уторак, 27. јула 2021. | 17:19

Извесност неповратно истеклог времена

Нова збирка песама Радосава Стојановића – „Међутим“.  Мајстор стиха отворио је ову књигу песмом “Требало ми је времена“.

Неуморни књижевни стваралац, професор српског језика и књижевности, песник и писац, драматург и лексикограф, новинар Радосав Стојановић, објавио је прошле године нову збирку песама под насловом „Међутим“. Мајстор стиха отворио је ову књигу песмом “Требало ми је времена“. Асоцијатино ова песма, по наслову и по садржају подсећа на песму Десанке Максимовић „Немам више времена“ а управо је време неумитни инспиративни чинилац који гони ствараоца на размишљање и дубље анализирање и поимање животних токова. А није време исто код младог песника и писца и код ствараоца иза којег стоје бројна дела и године запаженог и награђиваног стваралачког рада. Издавач збирке песама „Међутим“ је Наиспринт Ниш Ревнитељ. Ово је дванаеста збирка песама песника Радосава Стојановића. Рецензент књиге је Данијела Ковачевић Микић.
-Реч је о добро структурираној, кохерентној књизи која у пет лирских кругова – који се могу тумачити и као пандан етапама драмске радње – доноси заокружен поглед на свет лирског субјекта који се не плаши могућности читања у аутобиографском кључу. Овој паралели са драмским етапама иде у прилог и пролошки мото књиге „Толико“ и чињеница да, упркос основној мрачној теми пролазности и смрти пред коју се коначно стаје, збирка читаоца доводи до катарзе управо распоредом доминантних тематских токова: време, смрт, пролазност, љубав, стваралаштво. Овако о збирци песама „Међутим“ каже рецензент Ковачевић Микић.
Песник Радосав Стојановић се и у збирци „Међутим“ са сетом враћа завичају и Црној Трави као и Косову и Метохији, местима која је у свом рационалном и понекад благо – ироничном маниру , представио у пеозији и од којих се не одваја ни у сновима. Отуда и песма „Исти род или господ међу црнотравским мајсторима“. А песма „Прошао сам путеве своје“ је управо она лирска времешна дама која песнику бар у стиху „Понекад још сунце разблажи тугу“ пружа реалну слику да је прешао далеки пут и да улази у ноћ предугу „У коју светлост више не залута“.
Радосав Стојановић је свој живот и своје виђење стварности у простору и времену у којем живи, вешто пренео у поезију као и у друге облике свога стварања. Љубав је и данас инспирација, увек наново генерацијски сагледана. А песникова највећа љубав „жена ниоткуда“ се и у овој збирци заносно јавља у упадљивој љубавној песми у ери промискуитета, а то је песма „Волећи друге жене“. Стихови о љубави, већ времешног песника, чије су се страсти и љубави сталожиле и слегле још су увек посвећене недосањаној жени. /Волећи друге жене//Тебе сам у ствари волео лудо и страсно//А ти, љубећи друге, љубила си мене//Откуд се знамо – сад је и теби јасно/.
С.Ђукић

Подели на: