ИНСТРУМЕНТ ПРАВДЕ ИЛИ НЕПРАВДЕ?

Пише: Рада Комазец

 

Драгица Божанић тражи правду за шеснаестогодишњег сина Немању, Драгана Мајсторовић тражи седамнаестогодишњег сина Ивана. Године пролазе, а њима остаје бол и недокучива истина о деци. И, још много српских мајки, ћерки, сестара, траже правду за своје најмилије, који су окончали животе по косовским стратиштима Клечкој, Радоњићком језеру, Глођанима, Волујку, Малишеву, Лапушнику, Ликовцу, Језерцу…

Ако је веровати бившој главној тужитељки Карли дел Понте, тешко ће Специјални суд доћи до истине и задовољити правду због протока времена од злочина на Косову и Метохији. Бивши известилац Савета Европе Дик Марти, чији је извештај о злочинима припадника ОВК и трговину органима отетих Срба и неалбанаца, повод за формирање Специјалног суда за Косово, такође не очекује ништа од овог суда. Дик Марти тврди да је Хашки трибунал уклонио све доказе који су водили ка злочинима ОВК, „жутој кући” и трговини органима. Поред тога, ако имамо Хашки трибунал који није никога осудио због злочина над српским народом, који је, од наводног инструмента правде, претворен у тачку раздора и место одакле се генеришу нови сукоби, оптуживши једино Србе за злочине и геноцид на територији бивше Југославије, онда се поставља велико питање, да ли ће овај Специјални суд за злочине на Косову бити инструмент правде или неправде. Од саме најаве оснивања кренуо је траљаво. Опструкције Приштине, побуна ветерана ОВК и други бирократски и технички проблеми…

 

УНМИК је још 2003. године знао за оптужбе за киднаповања, транспорте заточених Срба у Албанију и вађење органа за трговину, али никада није спровео озбиљну истрагу, а тиме се није бавио ни ЕУЛЕКС, све до извештаја Дика Мартија у којем је означен као главно осумњичени за трговину органима, управо, Хашим Тачи.”

 

Сви дотадашњи, наводни, покушаји да се санкционишу злочини над Србима на Косову и Метохији, завршавали су неуспешно услед недостатка доказа. Специјално тужилаштво има задатак да спроведе истрагу, прикупља доказе, проналази сведоке, отвара гробнице и припрема оптужнице. Ако имамо у виду да је Косово чедо оних који су направили овај суд, а челни људи ОВК, односно пешадија Нато пакта 1999. године, сада високи политички функционери на КиМ, најодговорнији за киднаповања, убиства и трговину органима Срба и других неалбанаца, с правом морамо сумњати у непристрасност америчког правника Клинта Вилијамсона, иначе коаутора оптужнице против Слободана Милошевића, да је професионално урадио свој посао док је предводио Специјалну радну групу која је истраживала наводе из извештаја Дика Мартија. Садашњи главни тужилац Специјалног тужилаштва је, такође, амерички правник Џек Смит, којем у биографији, између осталог пише: „Са претходним искуством у политичким истрагама на високом нивоу као и међународним кривичним истрагама, а од 2008-2010. радио је као координатор истрага у Међународном кривичном суду у Хагу”.

Ако знамо какав је делилац правде и међународног права по свету његова земља, у којој мери су подржавали ОВК, како се поменути кривични суд, у којем је радио као координатор, односио према српским жртвама, постоји велика могућност да ни овог пута „неће бити довољно доказа” да злочинце стигне рука правде. А, и како да буде доказа кад се намерно опструисало и чекало 20 година да докази нестану. УНМИК је још 2003. године знао за оптужбе за киднаповања, транспорте заточених Срба у Албанију и вађење органа за трговину, али никада није спровео озбиљну истрагу, а тиме се није бавио ни ЕУЛЕКС, све до извештаја Дика Мартија у којем је означен као главно осумњичени за трговину органима, управо, Хашим Тачи.

На то поново указује и сам Дик Марти. Сведока, тешко да има преживелих, јер су или ликвидарани или застрашени по налогу Рамуша Харадинаја и његових сабораца из ОВК.
Ових дана позивају се припадници ОВК у Хаг на саслушање. По речима приштинских адвоката више као сведоци, него као осумњичени. Опет је запело Специјалном суду јер судиће се по кривичном закону Косова, који не познаје командну одговорност. Није ли то још једна замка за одуговлачење и у крајњем исходу амнестирање команданата Нато пешадије на Косову, који су имали инфраструктуру и зоне одговорности од ниже рангираних до високопозиционираних командних структура?

Ако имамо ситуацију да је Хашки трибунал осудио групу високих српских политичара и војних званичника за наводне злочине над Албанцима: Николу Шаиновића, потпредседника југословенске Владе, начелника Генералштаба Војске Југославије Драгољуба Ојданића, генерале Небојшу Павковића и Владимира Лазаревића, а против тадашњег председника Милошевића подигнута оптужница и за злочине на Косову, како то да је баш за злочине ОВК направљен сурогат од суда – међународни суд који суди по косовским законима, који не познају командну одговорност.

 

Да све буде потаман бранилац припадника ОВК пред Специјалним судом биће, ни мање ни више до Џефри Најс, бивши тужилац у Хашком трибуналу, који је увек могао да уништи доказе „о жутој кући” и осталим злочинима припадника ОВК.”

 

С обзиром да Специјални суд за злочине ОВК на Косову води истрагу о злочинима од 01. 01. 1998. године до 31.12.2000. када је Резолуцијом 1244 и Кумановским споразумом на Косову суверено владала међународна цивилна и војна мисија, која није разоружала ОВК, нису ли њихове сатрапе, команданти Кфора и шефови Унмика у периоду јун 1999 – 31.12.2000. године, одговорни колико и терористи ОВК, односно пешадија Нато пакта. Пре свих, Бернард Кушнер и први командант Кфора Мајкл Џексон. Зато је Кушнер увео уредбу којом је предвиђен имунитет за све високе службенике Унмика и Кфора у време мандата, јер је највећи број злочина над Србима и другим неалбанцима извршен доласком цивилне и војне власти Унмика и Кфора.

Да све буде потаман бранилац припадника ОВК пред Специјалним судом биће, ни мање ни више до Џефри Најс, бивши тужилац у Хашком трибуналу, који је увек могао да уништи доказе „о жутој кући” и осталим злочинима припадника ОВК. Ако је Хашки трибунал два пута ослобађао Рамуша Харадинаја, због недостатака доказа, тешко да ће бити осуђен за злочине на Косову пред Специјалним судом.

Зашто се чува политичка елита у Приштини, која има „крваве руке” и директо одговорна за злочине, питају се мајке, кћерке, сестре и супруге Српкиње, којима су киднаповани и убијени најмилији.

Са правом страхују породице српских жртава да неће Специјални суд за злочине на Косову осудити команданте ОВК. Можда је овај суд намењен њиховој амнестији и „прању”, јер би са тиме амнестирао и Запад за бомбардовање, уништавање и убијање једне земље и једног народа. Можда злочине ОВК претвори у исправну и часну борбу. Запад, који је створио тзв. независно Косово, затварао је очи пред убиствима, киднаповањима и депортацијама Срба. И даље се отворено и снажно залаже за Косово као независну и суверену државу чланицу УН, а учествовао у формирању и наоружању тзв. војске Косова. Тешко је поверовати у покајање Запада и осуду оних које више од две деценије здушно подржава. Уцвељеним српским мајкама остаје да чекају Божју правду, јер, до сада, међународно право и међународни судови нису заинтересовани за српске жртве. А да ли ће Специјални суд за злочине на Косову бити инструмент правде или неправде, остаје да видимо.

Подели на: