ДУХОВИ ПРОШЛОСТИ

 Пише: Рада Комазец

 

 

Из мрачног периода за српски народ, антидемократског и тоталитарног титоизма који је распарчао Србију, почастивши је једину од бивших република СФРЈ са две покрајине Косовом и Војводином, које добише и атрибуте република, дошле су деведесете. Комунисти су од самог почетка имали задатак да унизе Србију, а српском народу, над којим је извршен геноцид у Другом светском рату, наметну осећај кривице за измишљени национализам. Наметањем сталне кривице Србима и оптужби за српски национализам, Срби су се у великом броју изјашњавали као Југословени. Свој процват иредентистички концепт на Косову и Метохији доживљава управо у време комунизма у СФРЈ, у коју се наивни Срби још увек куну јер су могли да оду у „парадајз туризам у Хрватску“ или одмаралишта, које је наивна Србија градила по хрватској обали, а која су, наравно, одузета деведесетих. За трпљење и муку Срба на Косову и Метохији или геноцид који је извршен над српским народом западно од Дрине, не само што никога није било брига, већ је било опасно то и помињати. Српска питања су решавана страхом од наводног српског национализма, а у оптужбама на рачун Срба, предњачили су сами Срби. Док су Албанци збијали редове и слепо се држали речи Пашка Васа Шкодранија, једног од идеолога албанског покрета да је религија Албанаца „албанизам“ и уједињење у једну државу, дотле су се Срби међусобно цинкарили код Удбе, комунистичких првака Словеније и Хрватске, савезног СУП-а… Албански фактор је растао, а са њиме и територијалне претензије према Србији. Идеја Призренске лиге кулминирала је деведесетих терористичким покретом на Косову и Метохији и бруталним нападима на државу Србију и српски народ. Тадашња америчка администрација здушно је подржала тероризам на Косову и Метохији као и распламсавање рата на територији СФРЈ, а прогон и избеглиштво српског становништва третиран је као хумано пресељење. Пре неки дан Рамуш Харадинај рече да је неопходно одржати референдум за уједињење свих Албанаца у „велику Албанију“ и нико се по том питању не огласи. Утицајне светске државе и међународне институције игноришу претњу која постоји у вези са реториком о „великој Албанији“, а када се помиње чак и помоћ Републици Српској наилази на оштре критике и упозорења свих западних званичника. Додуше у интелектуалним албанским круговима то се данас третира као „албанско национално питање“, које би решавали на уштрб суседних држава, а пре свих Србије. Није само то повратак у прошлост. Албанци верују да ће Џозеф Бајден наставити тамо где је стао деведесетих и присилити Србију да призна Косово. Очекују да Бајден занемари поделе у САД, економију, корону и на листу својих приоритета постави Албанце и Косово. Сарајево се, такође, нада да ће нова америчка администрација разградити Републику Српску ревизијом Дејтона и учвршћивањем централистичко-унитаристичке БиХ. Најављује се да би некадашња шефица дипломатије Медлин Олбрајт могла бити укључена у дијалог Београда и Приштине испред нове америчке администрације. Није тешко закључити какве би ставове имала по питању дијалога Београда и Приштине, ако се сетимо мрачних прошлих времена, Рамбујеа и њене улоге у свему томе, а и недавне изјаве да Косово треба да има могућност да развија своју државност, а да тај процес Србија не стопира. Прошлог месеца амерички професор Данијел Сервер који се бави Балканом, рече како је Вучић прилично јасно казао да не жели да буде председник Србије који ће признати Косово, те да се они морају спремити на чекање на председника Србије који ће то урадити. То је прилично незапажено прошло у јавности, иако се шаље ружна и опасна порука. Како би то дочекао регион већ је познато, али то би једва дочекале некадашње антидемократе, појединци и групације произишли из комунистичког шињела, које се данас представљају као највеће демократе, елитисти и борци за пристојну Србију. Значи ли то да је већински народ у Србији непристојан па би га они упристојили, односно дисциплиновали као у Титово време њихови очеви и деде. Већ, као по правилу, никада не осудише нападе на Србе на КиМ нити реторику Албанаца о „великој Албанији“. Србију као усуд прате искушења, препреке и духови прошлости, али она више није у деведесетим, а свет није униполаран.

Подели на: