Дао живот бранећи Косовску Митровицу

Светлана Јаснић Стојковић о свом брату Радоици Јаснићу страдалом у рату 1999. на КиМ

 

Када се храброст, понос и жалост удруже, онда је човак јак као стена. Такав утисак је оставила сестра Радоице Јаснића погинулог у рату на Косову и Метохији 1999. године, Светлана Јаснић Стојковић када смо је срели у Удружењу погинулих и убијених цивила, војника и полицајаца у Спомен – соби „Косметске жртве“ у Београду. Светлана је изгубила брата јединца који се борио против албанских терориста 1999. у Косовској Митровици и погинуо као војник и жртва снајперисте на Бајгори… Пре рата био је запослен у „Гоши“ у Смедеревској Паланци…

Погинуо пред женидбу

– Раде је, каже Светлана, имао 31 годину када је мобилисан а потом у рату и убијен. Мобилисан је одмах по доласку из војске коју је служио у Словенији и вратио се у чину млађег водника-извиђача. Првог дана агресије НАТО 24. априла 1999. мој Раде је мобилисан. Он је био 1968. годиште и рођен је 25 јануара. Погинуо је 11.маја на Бајгори, изнад Старог Трага у Косовској Митровици. Раде је четири дана пред погибију носио храну војницима и успевао да се пробије до њих. Долазио је викендом кући јер је све било близу… Убијен је месец дана пред женидбу…

– Моја мајка је мене и сестру Снежану после Радетове погибије храбрила овим речима: Брат вам је био херој и ви морате да будете. А она сама, моја мајка Емилија, имала је четири инфаркта. Била је три недеље у коми. Уграђена су јој 4 бај-паса. И тата Станимир је тешко поднео, касније је умро, каже Светлана и додаје да је њен отац говорио на Јарињу 2012. године и да је тај видео-снимак наишао на велику гледаност… Показује нам снимак…

Светлана Јаснић Стојковић је двадесет година живела у Лешку где је са родитељима, сестром и братом Радоицом провела најлепше године детињства и младости у скромном, али љубови пуном родитељском дому, чега се радо сећа… – Тата је био ковач, имали смо две собе, једну за нас троје, али смо били срећни. Ја сам завршила средњу геолошку школу и једна сам од ретких жена – јамски радник. Радила сам три и по године у Жутој Прли док није почело све да се уништава… И сада мало ради рудник Бело Брдо, а Шиптари ископавају део Црнца који залази и у Србију. Сви то знају, али ћуте, каже она.

Јаснићи – патриоте и ратници

У породици Јаснић позив за одбрану отаџбине се никада није избегавао. Светланин деда Јаков Јаснић, очев отац, био је борац на Солунском фронту и вратио се оболео од тифуса, после чега је за две недеље умро. А био је Јаков газда на гласу, држао је друмску механу у Лешку. – И мамин отац и стриц били су у војсци краља Александра, каже једноставно Светлана, када смо је питали да ли су и њихови преци учествовали у одбрамбеним ратовима.

– Тата је направио спомен – чесму у Лешку, брату Радоици и свим страдалим. Мића Николић, професор из Лепосавића, написао је песму коју је посветио свим страдалим из Лепосавића, и једну песму „О јунаку Јаснић Радоици“, напомиње, чврсто се држећи Светлана. А песма је, вероватно, најлепши споменик погинулом војнику. Да остане записано какв је јунак био. Да се не заборави.

Ова средовечна, истински храбра жена има два сина и ћерку, унучад… Срце јој је са те стране испуњено, али живот доноси сваковрсне проблеме… а жалост за братом и оцем је трајна… Пре четири године после раставе са супругом храбро се одаважила и по огласу за неговање старих људи дошла директно у Београд без игде ичега. Станује у привтном смештају и тренутно живи од неговања троје веома старих лица.

– Мени стари нису тешки. Тренутно чувам и једну баку која је преживела логор Дахау и има преко 90 година, каже Светлана. А судбина је хтела да Светланин живот поново повеже са ратовима и страховима којима достојанствено одолева… О старима које негује, ова омања, јака и говору вична жена, прича са топлином, као о деци… О жалости за погинулим братом није много говорила, као да је тугу потиснула дубоко у неком скривеном кутку, само за себе. Не за јавност…

Славица Ђукић
Подели на: