уторак, 18. маја 2021. | 13:37

ЏЕЛАТИ И ЖРТВЕ

Пише: Рада Комазец

 

 

Била је недеља тог 6. априла 1941. године, док је Београд још спавао заурлале су сирене и загрмело небо над Београдом на који су нацисти изручили стотине тона бомби. Без претходне објаве рата, немачка авијација напала је Београд. У бомбардовању је погинуло 2.300 људи, порушене зграде, верски објекти, породилиште, споменици културе… Наредне четири године недужни и голоруки српски народ суочиће се са свирепим истребљењем. Четири дана након бомбардовања Београда, Немци формирају Независну државу Хрватску, која ће извршити геноцид над српским народом. Скоро да нема града у Србији у којем Немци нису стрељали и одводили у логоре Србе. На Косову и Метохији Немци после капитулације Италије формирају квислиншке организације и помажу балистима у прогону и терору над српским народом. Нацисти су извршавали смртне казне над Србима, који нису имали никакву кривицу осим своје вере и нације. Смртне казне су биле бруталне и немилосрдне. Исто онако како су подржали 10. априла 1941. године стварање Независне државе Хрватске, Немци су подржали Хрватску почетком деведесетих година да доврши геноцид према Србима, што је Хрватска успешно учинила сводећи српски народ испод три посто. То што није успео Анте Павелић уз помоћ Хитлера, пошло је за руком Фрањи Туђману уз помоћ, пре свега, челних људи Немачке – Ханса Дитриха Геншера и Хелмута Кола. Политичка и војна помоћ Немачке непријатељима српског народа нескривена је била у свим сукобима Не да нису „ни прстом мрднули” да спрече колоне од Книна до Раче, августа 1995. године, већ су помагали и охрабривали Хрвате да са Србима окончају посао из Другог светског рата. Крајем августа и почетком септембра 1995. године Нато алијанса у којем је учествовала Немачка бомбардовала је положаје Војске Републике Српске. Званични разлог за бомбардовање било је гранатирање пијаце „Маркале” у Сарајеву , иако није ни у Хагу доказано да је граната дошла са српске стране. У току бомбардовања убијена су 152 српска цивила. Приликом ваздушних напада на Републику Српску, Нато је користио муницију пуњену осиромашеним уранијумом. И ту није крај. Попут Гебелса у Другом светском рату, предњачили су немачки медији да оптуже Србе за дешавања на Косову и Метохији 1999. године. Требало је опет оптужити и осудити Србе. Ваљда је најпријемчивије и најлакше ударати на Србе. Као што су исценирали „Маркале” у Сарајеву исценирали су и „Рачак”на Косовцу и Метохији. Уцене, лажи, ултиматуми, медијске кампање и бомбе. Сценаријо исти, жртве исте и џелати исти. Оно бомбардовање 1941. било је у јутарњим сатима, а за оно 1999. године одабрали су вече. Бомбардовање СР Југославије је извршено без одлуке Организације УН , чиме је прекршена њена Повеља, али се агресори на то нису обазирали. У обманама и лажима о стању на Косову и Метохији предњачио је немачки министар одбране Рудолф Шарпинг који је, залажући се за војну интервенцију, измишљао злочине над Албанцима који нису почињени. Тако је министар Шарпинг говорио да је стадион у Приштини претворен у логор и да ниједан цивилизован Европљанин не може мирно да посматра шта се Албанцима тамо ради. Конструисао је немачки министар Шарпинг за светске медије да се на стадиону у Приштини доводе ученици и наставници те да се наставници стрељају пред децом као и друге гнусне лажи оптужујући Србе за злочине, истовремено правдајући Нато агресију. Убијао је Нато цивиле, уништавао инфраструктуру и учествовао у прогону, киднаповању и убиствима Срба на Косову и Метохији од стране терористе „ОВК. Ниједна генерација Срба није се родила и умрла природном смрћу да није запамтила рат и да јој нису изручивани ултиматуми. Колико би нас само данас било да нас нису систематски истребљивали на свим српским просторима. Ако је дефиниција геноцида међународни злочин намерног, потпуног или делимичног уништења националних, етничких, расних и религијских група, потпуно је јасно да је над српским народом у 20. веку почињен страшан геноцид и ко га је починио. Уместо да моли за опроштај и полаже венце на споменике српским жртвама Другог светског рата и Нато бомбардовања, дрски амбасадор Немачке у Србији Томас Шиб, дан после обележавања осамдесете годишњице бомбардовања Београда, рече да је бомбардовање Југославије, односно Србије 1999. године било неопходно ради спречавања геноцида и хуманитарне катастрофе на КиМ. Шиб је то тако ноншалантно рекао заборављајући Бечку конвенцију по којој амбасадор или било који други дипломата акредитован у некој земљи, не сме да се меша у унутрашње ствари те државе. Заборави и српске жртве и децу којој нису дозволили да порасту. Зна Шиб да више пута понављана лаж бива прихваћена као истина. Када се џелати смеју својим преживелим жртвама то је крај морала, цивилизације и хуманости. Сада је пролеће и април као и онда када су нас убијали, шта ли планирају са остатком жртве, да ли ће нам испоручити нове ултиматуме и претити новим бомбардовањем, остаје да се види.

Подели на: