту одлуку изменио. Ја сам наиме ваш интервју схватио као обавезу. После свега што сам у протеклих 6 година изрекао или написао у покушају да објасним шта сам рекао и шта мислим, ви ми попут иследника понављате по ко зна који пут исто питање како се зовем и где станујем, можда и у нади да ћу се збунити и погрешити – то је помало увредљиво. Уз то, у овом тренутку узбуркане атмосфере пред преговоре о КиМ, моја елаборација тог проблема као небитног појединца, који нема више сазнања од било ког обичног грађанина Србије, била би неумесна, наметљива и неконструктивна. Начелно, дуго верујем да је у Србији била потребна подела одговорности по том питању, без обзира на шта ћемо или нећемо пристати, првенствено у смислу дефинисања црвених државних и националних линија интереса. Поред тога, ако хипотетички споразум не укључи најзначајније – заштиту индивидуалних и колективних права наших сународника на КиМ, њихову сигурност и слободу, континуитет заштите таквих права, као и очување српске културне, уметничке и црквене баштине и својине, али и деловања СПЦ, као и свеколиких трагова нашег присуства (зашто су иначе толико рушили наша гробља?) – он нема ни смисла, ни оправдања. За те вредности сам и пре 6 година рекао да их морамо бранити „зубима и ноктима”. Једна драга и учена жена са КиМ, која је потписала петицију за моје смењивање, пре неки дан ми је замерила „када бисте бар једном рекли „наше”!, пренебрегавши да сам то више пута изговорио (само што сам рекао „моје”, тврдећи да КиМ није мање „моје” од оних који су од мене гласнији). Ето испровоцирали сте ме да кажем више него што сам желео, навикнут да се готово свака моја реч изврне. Свестан и да ми је, обзиром на мој утицај или учешће (односно њихов изостанак), дата непропорционална пажња (и то свакако не без неке намере), враћам се ћутању које сам сам себи обећао.

  • Да ли су Вам тешко падале полемике, петиције, демонстрације и све што је изазвала изјава око Косова и Метохије?

Полемика није било – само оптужбе и пресуде. И у вашем питању превладава свест о само једној „страни”, ма како она бројна била. Очито немате увид о размерама подршке, превасходно начелној и заснованој на праву на лично мишљење, чак и оних који нису баш сигурни шта је речено. О петицији подршке и то од људи до чијег мишљења је мени посебно стало! О подршци унутар саме САНУ! Оних који знају шта сам говорио, шта мислим и шта радим! То као да никог није интересовало. Да будем јасан: збуњивала ме је мржња којом сам био окружен, готово ритуалним нападима, чак и малог броја оних са којима ме је везивало деценијско пријатељство, нападе на породицу, лажи о мртвом оцу… Збуњивала ме је потреба дела медија, који су иначе „идеолошки” на супротним странама, да сладострасно цитирају једног младог човека којиВише месеци председник Српске академије наука и уметности Владимир С. Костић пунио је новинске ступце и био тема разних емисија због изјаве о Косову и Метохији. Једни су га осуђивали, други подржавали, а добром делу Срба на Косову и Метохији није био најјаснији став председника САНУ по питању наше јужне покрајине. Зато се „Јединство“ потрудило да не спинује и не оптужује, већ да лично од академика Костића добије одговоре.

  • Да ли је Ваша изјава, да Косово није ни de facto ни de jure у нашим рукама, и да је у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства напустити Косово, овако гласила или је извучена из контекста?

На сва ваша питања одговарам као појединац и износим само лична размишљања, за које моји противници оправдано питају кога она уопште интересују? Али сада имам алиби, из неког разлога, питања сте ви поставили. Имао сам чврсту одлуку, делом и из личних разлога, да се једно време не појављујем у јавности, али захтев „Јединства” је ту чврсту одлуку изменио. Ја сам наиме ваш интервју схватио као обавезу. После свега што сам у протеклих 6 година изрекао или написао у покушају да објасним шта сам рекао и шта мислим, ви ми попут иследника понављате по ко зна који пут исто питање како се зовем и где станујем, можда и у нади да ћу се збунити и погрешити – то је помало увредљиво. Уз то, у овом тренутку узбуркане атмосфере пред преговоре о КиМ, моја елаборација тог проблема као небитног појединца, који нема више сазнања од било ког обичног грађанина Србије, била би неумесна, наметљива и неконструктивна. Начелно, дуго верујем да је у Србији била потребна подела одговорности по том питању, без обзира на шта ћемо или нећемо пристати, првенствено у смислу дефинисања црвених државних и националних линија интереса. Поред тога, ако хипотетички споразум не укључи најзначајније – заштиту индивидуалних и колективних права наших сународника на КиМ, њихову сигурност и слободу, континуитет заштите таквих права, као и очување српске културне, уметничке и црквене баштине и својине, али и деловања СПЦ, као и свеколиких трагова нашег присуства (зашто су иначе толико рушили наша гробља?) – он нема ни смисла, ни оправдања. За те вредности сам и пре 6 година рекао да их морамо бранити „зубима и ноктима”. Једна драга и учена жена са КиМ, која је потписала петицију за моје смењивање, пре неки дан ми је замерила „када бисте бар једном рекли „наше”!, пренебрегавши да сам то више пута изговорио (само што сам рекао „моје”, тврдећи да КиМ није мање „моје” од оних који су од мене гласнији). Ето испровоцирали сте ме да кажем више него што сам желео, навикнут да се готово свака моја реч изврне. Свестан и да ми је, обзиром на мој утицај или учешће (односно њихов изостанак), дата непропорционална пажња (и то свакако не без неке намере), враћам се ћутању које сам сам себи обећао.

  • Да ли су Вам тешко падале полемике, петиције, демонстрације и све што је изазвала изјава око Косова и Метохије?

Полемика није било – само оптужбе и пресуде. И у вашем питању превладава свест о само једној „страни”, ма како она бројна била. Очито немате увид о размерама подршке, превасходно начелној и заснованој на праву на лично мишљење, чак и оних који нису баш сигурни шта је речено. О петицији подршке и то од људи до чијег мишљења је мени посебно стало! О подршци унутар саме САНУ! Оних који знају шта сам говорио, шта мислим и шта радим! То као да никог није интересовало. Да будем јасан: збуњивала ме је мржња којом сам био окружен, готово ритуалним нападима, чак и малог броја оних са којима ме је везивало деценијско пријатељство, нападе на породицу, лажи о мртвом оцу… Збуњивала ме је потреба дела медија, који су иначе „идеолошки” на супротним странама, да сладострасно цитирају једног младог човека који је врхунском вулгарношћу описивао шта ће ми радити кад се сретнемо! А то није било пристојно да доживи, не председник САНУ, него старац мојих година – али ни та димензија није готово никога занимала. Било је и јасне политичке „употребе случаја” са читањима која су била опаснија од описаних увреда.

  • Мишљења су била углавном да председник Српске академије наука и уметности не може да износи личне изјаве око најважнијег државног и националног питања…?

У једној од хајки на моју маленкост (а било их је) рекао сам, ако је цена мога председниковања то да треба да се одрекнем свог мишљења, ја ћу се функције у САНУ одмах одрећи. Има неколико фундаменталних неспоразума: прво, да САНУ није скуп аутентичних појединаца него нешто налик политичкој партији, где је јединствено мишљење неопходно или неопходно само за њеног председника. Друго, да ја могу попут каквог неспретног ПР службеника да изговарам само оно што је мишљење САНУ. А ако САНУ нема јединствено мишљење, дозвољено ми је ћутање. Спикерке и спикери на телевизији и радију који читају туђе текстове би у том случају имали више слободе изјашњавања. Дозвољено ми је да мислим само оно што би ми „они” издиктирали. Уз, наравно, ограду да за њих то исто не важи. По том рецепту, тамо где бих прихватио да будем председник САНУ, престаје Владимир Костић. Треће, ја нигде и никада нисам тврдио да сам неопозиво у праву ни по једном питању, нити сам своје ставове било коме наметао.

  • Притисци на Србију по питању Косова и Метохије постају све јачи. Шта је Србији чинити и како се одупрети уценама и притисцима великих сила?

Бити на власти у Србији већ дуго није лако или исправније, никада није било лако. Елементе одговора на ваше питање можете наћи у мом одговору на прво питање. zКако се појачавају притисци на Србију, појачава се и раздор између власти и опозиције. Одговорни народи, који размишљају о будућности, извлаче поуку из историје, а где су ту Срби? Срби су државотворан народ са историјском свешћу коју не треба потцењивати. Чини ми се да је Милорад Екмечић једном рекао да нисмо закаснили ни на један сусрет са историјом. Верујем да нећемо ни овога пута.

  • Од спровођења политичког насиља Запада 1999. године Албанци не престају са настојањима да отму српску културну баштину на Косову и Метохији, али и да заокруже албански етнички простор. Какав је став САНУ по питању српске културне баштине и уопште Косова и Метохије?

Мало је установа које са таквом посвећеношћу раде на српској културној баштини. Пре само недељу дана у САНУ је завршен дводневни симпозијум „Заштита, очување и афирмација српског културног наслеђа на Косову и Метохији” на коме је преко 30 стучњака из области херитологије, заштите споменичког наслеђа, историјских наука, етнологије, лингвистике и правних наука анализирало садашње стања српског културног наслеђа на КиМ, како материјалног тако и нематеријалног, сагледавало дугорочне претње његовом опстанку, облике његовог угрожавања, оспоравања и кривотворења његовог националног идентитета, те утврђивању неопходних научних и стручних услова за његово проучавање, документовање, и очување. Уз то, развијамо сарадњу са Универзитетом, у САНУ су одобрени веома релевантни стратешки пројекти, непрекинуто ради наш одбор за КиМ, итд., итд. САНУ свој став илуструје радом!

  • Поред Косова и Метохије, Запад жели и централизовану БиХ на уштрб Републике Српске. Зашто се, по Вашем мишљењу, искључиво над Србима отворено примењују дупли аршини и крши међународно право?

Ако се нешто већ деценијама одвија у континуитету то је политика двоструких стандарда, која се после са пуно хипокризије објашњава флоскулама типа „БиХ је посебан случај и нема сличности са КиМ”. Сила никада нема потребу да своје будалаштине образлаже и ставља у контекст логике, па нема ни одговора на питање у чему је та посебност? Мени је посебно жалосна чињеница да се инерција једном изабране и медијски припремљене политике од стране великих сила неморално дуго одржава, са чиме и сами имамо трагична искуства. Сећам се једне изјаве Хенрија Кисинџера, коју ћу покушати да парафразирам, да је рат који је његова земља започела неправедан, али сада када је започет мора се добити. Истина, правда, морал… потпуно су одстрањене од такве врсте размишљања. И ми тога морамо бити свесни. Јако је комотно, а бојим се и неопходно, имати у великим геостратешким препуцавањима малог непријатеља на коме ће силе егзерцирати своју хистрионску решеност и бескомпромисност. Последњих недеља сам осетио огорчење суочен са извињавањем великих сила неким несрећним народима који су буквално брисани у суровом колонијалном маниру и помислио: „Само да се за пола века и нама не извињавају!”

  • Има се утисак да су сви председници САНУ од 2000. године јако осетљиви на питање о Меморандуму САНУ. Ако се има у виду да је највећим делом садржај Меморандума слика реалности по српски народ у тадашњој Југославији, чему страх од Меморандума до данашњих дана?

Уз ризик да се ове моје речи схвате као цинизам, мени се чини да сви који покушавају да мој народ ставе под контролу, користе образац да нас на различите начине одвоје од реалности, према којој и сами, колективно, гајимо неповерење… И то, и када су у питању успеси и победе, али и неуспеси и порази, и када смо били жртве и када су у наше име чињени злочини. У мом сада већ дугом животу носим и лична искуства како су се страх и нелагода испољавали и то не само код наших комшија, када бисмо се као колективитет приближавали самосвести и увиду у стање у коме се налазимо. Погледајте само идиотске и перверзне покушаје ревизије историје последњих година! Али, да се вратимо на Меморандум, јер смо управо на његову 30.-то годишњицу рекли да је доста и да више нећемо да носимо „источни“ грех једног злоупотребљеног документа. Полазим од начелног става да је САНУ имала и има права да се изјасни о кључним питањима средине у којој делује. Критика садржаја Меморандума је легитимна, али под условом да се сам нацрт текста, лако доступан на различитим језицима, најпре прочита. Што веома често није био случај. Моја генерација у САНУ, „закаснела” да сама буде протагониста у „случају Меморандум”, покушала је да се према целом поступку одреди, суочивши се са застрашујућом инерцијом у нашој, али и „прекограничним” срединама. Кривица је неопозива, а сваки члан САНУ, данас и убудуће, укључујући и оне који ће у САНУ тек бити изабрани, писац је Меморандума. Па ни то није било доста, већ су „добро обавештени” кругови почели да говоре о постојању Меморандума 2, па и 3, које, да заплет буде већи, нико у САНУ није видео, нити има икаква сазнања о овим фантастично скриваним „тајним и опасним документима”. Можда је и наше размишљање о напретку српског народа и државе Меморандум 4. Укратко, задржавамо право да, по цену ризика који такав став носи, мислимо својим главама.

  • Година иза нас доминирала је страхом од смрти. Да ли је то упозорење људима да буду хуманији једни према другима, али и према природи ?

Времена у којима се овако убедљиво испољава наша беспомоћност у судару са силама природе којима је homo sapiens нанео толико штете и зла, да смо у сопственој бахатости коначно угрозили и сами себе, превазилазе својом драматиком и наше способности предвиђања. Биолози указују да је у току шести талас изумирања. Наиме, кичмењаци, тврде, изумиру брже него икад још од нестанка диносауруса. Бојим се да је КОВИД само једна од епизода које нас у заседи чекају на путу пред нама. У суочавању са својом биолошким ограничењима, посебно ако је то суочавање нагло и неочекивано, на површину избијају до тада брижљиво скриване уобразиље, страхови и лажи, и, зашто да не, мржња. Али, срећом, као контрапункт, и добро у нама. У занимљивом есеју Размишљања о куги, Girgio Agambeni пише: „Још један повод за размишљање је евидентни слом сваког заједничког убеђења и уверења. Kao да људи више ни у шта не верују – осим у голу биолошку егзистенцију која се мора сачувати по сваку цену. Али на темељу страха од губитка голог живота не може се градити ништа осим тираније, чудовишног Левијатана са исуканим мачем.” Ипак, нама се не догађа ништа јединствено. Епидемије су верни пратиоци човечанства. Тако, 1330. године Yersiniа pestis односи четвртину становништва Евроазије. Шпанска грозница убија 3 посто тадашње светске популације. И немам утисак да је свет након тих искустава био бољи. Али, ако ништа друго, нећемо моћи да тврдимо да нисмо упозорени. Рада КОМАЗЕЦ

 

Подели на: