Икона Богородице преживела два пожара

Такозвана Кикоска Богородица, копија Богородичине иконе у манастиру Кику на Кипру, исто је својевремено паљена и остала је читава

 

Четврта је деценија како је у монаштву, последњих десет година је игуманија манастира Подмалинско у Црној Гори, пре тога је десет година била игуманија манастира Светог Николе код Рашке, а пре двадесет година је била настојатељица манастира Свете Тројице код Мушутишта, у општини Сува Река, на Косову и Метохији. Данас у Мушутишту, као и у Сувој Реци, нема Срба, а на месту где је био манастир остале су само гомиле камења. Средином јуна, ове године, двадесет година после, са мати Катарином смо разговарали о тим данима. ззПрошло је двадесет година како сте отишли из манастира Свете Тројице код Мушутишта и са Косова и Метохије? Да то је било пре двадесет година и 11. и 12. јун су били последњи дани кад је наша војска требала да напусти Призрен. Тад су нама рекли да пођемо и ми, али ми смо остали. Владика Артемије је служио литургију код нас у манастиру 12. јуна. Била је субота јутро. Претходног дана ( петак, 11.јун ) је из Мушутишта отишло преко 120 домова. Остало је у селу још педесетак. Мало су уплашени били па су дошли ујутру у манастир да питају владику шта да раде. Владика им је рекао да остану, да не треба да се плаше, ако им је чиста савест. Међутим, видело се да су преплашени. По завршетку литургије, ја и сестре смо испратиле владику, и пошли на оно брдо са којег се види пут. Угледале смо колону возила и шватиле да су из села отишли и последњи Срби, напустили своја огњишта.
Кроз два сата се отац Харитон, који је тог јутра возио владику, вратио код нас. Рекао нам је да су по повратку из манастира срели колону Срба из Мушутишта, како одлазе, и владики је било застрашујуће да ми останемо саме у целој околини. Рекао је оцу Харитону, да га пребаци до Призрена, па да се врати до нас и каже нам да се спакујемо и одемо у манастир Грачаницу, док се види шта ће се даље. Тако се за два сата отац Харитон вратио и рекао да узмемо само најосновније ствари које ће нам тре
бати за три четири дана. Тако смо и поступили. Питала сам оца Харитона шта ћемо за мошти, сасуде, антиминс, а он је рекао да је владика њему благословио да то он понесе. Тако је и учинио па смо убрзо и нас осам, колико нас је било у манастиру, пошли са њим. У Грачаницу смо стигли увече око 6 сати. Успут смо срели колону људи из Мушутишта, спорије су возили, јер су ишли тракторима, натовареним. ззИ да ли сте се вратили? – Тог 12. јуна увече смо стигли у Грачаницу. У понедељак, кад су стигли Енглези у Грачаницу, питала сам неког мајора који је дошао ту да се јави, да ли могу да нас отпрате да посетимо наш манастир и да узмемо још неке неопходне ствари. Ја замолим Енглезе и они дођу 15. јуна са два возила да нас прате. Ми смо пошли нашим колима (отац Радивоје Панић и нас три монахиње). Још су сестре у Грачаници направиле списак коме шта треба да покупим из келија да се донесе. Кренули смо са закашњењем и како смо из Суве Реке ишли ка манастиру видео се дим. Слика која нас је сачекала била је потресна. Манастирски конаци су били спаљени, по неким стварима у дворишту се видело да је то прво опљачкано. ззКако су Енглези реаговали? Гледали су цркву у пламену и нас који смо били узнемирени, потрешени и изјављивали нам саучешће, било им је жао. С Енглезима је дошао и један новинар „Њујорк тајмса”, који ме је у Грачаници молио да пође с нама јер му ,,треба прича”. Повели су га Енглези, и горе код цркве како ми је било тешко јер нисам ништа могла да учиним, окренула сам се том новинару љутито и показујући му руком на цркву рекла: ,,Ево ти, сад имаш причу, па пиши!” Енглези су нас на моју молбу испратили до Призрена, да бисмо саопштили владици шта је било. У Призрен смо улазили у сутон. Улице су биле закрчене и ми смо једва пролазили кроз ту масу народа. Кад смо дошли пред епископију, видели смо како Ал
банци руше споменик конзулу Јастребову. Стигли смо до епископа саопштили смо владики да нам је манастир спаљен, а од присутних у епископији смо сазнали да је отац Харитон тог дана киднапован, нестао. Још су неке људе киднаповали у Призрену, а пуна епископија је била људи, који плачу, наричу. Владика је остао ту и ми с њим да сачекамо немачког генерала који је требао да стигне. Генерал је рекао да може да обезбеди да војска чува епископију, али да не гарантује за манастир Архангеле да ће обезбедити стражу. Тек су стигли, не могу тако брзо да се снађу са логистиком. И владика је тада благословио да ми пођемо за Архангеле и да кажемо братији да се они спакују и пођу с нама за Грачаницу. Са нама је пошао и отац Стефан који је тог јутра са оцем Харитоном дошао из Архангела и остао цео дан, јер се Харитон није вратио из града. Убрзо се и братија из Архангела спаковала и кренули смо за Грачаницу. У неко доба смо стигли. ззЈесте ли после тога још који пут били у манастир Свете Тројице? Били смо почетком јула, са владиком Атанасијем. Он је желео да се манастир фотографише, да се види у каквом је стању. Био је 4. или 5. јул. Интересантно је да смо 15. јуна при посети манастиру, видели цркву како гори, конаци су већ били спаљени претходни дан. Дочекала нас је спаљена црква. Иконостас је био нагорео, делови су изгорели, неки ормар, књиге, певница… већи део је био спаљен. Оно што је било интересантно да није изгорела икона Богородице елеусе ту Кику. Та тзв. Кикоска Богородица (копија Богородичине иконе у манастиру Кику на Кипру) исто је својевремено паљена и остала је читава, а ово је копија кикоске Богородице и не само да је икона остала нетакнута већ и покривач који је био испод ње. Икону смо понели са собом и тек тада сам шватила да је отац Стефан био у праву кад нам је говорио да имамо чудотворну икону. ззГде сте однели икону и мошти из манастира?
Икона Кикоске Богородице и мошти Св. Јакова Персијанца које је при одласку из манастира изнео отац Харитон, наш блаженомученик, сада се налазе у манастиру Св. Николе код Рашке. ззКолико сте били дуго у манастиру Св. Тројице? Ја сам на Косово отишла из Жичке епархије 1991. године. Кад је владика Артемије изабран 1991. године, на Косово, у манастир Соколицу, смо пошли: Макарија, Антонина и ја. Од 1997. сам била постављена за настојатељицу манастира Св. Тројице у Мушутишту. Тако да сам само две године била настојатељица. А манастир Свете Тројице је средњовековна светиња, која је обнављана више пута. Призренски крај је јако био везан за тај манастир. Иако су конаци били стари преко сто година, били су пристојни за коришћење, и имали су огромне келије. Са једне терасе се улазило у једну мању келију па из те мање после у велику. Чудила сам се зашто је то тако, али су ми после објаснили да су виђенији Призренци имали своје собе у том конаку. Они су радили тај конак и долазили су по два-три месеца у току лета ту, боравили, проводили време. Горе повише манастира је била испосница ,,Русенице”. Сабор је био на други дан Св.Тројице. Свештеник је тада долазио и служио литургију, секо се колач. Народ би се првог дана навече почео окупљати, ноћио око манастира и сутрадан учествовао на литургији. Све је врвело од света. Манастир и поред покушаја владике и Цркве није обновљен. ззУ нади да ће се манастир Св. Тројице некад обновити да пошаљемо поруку нашим читаоцима? Порука? Па нек буде у духу празника. Ја се сетим понекад оне молитве монаха у пустињи која се завршава речима: ,,Једну жељу имам других жеља немам, једну жељу имам о њој једној сневам, да цео свет пожели Твоје светло лице и пред Тобом клекне Пресвета Тројице!” Оливера Радић

Подели на: