Изоловани и затрпани депонијом смећа

 Уколико се жели опстанак села под хитно се мора наћи решење за њихово запослење. Ово село је познато по великом броју факултетски образованих људи и, без обзира на тешке услове живота, та традиција је настављена.

 

Тренутно имају више од 20 студената Село Кузмин припада општини Косово Поље. Да би до њега стигли треба добро да познајете пут. Удаљени од осталих српских места већ двадесет година опстају а ни сами не знају како. Одлазак у ово село не зна се када је депресивнији, лети или зими. По врелом летњем дану прелазимо пругу провлачећи се кроз импровизовану ромску пијацу, свуда гужва, галама, сирене аутомобила. Прелазећи разне препреке на путу и лежеће полицајце кроз Ромску махалу, наилазимо на огромну депонију смећа, има га чак и по путу. Прелазећи мост гледамо у прве српске куће, и већ је друга прича. Сређена домаћинства, цвеће, воће – потпуно други свет у односу на оно што смо долазећи видели.

НЕ ЖЕЛЕ ВИШЕ ДА ПРИЧАЈУ

Мештани Кузмина после толико година празних прича и разговора не пристају да говоре, ни да се фотографишу. Од око 550 становника, колико их је било до 1999. године , сада у селу живи њих око 300. Било је 115 српских кућа, али се последњих година оне продају, људи одлазе. Протекле две деценије провели су чекајући боље дане, живећи од умањених примања својих некадашњих предузећа. Највећи број њих радио је у Електропривреди Србије ( 60 процената запослених) и косовопољској Железници ( 20 процената ). Прилично неповерљиви према но
винарима и даље не желе да причају, само кажу да „нема вајде”. Годинама причају своју муку а ни један проблем се није решио. Били су и остали изоловано српско село у које ретко навраћа неко ко жели искрено да помогне. – Напишите да вас на самом улазу у село, на мосту, прво дочека депонија смећа које не знамо ко баца. Знамо само да није нико из села. Очисти се повремено, а онда нас опет затрпају и тако у круг. Намер
но то раде, јер Кузмин је једино српско село у овом делу Косова и Метохије, овим речима су мештани поменутог села, ипак, одлучили да почну свој разговор са екипом „Јединства”. На наше питање како се живи, кажу више него тешко јер све је проблем. – Замислите како нам је са осталим, много тежим проблемима када ми не можемо годинама да скренемо пажњу надлежних да уклоне депонију једном за свагда, и да спречимо ново доношење смећа.
Да не помињемо псе луталице који долазе по храну која се ту баца, и могу некога озбиљно да повреде. Све остало везано за живот није како треба да буде и како је некада било, животаримо. Обрађујемо земљу, окућницу, сточни фонд је смањен за неких 80 процената. То што произведемо немамо коме да продамо – причају нам мештани Кузмина. У селу је некада било преко 200 грла стоке, сада се могу на прсте набројати они који, како
нам рекоше, још имају снаге и живаца да ноћу дежурају у шталама да их одбране од лопова. – Више је покрадено него што су људи продали. Већ годинама том лоповлуку нико не стаје на пут, па више и не очекујемо да се неко ухапси и казни – причају разочарано.

ПОСЕБНО ЈЕ ТЕШКО МЛАДИМ ЉУДИМА

Мештане Кузмина једном недељно обилази лекарска екипа Дома здравља из Угљара а у селу ради истурено одељење ОШ „Аца Маровић” из Косова Поља. Од првог до осмог разреда има више од 40 ученика. Оно што је занимљиво поменути јесте да деца од петог до осмог разреда наставу слушају у ОШ „Угљаре” у Угљару, а не у матичној која се налази у Косову Пољу, и која је мултиетничка. Наиме, родитељи, из страха за своју децу, радије се одлучују да их испишу и упишу у нову школу у Угљару него да
их пусте у Косово Поље. Деца средњошколског узраста наставу слушају у школама у Лапљем Селу и Грачаници. У селу постоји једно одељење Предшколске установе „Дечија радост” и похађају га предшколци.

– Реновирају се школе у српским срединама које имају дупло мање ученика и немамо ништа против, али да би наша деца стала, да тако кажемо, у ову нашу школу из Другог светског рата, наставно и помоћно особље реновирали су оставу за угаљ и претворили је у две учионице. Арно Гујон је долазио да види како да помогне да се догради анекс са две учионице, али од тога тешко да ће нечег бити јер су му забранили долазак. Овде има деце али нема простора, тамо где деце нема сређене учионице закључане. Огорчени смо, причају нам Срби из Кузмина. Када су у питању млади људи једногласни су у оцени да су они најугроженија категорија становништва јер је 20 генерација завршило средњу школу, а посла нема. Уколико се жели опстанак села под хитно се мора наћи решење за њихово запослење. Кузмин је у овом делу Косова и Метохије познат по великом броју факултетски образованих људи и, без обзира на тешке услове живота, та традиција је настављена. Тренутно имају више од 20 студената. Многи су се након завршеног факултета вратили у село са жељом да нешто учине али… Услови су такви да и највећи оптимисти полако посустају.

НИКО ИХ НЕ ОБИЛАЗИ

Кузмин се налази у близини планине Чичавица и није повезан са ниједним српским местом. Од укупног броја становника у поменутој општини Срби су мањина, потпуно зависни од воље Албанаца – када је у питању однос институција и грађана. Док је ситуација са струјом и водом у осталим српским срединама донекле сређена, мештани овог села се нису померили са места на којем су били пре више од 15 година. Генерације одрастају уз ригорозне рестрикције струје. Воду немају по неколико дана, а пре три године су их условили да морају да плате стари дуг од по неколико хиљада евра како би наставили са водоснабдевањем. Група младих из Кузмина је тада преузела на себе одговорност да преговара и тај проблем је решен што се плаћања тиче – воду и даље немају данима.
Прича коју смо чули још је тужнија и суморнија од пута којим смо дошли и који, враћајући се, опет пролазимо. Размишљамо о оним напуштеним људима, скоро па одсеченом селу од света, и више не примећујемо сав хаос око нас. Под утиском смо свега што смо чули и видели, и посебно нам је занимљив податак да Србе у Кузмину никада није обишао нико од српских политичара. М. Ч. Снимио: В. Тодић

Подели на: