Богородица Љевишка шаље своју мелодију

„Ако обнављамо цркве, обнављамо и себе, доказујемо да смо постојали и да ћемо истрајати на овој Светој земљи која је од Бога дата, како нама, тако и нашим комшијама на молитву“ – поручује отац Ђорђе из Призрена

 

После двадесетогодишње тишине и усамљености међу жицама, после паљења и скрнављења у Мартовском погрому 2004. године, стара призренска лепотица, Богородица Љевишка, нестрпљиво броји сате и тренутке када ће се са њене обновљене звонаре огласити нова звона. Будно пратећи рад врсних мајстора, старешина овог, некада призренског Саборног храма, отац Ђорђе Стефановић, не крије радост што ће бити део једног важног догађаја, не само за Призрен, већ и за Српску цркву уопште. Ту, у порти цркве, у маленој кући, живи већ пет година са супругом, а пре нешто више од годину дана добили су и девојчицу Митру, која радосно броји прве кораке у порти Богородице Љевишке. Наредних дана, када се наштимују клатна на звонима монтираним почетком јула, са леве стране Бистрице, звуци Псалма Давидових поћиће у загрљај звону који се већ више од десет година чује са обновљене звонаре храма Светог Ђорђа, са десне стране Бистрице. Обе цркве су, са осталим призренским светињама пострадале у Мартовском погрому, паљене и рушене, а ево сада су обе опет у богослужбеној функцији, у њима се узносе молитве Богу, Хранитељу призренском, Богомајци Елеуси и Светом Георгију. По речима оца Ђорђа, око Богородице Љевишке Срба више нема, а у целом Призрену их је двадесетак. Призренска богословија је и пре званичног почетка распуста утихнула због корона вируса, а на врху шадрванског шеталишта у Парохијском дому уз саборни храм Светог Ђорђа, живи парох призренски јереј Јован Радић са супругом и једномесечним сином Константином. Обнове светиња и звуци звона су позив Србима да се врате, каже отац Ђорђе, али у цркви Богородице Љевишке има још посла.

-У самој цркви има много посла. Црква Богородице Љевишке је још претварањем у џамију делимично уништена, уништене су фреске унутра, уништен је кров и звоник. Прва рестаурација је трајала од 19511953. године, када је урађено чишћење спољне фасаде и фресака, када је поново заблистала сига и опека и подигнут звоник. Али, приликом погрома 2004. поново су загарављене фреске и покраден кров. Под притиском ватре попустила је греда која је држала звоно и оно се обрушило и срушило на галерију. Рестаурација цркве је започела пре шест година, и до сада смо очистили део лађе цркве унутра, обновили кров, дорађујемо још неке његове делове, и ево поставили смо звона. Надамо се да ћемо за дан два, поново чути псалме који окрепљују, како нас који овде живимо тако и све хришћане широм Васељене – каже отац Ђорђе. Он додаје да и није било лако добити дозволе за рад на цркви јер тзв. косовска влада третира српске светиње као косовску културну баштину и мора се добити дозвола за рад: – Блокирали су нам неколико пројекта које смо имали на самој цркви и у порти, али после молби и чекања, добили смо дозволу и од њих. Успели смо да подигнемо звона захваљујући Министарству културе Републике Србије и захваљујући мајсторима који су се трудили. Стављене су нове греде и постављени нови канапи. Морамо да ојачамо контра тегове да би звона могла да се чују двотактно и надамо се да ће за два три дана бити комплетно завршен звоник и моћи ће да се изађе на галерију одакле се пружа прелеп поглед на Каљају, на цркву Свете Недеље, Светог Спаса, Светог Ђорђа и на цео Призрен и планину Паштрик. Надамо се и да ћемо успети и да урадимо рестаурацију фресака унутар цркве и да уведемо осветљење у цркви како би у велелепном храму, који нам је оставио краљ Милутин, као место молитве и место сабирања, могли да се окупљамо, молимо и спашавамо. Црква је дуго после 2004. године била опасана бодљикавом жицом, али сада се мало стање променило и смирило. Људи долазе из целе Србије, Црне Горе, Републике Српске да обиђу цркву Богородице Љевишке, да обиђу Пећку патријаршију, Дечане, да обиђу и друге светиње призренске. А у самом Призрену има још цркава које се обнављају.

– Тренутно се ради на обнови цркве Светог Пантелејмона – прича нам отац Ђорђе. Отац Јован Радић се труди да обнови ту цркву, којој се кров урушава и која је у веома лошем стању. Те светиње којих има на десетине у Призрену и околним селима, су показатељ да смо вековима живели на овим просторима. Ако обнављамо цркве обнављамо и себе, доказујемо да смо постојали и да ћемо истрајати на овој Светој земљи која је од Бога дата, како нама, тако и нашим комшијама на молитву – поручује отац Ђорђе и додаје: – Годинама слушам хоџу који се оглашава са џамије, што ми наравно не смета, али сам срећан што ће и наша звона слати своју мелодију, свој глас, своју молитву, како кроз Призрен тако и по читавој Васељени. Надам се да ће кад епидемија прође, поклоници моћи поново да посете Призрен и да ово мало народа нашега што је овде остало осети да није сам и да неко мисли на нас“. Храм Богородице Љевишке у Призрену налази се на УНЕСКО-вом списку светске културне баштине, а познат је и по изузетној фресци – Богородице Елеусе која је рестаурирана после уништавања у Мартовском погрому 2004. године. О. Радић

Подели на: