ЂИНЂИЋ И КОСОВО

Пише: Рада Комазец

 

Идуће седмице навршава се 16 година од атентата на премијера Србије Зорана Ђинђића, 12. марта 2003. године. И тада 2003. и данас 2019. године кључни проблем за Србију је косовски чвор и како га распетљати. Од тада до данас пуно тога се променило, али не у корист Србије. Године 2004. извршен је погром над српским становништвом на КиМ, вођени су Бечки преговори и добили смо Ахтисаријев план, на основу којег је 2008. Косово прогласило независност, коју је признало преко 100 земаља света. Потом је Међународни суд правде дао мишљење, на захтев тадашњег руководства Србије, да косовска независност није у супротности са међународним правом. Питање Косова пребачено је уз сагласност Београда из УН у ЕУ, а Косово постаје члан неколико међународних организација, попут ММФ-а, Светске банке, ФИФА, УЕФА… Потписан је Бриселски споразум и отпочео процес трансформације КБС у „војску Косова”. Каква је позиција Србије данас, да ли се Косово може вратити у уставно-правни поредак Републике Србије, да ли је статус кво одржив и колико је маневарског простора остало Србији да утиче на будући статус Косова и Метохије, сазнаћемо више уколико нисмо изгубили памћење одређеног временског раздобља, или одређеног временског догађаја и вратимо се времепловом шта је о решавању косовског проблема, говорио и писао Зоран Ђинђић, као премијер Србије, пре 16 година. Његови наводни следбеници који баштине његов лик и дело, а који су се заветовали да ће испунити његов тестамент, користе од Ђинђића само оно што им у датом политичком тренутку одговара у борби са политичким противницима. У тој борби им тренутно не одговара да се присете какав је био став Ђинђића по питању Косова и Метохије. Некада је важила изрека „у љубави и рату све је дозвољено”, а сада је може земенити „у борби за власт све је дозвољено”, па више не важи шта је речено, већ ко је рекао. Зато се Ђинђићеви саборци и пријатељи не сећају шта је њихов узор и пријатељ мислио и говорио о решењу за Косово и Метохију.

Ђинђић је посебно актуелизовао питање Косова и Метохије крајем 2002. и почетком 2003. године, а својим је иницијативама упознао многе домаће и међународне личности и институције, очекујући да би се већ у јуну 2003. године могло разговарати са Албанцима и међународном заједницом о концепцији и плану за будући статус Косова и Метохије. Зато је „загризао” да реши питање КиМ и био изричит да Србија нема времена за чекање упозоравајући да ће Косово постати независна држава.

Нажалост, атентатор је био бржи и убио премијера Ђинђића у дворишту Владе Србије, 12. марта 2003. године.

 

Лично мислим да немамо више времена да чекамо с решењем проблема у покрајини и тражим да одмах почне расправа о статусу Космета. За две године ће бити касно јер Косово полако прераста у државу”

 

Зоран Ђинђић као премијер је често понављао да је Резолуција 1244 узела атрибуте државности на Косову и Метохији и почела да их преноси на локалне структуре. У јавност је доспела Стратегија Зорана Ђинђића за решавање косовског проблема, коју је сачинио четири месеца пре убиства и показао најближим сарадницима, а како се наводи помоћ при изради стратегије пружали су му Небојша Човић, тадашњи председник Координационог центра за КиМ и Добрица Ћосић. Он је спремао као предлоге низ решења од федерализације до поделе Косова. Једно од решења био би модел федерације као у Босни и Херцеговини, истичући конститутивност српске заједнице. Та конститутивност би се огледала у некој врсти федерације Косова и Метохије, признањем српског ентитета као политичког чиниоца, који има своје институције преко којих остварује интересе. А, заједнички интереси били би остварени преко заједничких органа, слично Републици Српској и Федерацији БиХ. Рачунајући на противљење Албанаца и међународне заједнице Ђинђић је имао у понуди и друге моделе интернационализацију покрајине и територијалну поделу.

„Ако КиМ иде у правцу независности и ако ми то не можемо да спречимо, треба да тражимо: 1) територијалну поделу; 2) ефикасне међународне гаранције за Србе који остају у албанском делу; 3) посебан статус верских објеката”, наводи се, између осталог, у Стратегији за Косово и Метохији коју је припремио Зоран Ђинђић.

Већ почетком јануара 2003. године тадашњи премијер Србије Ђинђић отворено је говорио да Косово прераста у државу, а 8. јануара 2003. године у интервјуу немачком „Шпиглу”, Зоран Ђинђић је рекао да су Срби за поделу Косова колико Албанци за независност, што је изазвало буру реакција и споља и изнутра. Западу се није допало тадашње Ђинђићево инсистирање да отпочну преговори о решавању статуса Косова и Метохије. Он већ 17. јануара 2003. године позива Србе у покрајини да координирано наступају и да се залажу за интересе које заступа Београд, јер је већ био увелико раскол у коалицији „Повратак”.

„Лично мислим да немамо више времена да чекамо с решењем проблема у покрајини и тражим да одмах почне расправа о статусу Космета. За две године ће бити касно јер Косово полако прераста у државу” – речи су Зорана Ђинђића.

 

Статус Косова је у ствари статус Србије. Ми не можемо да заокружимо државност Србије док не знамо какав је статус КиМ.”

 

Ђинђић је издао 19. јануара 2003. године писану изјаву у којој се наводи да међународна заједница једно говори а друго ради и да се из тог разлога Србији жури да почну преговори о будућем статусу покрајине,одбацујући тако оцене међународне заједнице да је тако нешто преурањено и неприхватљиво.

„Нема никакве сумње да је данас као и претходне три и по године Косово де факто независна држава. За све то време држава Србија нема никакву могућност да утиче на било који аспект живота на Косову и Метохији. Системски се елиминише било каква веза Србије и Кoсова и Метохије” – стајало је у писаној Ђинђићевој изјави. Почетком фебруара 2003. године Зоран Ђинђић пише чланицама Савета безбедности УН у којем их упозорава да Косово прети да дестабилизује Балкан, јер како је навео, прећутно клизање Косова у независност прети региону. Уз подсећање да се не поштује Резолуција 1244, он је појаснио да је стабилно и трајно само оно решење које уважава интересе обе стране те да је неопходан компромис. У једном од последњих својих интервјуа 21. фебруара 2003. Ђинђић је о Косову рекао: „Ово што сада имате је најгоре-бела смрт, у снегу сте, мислите да вам је лепо, а постепено умирете. Морате да се пробудите и да тог тренутка кажете да сте у опасности. Косово је опасност за српску државност, рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви. Морамо да је затворимо на неки начин. Максимално повољно за себе, али уз компромис са другом страном, са Албанцима који живе на Косову”. За лондонски „Тајмс” 23. фебруара 2003. године, он је отишао корак даље, рекавши да ће Београд подржати формирање српске мини државе на Косову ако Запад спречи повратак Срба и настави са стварањем независне државе на КиМ. У последњем интервјуу Зорана Ђинђића дат „Вечерњим новостима” а објављено 7. марта 2003. године он је упозорио:

„Статус Косова је у ствари статус Србије. Ми не можемо да заокружимо државност Србије док не знамо какав је статус КиМ. Све се прибојавам да ће међународна заједница да каже, „косметска дивља градња” је постала толико велика да не можемо да је решимо, хајде да је легализујемо” – последње су речи Зорана Ђинђића о Косову и Метохији.
На његову иницијативу одговара 28. фебруара 2003. тадашњи шеф УНМИК-а Михаил Штајнер тврдећи да је рано за отварање преговора о будућем статусу Косова, али да се већ зна какав статус неће бити а то је, по Штајнеровим речима, да неће бити повратка на старо од пре 1999. године, неће бити поделе Косова ни кантонизације, биће, рекао је Штајнер, европско и мултиетничко друштво. Тадашњи потпредседник ДСС Драган Маршићанин обраћајући се јавности поводом иницијативе Зорана Ђинђића је изјавио да такав став Ђинђића иде на руку Албанцима. Да ли је Ђинђић био визионар и желео добро својој земљи и народу или је ишао на руку Албанцима, показаће време.

Подели на: