субота, 29. јануара 2022. | 01:50

Икона је сакралног карактера и побуђује на молитву

Архимандрит Евсевије Меанџија, сликар и иконописац о икони – светој слици

 

У Православљу је преовладала традиција да се слика Православна Икона онако како је сликана кроз векове све до појаве ренесансе и барока, каже о. Евсевије
Сликар и иконописац архимандрит Евсевије (Меанџија) родом из мученичког града Глине у Хрватској је из овог страдалног места дошао у Приштину, где је дипломирао 1999. године на Факултету уметности, а затим у манастир Сопоћани, одакле одлази на основне а затим и магистарске студије у Грчку. Данас је свештеник цркве Св Марина у Атини. Са њим разговарамо икони и његовом иконописању.

  • Имајући у виду да сте дипломирали на Ликовној академији у Приштини, као и да сте као искушеник и као монах боравили у манастуру Сопоћани, реците нам када сте осетили љубав и потребу за иконописањем?

-Срдачно Вам се захваљујући на подареној ми могућности да кажем пар речи о иконопису желио бих прво да заблагодарим Бога који ми је подарио таленат цртања и сликања а затим ме својом Очинском руком руководио кроз живот и студије на Факултету Уметности у Приштини и кроз монашке иконописачке радионице где сам учио технику византијског иконописа.
Сама искра љубави ка византијском иконопису јавила се још док сам био у средњошколским клупама и то захваљујући моме разредном старешини у Економској школи у Глини, песнику Вељку Стамболији који ме је први упознао са нашим средњовековним живописом и који ми је помогао у отварању моје прве изложбе цртежа која је била организована јануара 1995 године у Спомен дому у Глини, где је некада била православна Црква Рођења Богородице, где су усташе извришиле страшан покољ Срба пре осам деценија 1941. године.
За време студија на Ликовној Академији у Приштини сво слободно време сам проводио у нашим православним манастирима на Косову и Метохији и Рашкој области где се налазе најлепше фреске на свету. Инспирисан лепотом византијског живописа у Манастирима Сопоћанима, Студеници, Грачаници, Високим Дечанима, Пећкој Патријаршији почео сам да правим прве цртеже и иконе. А имао сам и тај редак благослов да будем 1996. године у конзерваторској екипи Републичког Завода Србије под руководством др. Радета Петровића приликом конзервације фресака у Манастиру Црна Река где је сликао наш најбољи иконописац из 16. века пећки јеромонах зограф Лонгин.

  • Каква је улога уметности у животу цркве и шта се променило последњих деценија?

– Од најраних хришћанских времена, почевши од римских катакомби, а поготово Свете Прискиле, сведоци смо тог чудесног изражавања јеванђеља Господа нашег Исуса Христа кроз све видове ликовне уметности до данашњих дана. Аналогно историјским околностима некада је било више а некада мање слободе и могућности да се Хришћанска вера проповеда а притим и кроз уметност изражава.
Процват хришћанске уметности био је прво у периоду од оснивања Константинопоља па све до Иконоборачке јереси првих десетљећа осмог века када је јеретички Ромејски Цар Лав ИИИ Исавријанац (685-741) наредио да се свих цркава и манастира скину и униште фреске, мозаици и иконе сматарјући да се не може ликовно изображавати Господ Исус Христос нити Мајка Божија и Светитељи. Прогон икона трајао је у две фазе, прво до 787 године када је на Седмом Васељенском Сабору успостављено поштовање икона али не и њихово обожавање као што се наводи у самој одлуци или Оросу Седмог Васељенског Сабора : „И да се овима одаје целивање и почасно поклоњење (ασπασμον και τιμητικήν προσκύνησιν), али не и истинско служење (λατρείαν) по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (αναθήμασι), тако и у част ових чинимо принос кађења и светлости, као што је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер, част која се одаје икони (= лику), прелази на Оригинал (= прволик),[30] и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан.“
Затим је у доба Ромејског (византијског) Цара Лава В Јерменина 815 године настављен прогон икона све до времена Цариградског Патријарха Методија које је поново успоставио поштовање икона 843. године. У нашој Немањићкој Србији процват Византијског живописа био је у две фазе по којима су и назване те чувене две школе, Рашка и Моравска које представљају синтезу Романичке и Византијске уметности изражене кроз архитектуру, сликарство и скулптуру. За време турског ропства постојале су иконописачке радионице при манастирима и до данас су сачуване фреске и иконе наших познатих зографа из тога периода као Зографа Лонгина, Зографа Георгија Митрофановића, Зографа Радул. Након ослобађања од турског ропства и успостављања Краљевине Србије а потом и Краљевине Југославије било је разних представника цркевног сликарства а један од најбољих представник византијског иконописа био је Дичо Зограф. (1819-1872)
Што се тиче црквене уметности код нас најлепша сведочанства у протеклом двадесетом веку су предивна задужбина Краља Петра И Карђорђевића Црква Светог Ђорђа на Опленцу, затим Црква Светог Марка у Београду и још многе друге а пре свега Храм Светог Саве који је најлепши израз православне уметности са краја 20. и почетка 21 века. Након вишедеценијског прогона Српске Православне Цркве од стране комунистичког режима у протекле две деценије видимо препород како православне духовности тако и православне црквене уметности. Како у многим манастирима тако и по градовима постоје иконописачке и дуборезачке радионице а такође се враћа и традиција византијског појања за наше црквене певнице као у Манастиру Ковиљ или Манастиру Ваведење у Београду.

  • Пре две године имали сте изложбу икона. Реците нам нешто више о свом иконопису?

– У манастиру Сопоћанима имао сам благослов да научим технику визанитијског иконописа и у томе ме је помогао мој учитељ, наш чувени фрескописац и иконописац Милош Рашки ( Јанићијевић) који је осликао више парохијских Цркава и Манастира широм Србије и Црне Горе. Он је сам по узору на тзв. Македонску школу и Школу Палеолога оформио своје византијско сликарство и то је пренио и на мене. Приликом мога монашког живота у Манастиру Сопоћани насликао сам десетине икона по узору на велике мајсторе тога доба, а то су мајстори попут Панеселиноса који је живописао у Протатској Цркви на Светој Гори, затим иконопис из Манастира Хиландара и Манастира Ватопеда , као и из Манастира Сопоћани, Милишева, Грачаница, Старо Нагоричино као и предивна мала Краљева Црква Светог Јоаикима и Ане у Студеници.
Због богословских студија у Атини нисам имао времена да иконопишем већ по заврешетку редовних и магистарсих студија почео сам поново да сликам. С обзиром да нисам сликао дуго година одлучио сам да увежбам руку цртајући по узорима на ренесансне мајсторе и тако је настао циклус великих цртежа инспирисаних ренесансом и то је била уједно прилика и да направим једну изложбу цртежа у Музеју Атинске Архиепсикопије који је преуређена кућа Свете Филотеје Атинске.
Задњих пар година опет сам се вратио византијском живопису и на почетку Корона пандемије насликао сам једну Икону где се Пресевета Богородица и Никифор Лепрозни моле Распетом Господу Исусу Христу да нас исцели од Корона вируса. Иначе ове текуће 2021. године насликао сам више икона са плавом позадином у част на 200 година од устанка наше браће православних грка против Отоманске империје. А једна од њих и празник Благовести кад је почео грчки устанак 1821. године, и он је сав насликан у плавом тоналитету.

  • Да ли је канон у иконопису толико строг да, како се некад чује, ограничава уметничку слободу?

-Иако постоје одређена правила за византијски живопис ипак уметничка слобода иконописца се не ограничава каноном већ се показује кроз мајсторство потеза веште руке иконописца. Сама тема или ликовни жанр којим хоће да се изрази уметник нити ограничавају уметничку слободу нити уметничку креативност. Не треба заборавити да је Пабло Пикасо док је дошао до кубизма био одличан сликар људских портрета и судбина које можемо да видимо у његовој плавој фази.
Православна Икона колико је уметничко дело ипак она за разлику од осталих уметничких дела има сакрални карактер и као таква она треба да нас побуди на молитву, тако да се вешти иконописци увек труде да њихове иконе одишу хармонијом духовности и уметности која у човеку рађа осећај небеске лепоте зарад које смо и створени.

  • Од ратова деведесетих у бившим југословенским републикама дошло је до већег интересовања за икону и иконопис. Како то тумачите?

-„Без невоље нема богомоље!“- Наша стара народна изрека дошла је до свог пуног изражаја током деведесетих година кад је уз ратне вихоре дошло до духовног препорода српског народа. Тих година српски народ притиснут ратом, бедом и неимаштином једини духовни излаз налазио је у Српској Православној Цркви. Многи Срби почели су да иду у своје древне светиње и да се моле чудотворним Иконама Мајке Божије Пећке, Чајничке, Тројеручице и да славе своје Крсне Славе које су за време комунизма запоставили. Управо због Крсних Слава многи Срби су почели да наручују славске иконе тако да су се паралелно развиле и иконописачке радионице како у Манастирима тако и у градовима. А уједно је отворена и Академија Српске Православне Цркве за уметност и консвервацију у Београду која већ пар деценија образује академски уметнички кадар.

  • Да ли је икона најтипичнији или најзаступљенији израз хришћанске вере?

-У Оросу Седмог Васељенског Сабора пише: „ Да се паралелно са знаком Часног и Животворног Крста постављају часне и свете иконе – које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала – у светим Божијим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Чесних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи.“
У самом тексту Ороса пише да су „ одговарајуће урађене“ што подразумева да изображени ликови имају светитељско достојанство пред којима могу да се моле верници. Док је код Римокатолика преовладало поштовање скулптура светитеља код нас су преовладале Иконе које не морају бити нужно византијске. Иако у самом Оросу Седмог Васељенског Сабора не пише да Иконе морају бити византијске ипак је у Православљу преовладала традиција да се слика Православна Икона онако како је сликана кроз векове све до појаве ренесансе и барока.

  • Зашто су пост и молитва неизоставни у поступку кроз који пролази сваки иконописац?

-Сам иконописац треба да живи као и сви остали православни хришћани, да пости и да се моли онако како учи Православна Црква. Свако својевољно иступање ван тога води човека ка заблуди и духовној прелести, а то се односи исто и на иконописе. По благослову Духовника иконописац може да пости и за време иконописања али то не сме бити канон, јер је иконописац човек као и сви остали верници . Ако постимо четири велика поста Васкршњи, Божићни, Светих Апостола и Госпојински и сваку среду и петак заиста нема потребе ни верници ни иконописци да посте нешто додатно ван тога, осим ако немају благослов од свог свештеника.
Што се тиче молитве и она треба да се упражњава са благословом Духовника, а то важи како за све остале вернике тако и за иконописца. Најбитније је да иконописац као и сваки други верник буде смирени слуга Божији који покушава да умножи поверени му таланат од Бога и да се труди на своме спасењу блародарећи Бога на свему што му је подарио.

  • У чему видите спасење ововременог човека затрпаног огромним бројем свакаквих информација у време пандемије инфекције ковида 19, оскудицом, болестима, слабим наталитетом у Србији, и другим сваковрсним егзистенцијалним проблемима?

-Надање је моје Отац, прибежиште је моје Син, покров је мој Дух Свети! Тројице Света Слава Теби!!! Спасење је увек било и биће у Светотројичном Богу, Оцу, Сину и Духу Светом. Свако доба има своје потешкоће као и радости а сваки човек је позван да својим животом сведочи радост Васкрсења Христовог у свим моментима свога живота. Сви смо позвани да учествујемо у тој Небеској радости на Божанственој Литургији да се у миру са Богом и родом причестимо Светим Христовим Тајнама. Управо кад активно учествујемо у богослужбеном животу Цркве сам Бог нам даје своју благодат божанску којом нас теши и охрабрује да издржимо све невоље и потешкоће са којим се свакодневно сусрећемо, без обзира да ли су то ратови као деведесетих или пандемија Короне у наше доба. Нека Бог да снаге српском народу да крене путем којим су ишли сви наши свети преци са Светим Савом на челу и да будемо људи велике вере и још већег срца који су увек спремни да помогну ближњима и онда ћемо заиста сви бити иконе Божије по чијем нас је подобију створио сам Бог.
Славица Ђукић

Подели на: