Долином Ибра одјекују звона Свете Петке

Најесен ће две године, како је Света Петка у селу Улију, ту одмах изнад Лепосавића, поново женски манастир. Накратко је у овој светињи из 13. века било братство, да би уз благослов владике Рашко-призренске епархије Теодосија и уз подршку протојереја ставрофора Милије Арсовића, архијерејског намесника, у манастир пре скоро две године дошле мати Нина, игуманија манастира и мати Јулијана, пише Политика.

 

Манастир Света Петка, један од два женска манастира на северу Космета, вековима је на брду Градац, на 560 метара надморске висине подно висова Копаоника, окружен кућама вредних Улијанаца.
Асфалтним путем се стиже до манастира посвећеног Светој преподобној мученици Параскеви- Римљанки, за који не постоје прецизни писани подаци о изградњи и ктитору цркве.

“Сматра се да темељи датирају из Средњег века, а као сведочење томе узима се Бањска повеља светог краља Милутина. У повељи се помиње село Улије са Црквом Уласка Христа у Јерусалим – Цвети, које краљ, поред осталих села дарује манастиру Светих архиђакона Стефана у Бањској. Као и многе друге и ова црква је срушена пред налетом Турака“, говори нам тихо мати Нина, игуманија манастира, док седимо у обновљеном конаку, где све одише миром, чистином и топлином.
Захваљујући овом маленом сестринству, које је, чини се сам Бог послао – Нини и Јулијани, које су заједно 17 година, од студија у Београду, до доласка у Свету Петку, конаци и црква, али и манастир добијају савим нову одежду.
Бива нам и непријатно док пред нас износе свакојака послужења. Од гибанице, разних колача, до чаја и сока које саме праве од кора наранџе и лимуна.Како је време берби чајева, ускоро крећу да по околним брдима беру глог, зову, хајдучку траву… Цвет мајчине душице и коприву већ суше. Од коприве и ливадског зеља спремају себи оброке.
Све ове две сестре по Богу умеју и могу. Вредне, одважне, храбре, дотле да се ухвате у коштац и са најтежим грађевинским пословима који су се на конаку и самој цркви изводили.
“Како је конак изграђен на клизишту, дошло је до пуцања целог објекта. Морали смо да одрадимо потпорне зидове, дренажу око конака и комплетну хидроизолацију. Радови на конаку су рађени цело прошло лето“, говори мати Нина, игуманија манастира, док мати Јулијана звонко допуњује да треба да се замени комплетна дрвена столарија, која је временом почела да “пуца“.
Насмеја нас кад чусмо да се игуманија Нина пела на кров цркве, да провери како радови иду.

Нетремице гледамо, час у игуманију Нину, час у мати Јулијану, чијим се доласком 8. септембра 2018. враћа молитвени живот верника, па овај храм постаје мали за све оне који долазе на богослужења и поклоњење чудотворној икони пребодобној мученици Параскеви.
Објашњавају, да је за време епископовања блаженопочившег Патријарха Павла, а да би се избегло кршење часног поста и скрнављење Великог Петка од стране комуниста, одлучено да се као храмовна слава празнује Света преподобн мученица Параскева Римљанка, 8. августа.
Многи на овај дан прослављају „малу славу“, а тога дана, порта манастира „Свете Петке“ је тесна да прими све оне који би да овај празник прославе са сестринством и монаштвом Рашко призренске епархије, као и народом не само са севера Космета, већ и из Србије, који су чули за чудотворне и исцелитељске моћи светитељке.
„За монашку славу смо узеле 27. октобар“, казује игуманија Нина, док је подсећамо да многе породице у лепосавићкој парохији славе тај дан као „велику“ крсну славу, која је у народу позната као „Петковица“.
Дошли смо у време док још траје пандемија коронавиоруса, па верујући народ у манастир не долази као пре 15. марта, када је проглашено ванредно стање и уведене су ванредне мере.
Јутрење и вечерње богослужење се у манастиру редовно служе, а читање акатиста Свете Петке, по богослужењу петком.
Богослужења држе свештеници из Лепосавића
Излазимо напоље, док нас запљускује врео мајски дан. Идемо ка цркви, која је захваљујући средствима Канцеларије за Косово и Метохију, али и верујућем народу проширена за 30 квадрата.
“Обновом богослужења почео је да долази све већи број верника. Јавила се потреба за проширењем цркве, а како је стари део зидан силикатним пешчаром, пронашли смо исти камен према селу Дрен, у тамошњој Дреновској реци. За реализацију оба пројекта, конака и цркве, новац је дала Канцеларија за Косово и Метохију, али и добар део привредника, где морамо да издвојимо Радоша Петровића из Косовске Митровице и Биљану Николић из Београда. Поред њих има много верника који су се својим прилозима уврстили у ктиторе и приложнике“, казује игуманија Нина, пред новосаграђеним делом цркве, који тек треба да се фрескопише, објашњавајући да је зидано средњевековном техником, где је камен зидан, а не лепљен.
Када се укину ванредне мере на Космету и прелази отворе, у цркву ће бити допремљен нови иконостас који ће овога пута бити од камена, а од камена ће бити и часна трпеза.
Нема замисли које ово сестринство не може да оствари. У плану им је да до славе у августу, када дође и до 170 гостију, мермером замене и под цркве, а планирају и да започну градњу каскадног зида, у делу које се ослања на брдо, које је на само неколико метара од манастира.
Пуне су идеје ове две младе моханиње, које су стално у послу. Мати Нина, кад год има времена ради у иконописачкој радионици, где се иконе раде јајчаном темпером на дасци, а позлаћене су 24. каратним златним листићима.
Чујемо да ће игуманија да ради иконе за иконостас, а већ има наруџбине за продају у иностранству. Објашњава нам технику средњовековног иконописања, док успут сазнајемо да је студирала историју уметности, али да је због љубави према монаштву напустила факултет на трећој години студија.
Са 22 године, игуманија Нина, Београђанка, отишла је у манстир Кончул, где је и замонашена.
Мати Јулијана, родом из Косовске Митровице, напустила је Београдски универзитет, студије српске књижевности као апсолвент и исто са 22 године, „посвећује себе Богу и Кончулу, где прима постриг“.

Својим кројачким умећем, има задужење да у кројачкој радионици, ту у манастиру брине о одржавању одежде за владику, али шије и за њих две, као и све што је потребно за ову светињу.
Пуне су идеја ове две монахиње, које кажу „нашле смо се духом и темпераментом, мислимо и дишемо као да смо рођене сестре, а наше породице су се спријатељиле и окумиле“.
Имају у плану да у конаку поред монашких келија среде и собе за госте, да уреде гостопримницу, да направе посебан улаз за вернике које би пут водио право у цркву, да догодине подигну пластеник, да успеју да набаве средства за сушионицу чајева, воћа….
Са мати Ниниом и Јулијаном, које нису скидале осмех с лица, време је очас пролетело.
Већ је увелико грабило поподне, док смо се спуштали ка центру Лепосавића, док су долином Ибра одзвањала звона са Свете Петке и са Храма Светог Василија Острошког , која као и у свим светињама Српске православне цркве на Косову и Метохији звоне на свака два сата. Звониће све док не прође „зло“ које је захватило свет.

Подели на: