Гњилански „Беверли Хилс”

 У овом селу, удаљеном од манастира Драганца тек пар километара, се из дана у дан мења етничка и структура власништа над земљом

 

Село Горњи Макреш у Косовском Поморављу, које од пре десетак година административно припада општини Ново Брдо, а до тада је дуже време било део општине Гњилане, ни изблиза више није оно исто село од пре једне деценије. Мења се како по изгледу, тако и по националној структури становништва, а посебно по питању власништва над земљом.
У овом месту, које се помиње још у средњем веку, удаљеном од манастира Драганца тек пар километара, некада предграђу славног средњовековног града Новог Брда, до рата су претежно, сем у пар махала, живели Срби, који су били и власници највећег дела земљишта у овом делу Косовског Поморавља.
Свакодневно у Горњем Макрешу у коме је остало шездесетак Срба у неколико мањих махала, ничу нове куће грађене по изгледу на оне које се граде по свету и која носе епитет луксузних насеља. Иако слове за викенд куће, оне новосаграђене у Горњем Макрешу више личе на виле него на викендице. Власници су углавном богатији Албанци из Гњилана, али како се може чути од Срба у Макрешу има и Албанаца из других делова Косова и Метохије, који су овде купили и још увек купују земљу, крче шуму и ливаде, претварајући те делове села у урбану зону.

ЗЕМЉА СЕ ПРОДАЈЕ И НА МЕТАР

Посебно је за купце горњемакрешке земље атрактиван део села на локацији званој Оскоруша, како носи име и једне од махала овде. У њој данас живи само једна српска породица, Алексићи. Међу њима је и најстарији Србин у Горњем Макрешу, деда Владимир Алексић. Недавно је напунио 93. годину. Неколико година је слеп, прилично слабо чује, али га разум још добро служи и с носталгијом се сећа минулих времена. Некада је радио као учитељ а потом је био директор школе у селу Прековцу до кога је свакодневно пешачио по пет –шест километара у једном правцу.

– Е синко, било је ово некада најбоље село. Јесте било сиромашније, али ипак живели смо добро. Било је срећније време. Од рата наовамо почели су Срби да се исељавају, да се осипају. Продаје се земља. Одлазили су многи и пре рата и већина њих је продала овде земљу. Променио се Горњи Макреш много у новије време – казује деда Владимир. А цена земље у Горњм Макрешу у чијем се атару налази и црква Светог Николе која је у средњем веку била православни манастир, пре петанестак година коштала је 15 до 30 евра по једном ару. Сада се земља овде продаје на метар и за један ар се може добити од 2.500 до 3.000 евра, док се за исту површину у другим деловима Новог Брда може добти од 30 до 200 евра, зависно од локације.

– И овде има разлике у цени земље. Зависно који је део села у питању. Онај део од школе према брдашцу и шуми, тамо у правцу манасатира је скупљи – каже Момчило Алексић, један од преосталих Срба у Горњем Макрешу. Он је недавно изашао у пензију и како каже за сада нема намеру да иде из свог завичаја. – Не могу да се жалим на комшије Албанце. Много је нових који су дошли и саградили овде куће. Неки долазе преко викенда, неки су овде током целог лета, а има и оних који су скоро свакодневно овде. Током зиме их је нешто мање. Ако ми кажу добар дан, кажем им добар дан, ако ми не кажу, не кажем им ни ја. Не свађамо се. Свако гледа своја посла – вели Момчило. Он је недавно почео да гради један мини маркет крај пута. Како рече нада се да ће имати добар промет. Син му завршио Факултет физичке културе али није запослен, па ће истиче Момчило он да ради у том маркету.

БОГАТА ИСТОРИЈА СЕЛА

У Горњем Макрешу, селу које је после рата посетио и у то време генерални секретар Уједињених нација, Кофи Анан, још увек функционише школа на српском језику, али се број ученика из године у годину смањује. У протеклој школској години било их је десетак. У овдашњу амбуланту која делује у оквиру здравственог ситема Републике Србије лекар долази повремено.

– Мењају се времена синко. Ето, сад је тако, како је. Ја не видим, а не могу ни да ходам добро, али чујем деца ми причају како се свакодневно граде нове куће. Ако нека живе људи, само нек буде мир. Дај Боже да они што су отишли да се врате овде, али тешко. Како да се врате кад су продали земљу и кад неки немају ништа своје више овде – вели деда Владимир. Срећан , каже, што ће кад умре почивати на гробљу где су и његови преци и што неће попут многих његових комшија који су отишли из свог завичаја почивати на неком тамо како вели „туђем” гробљу далеко од својих предака и завичаја. А на горњемакрешком православном гробљу о старини и гробља и села сведочи стари храст Лужњак, чије дебло рукама не може обухватити једна особа, већ је потребно неколико људи за то.

– Још пре рата долазили су неки стручни људи из Београда да процене старину тог храста и како се тада чуло, стар је преко шесто година. Историјски записи бележе да када су Турци освајали Ново Брдо, да се једна од значајнијих битака водила баш у нашем селу Горњем Макрешу и да се по свом херојству тада истакао неки, Петар Макрешанин – рече нам Момчило. Он и његова супруга Зорица, још увек обрађују земљу и у свом тору имају девет коза. Има и још једна српска породица овде која има овце. Иначе и сточарство и земљорадња су у Горњем Макрешу замрли уназад неколико година. Албанци су у атару села, угавном поред пута који из Новог Брда води у Гњилане саградили неколико ресторана модерног изгледа, каква је и већина новосаграђених кућа, такође у власништву Албанаца. Не ретко се може чути констатација да Горњи Макреш постаје гњилански „Беверли Хилс”. Овде се могу видети нове атрактивне куће какве се не могу видети свуда, модерног стила градње. С. И.

Подели на: