Црква пуна расељених Срба
Једина српска породица у Урошевцу у коме је до рата живело око 12.000 Срба јесте породица свештеника Трајка Влајковића. На територији Урошевачке парохије Срби живе још само у седам домаћинстава у селу Бабљак
У Урошевцу, граду што се пружа у далеком подножју Шар Планине, у питомој косовској котлини, 11. септембра зачуо се бруј црквених звона са звоника Саборне цркве Светог цара Уроша. Око педесетак расељених Срба, окупило се тог дана у овој православној светињи да обележе градску славу, празник Усековања главе Светог Јована Крститеља. Након Свете литургије коју је служио свештеник Бранислав Денић уз саслужење пароха урошевачког Трајка Влајковића и резања славског колача, овогодишњи кумови славе породица Крсте Суботића из села Гатња код Урошевца расељена у Лепосавићу и породица Дејана Ђорђевића из Урошевца расељена у Штрпцу, приредиле су посну „трпезу љубави” за све госте и предали славски колач Александру Којићу из Штрпца, који је такође расељено лице из Урошевца и биће кум градске славе наредне године.
– Срећни смо што смо ето хвала Богу ове године били кумови славе овде у Урошевцу и даће Бог да се стално окупљамо ко данас и да нас буде више – рекла нам је Трајанка Суботић, којој је, како каже, Урошевац и њено село Гатње, које је морала да напусти 1999. године у срцу и души. Кад код може, вели, долази у Урошевац, а ове године на празник довела је и двојицу синова, ћерку и унука. Они су, иначе, на празник цркви даривали два тепиха и столњаке. Међу гостима на слави срели смо и Мирослава Гуџића из Добротина, који нам рече да је рођен у Урошевцу и да је крштен у цркви Светог цара Уроша.
– Волим овај град. Мајка ми је рођена у једном селу у околини и радо сам још као дете долазио овде – казао нам је Гуџић. И он али и други Срби из Урошевца сећају се дана када је на празнике било много више људи и да су некада организоване и литије на дан градске славе. У Урошевцу, граду у коме је до рата на просторима Косова и Метохије било око 12.000 Срба, данас су једини Срби свештеник Трајко са супругом Александром и њихова деца Сара, Софија, Теа и Тадеј.
– На територији Урошевачке епархије у којој служим већ шесту годину, једино још има седам српских домаћинстава у селу Бабљаку – рекао нам је свештеник Влајковић. Његова најстарија ћеркица сара иде у осмогодишњу школу у око 20 километара удаљеном селу Клокоту, јер у граду нема могућности да иде у школу на српском језику. Свештеник Влајковић служи литургију у цркви на сваки празник, али ретко када ко од верника овде дође. Једино, вели, црква се напуни на Ускрс, Божић и храмовну славу која се прославља 15. децембра (празник Светог цара Уроша) и тада се једино оглашавају црквена звона у Урошевцу граду који је са својом околином некада словио за значајно привредно, политичко и културно српско средиште. С.Ивковић