Црква Брвнара најстарија на Балкану

Испред цркве Брвнаре, најстарије на Балкану, посвећене Св. Јеремији освештани колач и жито, а први пут, у чесницу умешену за ову прилику убачен је златник са ликом светитеља, дар Одбора за помоћ Србима на Косову и Метохији из Бања Луке

 

Јеремијин дан у Гораждевцу. Од раног јутра жагор на, у последње време све чешће празним, сеоским улицама. Ужурбали се Гораждевчани и износе пред кућу столове са разнима ђаконијама, вешто припреманим претходних дана. Дошли гости из близа и далека да са мештанима овог древног метохијског села прославе Светог пророка Јеремију, учествују у светој литургији и литији, поделе са домаћинима радост и тугу, добро и зло. Макар на један дан. У цркви Успења Пресвете Богородице литургију су служили свештеник домаћин отац Ненад Нашпалић, са парохом пећким Драганом Видомановићем, и јеромонахом Петром из манастира Високи Дечани. Са народом у цркви појале су и монахиње ђаковачке и пећке. Други део свечаног богослужбеног чина преселио је окупљене у порту преко пута, испред цркве брвнаре, најстарије на Балкану, посвећене баш светитељу у чији су се спомен данашњи свечари и гости окупили. Ту се освештавају колач и жито, а први пут, у чесницу умешену за ову прилику, Милорад Арлов, председник Одбора за помоћ Србима на Косову и Метохији, из Бања Луке, је уметнуо златник са ликом Светог Јеремије. Тискала су се дечица у народној ношњи, али и она којој су мајке јутрос припремиле празничну одећу, како би од пријатеља из Републике Српске примила комадић чеснице и у њему,,ако им се посрећи” златник. Радознале дечје очи су се убрзо устремиле ка седмогодишњем дечаку Милутину Димитријевићу, којем се срећа осмехнула и златник је дошао у његове руке, сакривен у залогају освећеног хлеба. Од Милорада Арлова, мали Милутин је добио и шал са натписом ,,Република Српска”, на шта је окупљени народ поздравио добротвора громким аплаузом. Арлов је честитао празник сабранима, позвао децу из Гораждевца и ове године у госте у Републику Српску, а свештеницима пожелео да окупљају народ под крстом увек, јер како је рекао: ,,У историји, нама Србима, многи симболи су хтели да се ставе на главу, на чело, али крст је био један који је остао да нас окупља до дана данашњег. Верујмо у њега! Живи и здрави били!”. Овогодишњи домаћин, из породице Јововић, млади Немања, је носио крст на челу литије која је убрзо кренула да освештава поља и њиве и проноси благодат сеоским улицама. У литији и ван ње, чуо се радостан поздрав ,,срећна крста!” а крстоносац Немања је крстом закрштавао млеко изнето пред сваку кућу уз многобројне друге домаће производе. Остали из литије су се служили изнетим и наздрављали домаћинима. Пуна три сата је литија ишла кроз село, симболично освештавала домове и њихове укућане, да би се врхунац традиције одиграо на сеоском потоку, после урезивања крста у још један велики, стари, храст. Крстоносац је, прекрстивши се, направио корак ка потоку и убрзо је својим телом, урањајући у воду прво ка истоку, па ка западу, па онда на десну и леву страну, закрстио воду. Уследило је ускакање момака и дечака у поточић, а и покоја се девојчица осмелила да загази у воду, доста хладну за ово доба године. ,,Ваља се тако за здравље и спасење!” чуо се коментар окупљених бака под жалосном врбом крај сеоске воденице. И из тмурних облака почела је да сипа киша. Од ње нико није бежао, нико се није скривао. ,,То је прави благослов у овоме дану”, добаци неко. Андреј Лисовој, Рус, шеф Канцеларије Руске Федерације у Приштини, учесник свечане литије посматрајући први пут овај обичај, већ испрскан водом од неколицине сеоских младића, прокоментариса уз благи осмех: ,,Баш је добро што пада киша! Не иде да једни буду посве мокри, а други да само посматрају. Имам осећај да смо овде, сада, сви доживели поновно крштење.”

И заиста, радост Јеремијиног крста се наставила упркос киши. Момци са барјацима су наставили да иду даље певајући ,,Крстоноше Бога моле, Господи помилуј!”, а народ, сад већ мокар од воде и кише ишао за њима. Литија се на кратко задржала и под старим храстом недалеко од споменика Гораждевчанима убијеним у последњем рату, а затим се упутила у црквену салу где је породица Јововић приредила трпезу љубави за све сабране. ,,Ту сам рођен ту остајем божура ми мог, ој божуре, ој симболе боја косовског…” опет се, као и ранијих година чула песма. Не обична, већ заветна. Као да су је за домаћине поручиле седе старине са фотографија на зиду, чији су погледи упрти у ово село, у којем је, са засеоцима, од некадашњих 2.500 становника, данас остало једва 600. Први пут се на скупу појавио и отац, убијеног на Бистрици, Пантелије Дакића. Његов син, Немања, се прихватио Јеремијиног крста за наредну годину, па је дошао да подржи овогодишње домаћине и честита им славу. Тако је и ове године настављена вековима дуга традиција прослављања Јеремијин дана, који је празник молитве, окупљања, радости и наде. Док је обичаја у селу, биће у њему и Срба и Православља. О. Радић

Подели на: