понедељак, 16. септембар 2019. | 04:32

ДВОСТРУКИ АРШИНИ

Пише: Рада Комазец

Принцип је принцип и за све исто важи. „Правда је правична једнако према свима”. „Истина је једна и сви би требало да је исто видимо”. Но, у пракси и животу то често не бива тако, а синтагма „двоструки аршини” у сталној је употреби када се ради о Србији и српском народу. Да, управо тај израз који се користи да означи двоструко мерило, двоструке стандарде, одступање од неких опште прихваћених правила, или оно што важи за све не важи за једног олако се примењивао кроз историју на српски народ. У својој турбулентној историји на ветрометини између Истока и Запада, Србија је изложена двоструким аршинима великих сила и оних који су доносили одлуке о будућности Србије и српског народа. Присетимо се само неких.

Највећу жртву и највећи допринос у ослобођењу у Другом светском рату поднео је српски народ, да би као „награду” од комуниста добио две покрајине, а уместо Јасеновца комунисти у мирнодопско доба направише за Србе нови логор – Голи оток.

Демократски Запад није видео кршење људских права на Голом отоку јер му је одговарао Титов тоталитаризам који је био уперен против Срба и Руса. Сваки учињени грех у аутоктратском Титовом режиму Србин би скупо плаћао, док се Албанцима, Хрватима и осталима гледало кроз прсте.

Тако СФРЈ за своје ослободиоце постаде маћеха, а мајка за колаборационисте и оне који нису пружали никакав отпор непријатељу. Деведесетих прошлог века творци новог светског поретка направише сценарио за грађански рат у СФРЈ. У свој сценарио и стратегију за ескалацију сукоба убацише двоструке аршине за Србију и српски народ који је требало сатанизовати и оптужити за сва зла на Балкану. Ако би се некада западни медији, заиста бавили истином, онда би у школске уџбенике ушла примери њихове прљаве улоге за ратове у Југославији. Пропагандна машинерија западних медија Гебелсовим методама ширила се светом и Србе приказивала као једине и искључиве кривце за сва дешавања. Лажи и пропаганда медија кулминирали су епилогом сатанизације српског народа и имале далекосежне и трагичне последице. Бомбардовањем Републике Српске, депортацијом и изгоном преко 500 хиљада Срба из Хрватске од 1991-1995. године и етничким чишћењем простора на којем су вековима живели Срби. Западни медији о томе су стидљиво, искривљено или уопште и нису извештавали. И када те 1995. године помислисмо да је најгоре прошло, убрзо нас затекоше нове невоље, нова искушења и нови рат. Албанске терористичке банде убијале су војнике и полицајце те кренули са отимањем цивила. Због својих метода деловања признати светски и наши аналитичари називали су их чисто терористичком организацијом. Да се којим случајем појавила у САД таква банда, одмах би се нашла на листи терористичких организација, а њени чланови завршили би у злогласном затвору САД за терористе на Гвантанами, заточени, мучени, понижавани како то чине са терористима САД. Запад терористе ОВК прогласи ослободиоцима од државе чији су грађани и упути своју Гебелсову медијску машинерију, да по већ доказаном рецепту, припреми терен за бомбардовање Србије, односно, СР Југославије. Пакленом строју западних медија свесрдну помоћ пружа ОЕБС на челу са Вилијемом Вокером. Лаж је сустизала лаж а епилог сви знамо. Колоне депортованих и изгнаних Срба са КиМ. Примена двоструких аршина код Косова и Метохије трају до данашњих дана. Јер, у недостатку аргументације не престају покушаји да се двоструким аршинима камуфлира учешће ЕУ и САД у сецесији Косова и Метохије и подршци терористима ОВК. Поред тога, многи западни медији манипулацијама служе као средство пропаганде и дезинформација, па чак и покриће за разне криминалне радње на КиМ. У случају Шпаније и Каталоније ЕУ инсистира на територијалној целовитости и уставном уређењу док је у случају Косова и Србије без утемељења у међународном праву дозвољено Албанцима да проглашавају своју државу на територији Србије. Кажу на Западу да је Косово суи генерис – јединствен случај. У случају да Република Српска учини тако нешто најављује се посезање за средствима које би то спречиле и угушиле. Званичници Републике Албаније и представници привремених косовских институција јавно говоре о уједињењу Косова и Албаније и вековној жељи албанског народа за „великом Албанијом”. Да којим случајем тако нешто изјави председник Србије за Републику Српску уследиле би стотине реакција па можда и санкције и заседање СБ УН. Код приступања ЕУ једино је Србија изложена уценама да призна туђу државу на својој територији да би постала чланица ЕУ. Колико само дуплих аршина и селективне правде код такозваног Хашког трибунала. У земљи која истински држи до правде, корисно би било да уђе у уџбенике будућих правника како не сме да поступа и ради тужилаштво и суд.

Епилог знамо. Само су Срби проглашени кривим и осуђени. За моћни Запад за хиљаде и хиљаде убијених Срба, депортованих, силованих, мучених и изгнаних нико није крив. Изложени вековима и деценијама неправди и двоструким аршинима јаких почесмо и сами да попримамо нешто од њих, те се двоструки аршини толико удомаћише код нас да смо почели и сами између себе да их користимо. Упадосмо у атмосферу искључивости у којој се нападају сви који другачије мисле, а форсира се наратив у којем ништа не ваља шта учини држава. Делимо се на њихове и наше а речи таргетирање, етикетирање и мете толико су много у употреби да служе за подсмех обичним људима. Ко кога етикетира и има ли двоструких стандарда у медијима и друштву? Пре тога да подсетимо да новинари треба да буду непристрасни, објективни, да им истина буде водиља и новинарска етика, те да број медија у Србији свакодневно расте. Тако их је крајем марта ове године у Агенцији за привредне регистре уписано 2.161, а од тога 229 ТВ програма, 901 дневна и периодична новина, 668 интернет портала и интернет страница, 27 сервиса новинских агенција, 319 радијских програма и 17 који се воде под остало. Ако још томе додамо 30 српских медија на Косову и Метохији, то је 2.191 медиј. Ко каже да нема медијског плурализма? У тој шуми медија и новинара у маленој Србији постоје они и у друштву и у медијима који себе називају морално супериорним, елитом, мислећим људима са критичким ставом, пристојним а сви други који не мисле као они постају крезуби ботови, срамота за новинарство, пропагандисти новинарско смеће које треба да буде лустрирано итд. Ови први жале се онима на Западу који вековима примењују над српским народом двоструке аршине, на ове друге и власт у Србији. Жале се онима који су аплаудирали на вест о бомбардовању РТС-а и убиству 16 медијских радника 1999. године. (На то нас подсети на недавној конференцији РТС-а и УНС-а Џереми Скејхиа, истраживачки новинар САД, који из протеста није желео да прими награду док је 300 најбољих америчких новинара аплаудирало на саопштење Ричарда Холбрука да је РТС ућуткана, односно бомбардована). Уколико новинар јавно заступа ставове опозиције, бива као актер у протестима и у острашћеним говорима на скупу опозиције напада власт, да ли има морално право да тврди за себе да је непристрасан, професионалац и поштовалац новинарске етике, те да оптужује друге новинаре, називајући их најружнијим именима, јер преносе оно што ради и говори председник државе. Уколико певач или глумац буде актер на протестима опозиције, он је интелектуалац који диже свој глас против диктатуре за уређени систем и институције, а уколико легенда српске рок сцене Бора Ђорђевић пева народу на митингу подршке актуелној власти, бива етикетиран као поткупљени бот, штампају му умрлице и забрањују на неким радио станицама. Медији који свој целодневни програм праве, од хумористичког до информативног, на критици искључиво председника Србије уз хвалоспеве за опозицију која протестује, третирају се као „слободни и објективни”, док на другој страни за оне који подржавају политику председника и Владе тражи се затварање, најављује лустрација за новинаре и бивају оптужени као највећи непријатељи демократије, новинарства и живота у Србији. Нису ли то дупли аршини? А тек ако вас „докаче” људи без имена – твитераши, ту се не бирају речи да се оцрни неистомишљеник. Од пре две-три године мера за доброг новинара није његово образовање, знање, професионализам и медијска писменост, већ колико је у стању да, како појединци од оних првих сматрају, постави тешко и провокативно питање председнику Србије и помиње га у свакој прилици и на сваком месту у негативном контексту, иако то најчешће нема никакве везе са јавним интересом грађана Србије, што би требало да буде улога свих медија у Републици Србији. Без обзира на новинарско искуство и знање ако упитате, на пример, о новом ауто-путу, мостовима, тунелима, новим инвестицијама и запошљавању, ви сте од „неутралних моралних чистунаца” етикетирани као новинар који поставља улизивачка питања и пролазите кроз „твитерашког топлог зеца”. Чему оволика поларизација у медијском спектру, непримерена реторика, увреде, нетрпељивост, јаз, несолидарност међу новинарима и примена двоструких аршина? Ти „супериорни борци за слободу изражавања и људска права” не подигоше свој глас када смо једину српску новину на КиМ „Јединство” пет месеци пребацивали путељцима и козјим стазама преко Копаоника до српских домова на Косову и Метохији, не подигоше глас тражећи од Специјалног суда за злочине на КиМ да истражи случајеве убијених и несталих новинара, не подигоше глас да институције у Приштини поштују право на употребу српског језика и писма, на увођење нецивилизацијских такси Приштине и никада не подигоше глас због обесправљеног српског народа на Косову и Метохији. Наравно, треба још много да се ради на слободи медија и професионализму новинара, а политичари и власти и опозиције треба да швате да су слободни и непристрасни медији контролори њиховог рада у име народа. Али, морамо бити опрезни, пошто постоје и они који под изговором тражења слободе изражавања имају сасвим други циљ, а слободу коју траже за себе оспоравају другима. Уразумимо се, окренимо се култури дијалога, толеранцији, поштовању неистомишљеника и националном консензусу. Зар нам није превише двоструких аршина да би их и међусобно примењивали?

Подели на: