четвртак, 24. септембра 2020. | 05:11

Двадесет година одолевају искушењима

 Руше споменике, хоће да нас отерају одавде. Град су скоро преузели, потпуно је промењен однос становништва, и сада мисле ако крену гробље да уништавају да ће тако лакше да нас отерају. Нека руше, њима је на част – ми ћемо да подижемо. Видећемо ко ће пре да одустане, кажу Срби из Липљана

 

У општини Липљан живи око девет хиљада Срба – у 11 села и делу града. Највеће село је Доња Гуштерица са близу 1700 становника, следи Добротин са 1600 Срба. То су села, да тако кажемо, наслоњена једно на друго. Са друге стране, у Старом Грацком и Рабовцу број становника више је него преполовљен у односу на период од пре 20 година. То су издвојена села у албанском окружењу у којима је било доста страдања. Сетимо се само Грађана убијених на жетви јула 1999. године. Срби одлазе и из Новог Насеља и Сувог Дола. Нажалост, највише њих је отишло из самог града. Колико је Липљан био већински у односу на Албанце, најбоље сведочи чињеница да до завршетка бомбардовања у граду није било ни једне џамије. Сада је ситуација потпуно обрнута.

СВАКЕ ГОДИНЕ РОДИ СЕ 70 БЕБА

Без обзира на тренутну слику града, охрабрује број становника из већине околних српских села где се некако опстаје свих ових година. За посебну пажњу је податак да се сваке године у општини роди око 70 беба. – Наталитет је у порасту. Последњих година су врло мала одступања од поменутог броја и то је више него охрабрујуће – наглашава председник Привременог органа општине Липљан Златко Лазић. Код Лазића смо затекли припаднике Кфора из Турске. Лазић каже да су дошли да се информишу о безбедносној и ситуацији у општини уопште. Припадници ове мисије сада имају канцеларију при Општини Липљан по такозваном косовском ситему. – Већином долазе припадници мисије Кфора из Словеније, после дужег времена дошли су Турци. Састанци су редовни, разговарамо о различитим стварима али, на жалост, у општини и даље има проблема, или инцидената како припадници међународне мисије то обично кажу – казао нам је Лазић. Последњи проблем, причају Липљанчани, десио се у близини цркве на Светог Јована, 20. јануара, када су свечарима припадници косовске полиције написали казне за непрописно паркирање. Било је то непријатно изненађење за око 40 људи који су у цркву донели славски колач и били на литургији. Возила су оставили око црквене порте јер немају где друго да се паркирају, и написане су им казне. Не би било замерке да се понедељком ту, али и дуж целе улице, не паркирају Албанци када направе импровизовану пијацу и закрче улицу не само за пешаке, већ и за возила, али… Даље нам набрајају Липљанчани све чешће скрнављење градског гробља. Последње се десило средином децембра. Градско гробље се налази на улазу у Липљан из правца Приштине. У том делу Срба готово и да нема, и вандали то користе. – Руше споменике, хоће да нас отерају одавде. Град су скоро преузели, потпуно је промењен однос становништва, и сада мисле ако крену гробље да уништавају да ће тако лакше да нас отерају. Нека руше, њима је на част – ми ћемо да подижемо. Видећемо ко ће пре да одустане – кажу Срби из Липљана. Председник Привременог органа каже да није лако радити и опстајати у условима када у граду постоје две општине које раде по различитим системима. – Сада је потпредседник општине по такозваном косовском систему из ашкалијске заједнице и све иде отежано. Другачије је било док је на том месту био Србин, али шта је ту је, сналазимо се некако и у оваквим условима. Што се градског гробља тиче, а према информацијама које имам од припадника Кфора, постављене су три камере које ће бити повезане са центром у полицији и надам се да рушења надгробних споменика више неће бити. Располажемо и информацијама, још је то незванично, да се ради на томе да се оштећени споменици поново подигну, односно комисија из општине је обишла гробље и проценила штету, видећемо шта ће од тога бити – рекао нам је Лазић.

ГОДИШЊИЦА ТАКОЗВАНЕ НЕЗАВИСНОСТИ БЕЗ АМЕРИЧКИХ ЗАСТАВА

Липљан смо обишли дан после обележавања годишњице од једностраног проглашења независности. Питамо Лазића како је било у Липљану 17. фебруара? Знамо да су првих година славили на улицама, а Срби тог дана остајали затворени у својим кућама. – Било је мирно. Из године у годину све је мање еуфорије, чини се да им није ни до чега. Тако је било и у Приштини. Очигледно су све ово око „државе” другачије замишљали и полако долазе себи. Занимљиво је да је по први пут град окићен само такозваним косовским заставама и заставама
Албаније. Нема застава западних земаља, и посебно је занимљиво што нема застава Сједињених Америчких Држава. То баш упада у очи – каже Лазић. Липљан је занимљив и из разлога што је последњих година, поред Косова Поља, место у коме се највише гради. Број стамбених зграда у односу на време од пре 20 година већи је за пет пута, и градња не престаје. Зидају се вишеспратнице и 70 одсто њих је празно. Делови града попут Мостина, Чабуре, Чочолске махале, више не личе на себе. Тек по нека српска кућа међу мноштвом зграда сведочи да су ту живели Срби, односно, да су, на жалост, зграде саграђене на имањима Срба која су они продали. За сваког ко је у Липљан раније долазило, слика садашњег града делује разочаравајуће, али од истине се не може побећи. Срба има највише у делу града око цркава Светих Флора и Лавра и Ваведења Пресвете Богородице. На прсте једне руке се може набројати број Срба који још увек живи у својим становима, у старим стамбеним зградама. Има још српских породица који опстају у својим кућама у потпуном окружењу Албанаца – Костићи, Жорићи, Радићи, Токићи. Најтужније од свега је што продаја не престаје. Од града у коме је 1999. годину дочекало више од 7.000 Срба, сада опстаје њих око 400. Преживели су и мартовски погром током кога је испред своје куће убијен Ненад Весић, а читава једна улица запаљена. Изгорела је тада и приватна кућа у којој је била смештена локална самоуправа. Срби из околних села који су опстали ни данас не могу да швате зашто се по завршетку бомбардовања тако нагло одлазило из града, и кратко ће рећи да су неорганизованост и паника учинили своје. Чим је јединство међу Србима почело да се руши, напади Албанца су били све чешћи и јачи, тако да кола која су кренула низбрдо нико није могао да заустави. Резултат тога је да се од велике зграде општине, локална самоуправа већ 20 година потуца по приватним кућама, нов Дом здравља заузели су Албанци и сада у граду Срби имају амбуланту у контејнеру, а поменута институција измештена је у До
њој Гуштерици. Тамо је измештен и Дом културе. Од некадашњих фабрика „Кока-кола”, „Термовент”, фабрике папира „Станије Аксић”, остале су само рушевине, односно простор који закупљују Албанци покушавајући да покрену неке приватне послове. Основна школа „Браћа Аксић” такође је радила у приватној кући јер су из матичне школе протерани. Нову школску зграду добили су 2006. године, а укупан број ђака са истуреним одељењима је 126. Школа је у јануару обележила 155. година рада и постојања. Све што су Срби у Липљану имали и што је могло на добро да послужи свим Србима из централног Косова након повлачења српске војске и полиције, ту пре свега мислим на институције, припало је Албанцима. Сада остаје да причамо и кажемо ех, да смо…

НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ НЕЗАПОСЛЕНОСТ

Много је још проблема у општини. Према речима Лазића, уз безбедност, највећи проблем је незапосленост. – Рекао бих да је незапосленост на првом месту. Безбедност је таква каква је и навикли смо. Чудно је то, али човек се прилагоди датим условима. Живимо и опстајемо свесни да то што слободно одлазимо до албанских продавница у куповину не значи да смо слободни. Та варница није нестала и у тренутку се може запалити али, опет кажем, навикли смо. Колико је то добро и здраво не знам. Зато кажем да је незапосленост озбиљнији проблем – прича Лазић и додаје да све већи број људи због тога одлази, али и да је све што се уз помоћ државе Србије ради усмерено ка решавању тог проблема. Помоћници Канцеларије за КиМ су недавно обишли општину Липљан и разговарали са руководством и са народом, обилазили су социјално угрожене породице. Људима се помаже у виду различите помоћи – додељују прикључне машине, мотокултиватори, саднице воћа и опрема за бављење воћарством, поспешују се породични послови, пољопривредна газдинства. Да није те помоћи, у условима какви јесу, опстанак би био још тежи а искушења још већа. М.Ч.

Подели на: