недеља, 05. децембра 2021. | 15:10

Још увек има Срба који чувају дедовину

Нико не продаје имања, али нема ни притиска што се продаје тиче. За сада се држе, али проблем је што су све старачка домаћинства. Срби се окупљају у Горњем Селу на Ђурђевдан и од те традиције се не одустаје. Чак и они чији су се родитељи одселили пре 1999. године долазе тог дана и доводе своју децу

 

 

У Горњем Селу код Призрена живи још седморо Срба, односно толико их је преко лета. Са првим данима јесени двоје њих одлазе да презиме код своје деце, али се пре Ђурђевдана враћају у своје куће. То је последње српско село које припада Средачкој Жупи. Даље вас пут преко Превалца води до Брезовице, односно Сиринићке Жупе. Село је на Шар планини и сувишно је говорити о његовом положају и лепоти. Такво нешто виђа се још само на разгледницама. Док ходате уским и стрмим улицама са свих страна чује се шум потока и река. Уз богату вегетацију и висока брда, цео крај изгледа нестварно. Село, као и целу Средачку Жупу, красе камене куће које имају више од 150 година. Попут осталих места у овом делу КиМ, и за ово село се везује прича о печалбарству. У потрази за послом мушкарци су одлазили на рад у иностранство, чак и у Америку, али су се враћали и градили куће које помињем.

СРБИ СВОЈЕ КУЋЕ НЕ ПРОДАЈУ

– Ово је Доња махала. Да одете горе у брда, једно осамсто метара даље, у Горњу махалу, тек тамо нећете моћи да се нагледате лепоте – каже нам Слободан Вучковић који са супругом Иванком живи у Горњем Селу. Он објашњава да је доњи део села већи и има 80 кућа, док у горњем делу села има 40 домаћинстава. – Горе нико не живи али куће нису продате, ни имања. У том делу су само српске куће. Није ништа продато ни у овом делу села који је ближе магистралном путу Призрен-Брезовица и који је мешовит, односно у њему живе и Муслимани. Нико не продаје, али не трпимо ни неки притисак што се продаје тиче. За сада се држимо, али проблем је што су све старачка домаћинства. Ја у овим годинама водим рачуна о сеоском гробљу и цркви Светог Ђорђа, јер нема млађих – прича нам Слободан и наставља: „Имам три сина и живе у централној Србији. Имам седморо унучади и ниједно није рођено на Косову и Метохији, али невероватно је колико воле Горње Село. Долазе нам често и пред полазак буду тужни и кажу да им се одавде не иде. Жалосно је што млади немају никакву перспективу, што нико не пита да ли би се неко вратио. Ја сам ове јесени нешто болестан и морам да идем у Штрпце да примим инфузију, и најгоре је што нема превоза. Муку мучимо када треба да идемо код лекара, али шта ћемо”. Срби из Горњег Села напустили су своје домове 1999. године, али су већ 2000. и 2001. почели да се враћају на своја имања која су била опустошена, а куће запаљене. Слободан се са супругом вратио 2001. године и све подигао из пепела. – Били смо међу првим повратницима. За ових 20 година неколико пута поправљам кућу коју су нам саградили, јер није добро урађена. Нисмо једини са овим проблемом, сви Срби исту муку муче – прича Слободан. У једном делу Горњег Села живе и Муслимани, као што Слободан рече, односно Бошњаци како се изјашњавају од деведесетих година прошлог века. Када разговарате са Србима из Средачке Жупе о њима, сви ће вам испричати исту причу, а то је да су они Муслимани, односно Срби који су за време Турака примили ислам. Рећиће вам и да су се после Устава из 1974. године једно време изјашњавали као Албанци. Тада су већином децу из српских школа пребацивали у албанске. Између њих и Срба већих тензија нема у последње две деценије, али нема ни неког заједничког живота. Већина Срба из тог дела Метохије рећи ће вам разочарано да се комшије муслимани нису баш најбоље показали када је било најтеже. – Не идем код никог од њих. Кућу су нам запалили 1999. године. Не знам тачно ко, али нису се комшије потрудиле да спрече, одбране, и сумњам на њих, прича нам мештанка Севдалинка Севда Вељковић врло кратко и бираним речима, не желећи да шири причу о комшијама. Додаје још да на три места комшије муслимани у селу бацају смеће. Испред њене куће, испред сеског гробља и испред цркве, и то, каже она, најбоље говори какви су односи у селу. Једном приликом су долазили новинари да обиђу село и после њиховог одласка рекла је комшијама да су сви видели ђубре. – Рекла сам им да су сви питали откуд ђубре испред улаза у гробље и да сам им рекла ко га баца. По ко зна који пут сам им поновила да је то њихов образ, и да тиме што чине показују своју културу а ништа нама не могу да науде – каже огорчена Севда. Госпођа Севда је родом из Горњег Села и удата је у истом месту, али је са породицом живела у Урошевцу до погрома 1999. године. Не желећи да напусте КиМ, дошли су на породично имање, код мужевљевих родитеља, мислећи да ће ту моћи да опстану али и одатле су морали да беже. Чим су чули да се куће обнављају Вељковићи су се вратили. – Живели смо у Урошевцу 33 године, али морали смо да бежимо. Дошли смо овде, али и одавде смо морали да се селимо. Срећом, саградили су нам кућу и вратили смо се пре 20 година. Ћерка Љиљана са породицом живи у Штрпцу и често ме обилази. Син живи у Крагујевцу, и он често долази. Никада није било лако овде живети. На планини смо. Имања која имамо су по брдима и одувек је тешко било да се ради поље. Комбајне овде не могу да жању жито, на пример. Зиме су хладне и са пуно снега, али, опет, све је много лепо. Овде ми је кућа и волим свој живот у селу без обзира на све. Најбоље од свега је што се не продају имања. Проблем је што нема млађих људи са децом. Како и да живе овде, јер прво и основно питање је од чега ће да живе и да се врате на имања – каже Севда Вељковић из Горњег Села. Напуштене српске куће су закључане ланцима и катанцима. Док ходамо улицама овог изванредно лепог села, госпођа Севда објашњава да је сеоска школа некада била пуна српских ђака. Да је у селу било 120 српских кућа и свега 12 муслиманских. Њена ћерка Љиљана показује да је на зиду сесоске школе био велики мозаик са ликом трагично преминулог новинара „Јединства” и песника Лазара Вучковића, њеног ујака, и да су 1999. године, одмах по окончању бомбардовања, Муслимани из села ископали сваки делић мозаика са зида. Једини мозаик са његовим ликом сачуван је на једној књизи коју су пронашли на згаришту своје куће по повратку – идентичан ономе на сеској школи. – Долазила сам као девојка код бабе и деде из Урошевца. Лета сам проводила овде и било нам је много лепо. Било је пуно омладине и сваког дана је у различитом селу Средске била игранка за време распуста. Имали смо и ми свој Дом културе и ту смо се окупљали. И сада је овде много лепо али нема људи, село је празно, прича нам Севдина ћерка Љиљана. Са поносом нам показује новосаграђену кућу проф. др Симе Томића, професора на приштинском Медицинском факултету, тренутно измештеном у Косовској Митровици, и каже да би он могао да буде пример и другима да се врате на своја огњишта. На изузетно лепом месту налази се и сеоска црква Светог Ђорђа. Одмах до ње је дрво липе које има неколико стотина година. Мало ниже од црквене порте протиче Бистрица. Севда Вељковић каже да је ове године на Ђурђевдан, за сеоску славу, било више од 40 људи на литургији. То је дан када се Срби окупљају у Горњем Селу и од те традиције се не одустаје. Чак и они чији су се родитељи одселили пре 1999. године долазе за Ђурђевдан и доводе своју децу. Срби из Горњег Села намирницама се снабдевају из сеоске продавнице, мада им доста тога и деца донесу када дођу да их обиђу. По медицинску помоћ одлазе до амбуланте у Мушникову или у Штрпце. Наши саговорници, Севда и Слободан, на крају кажу да им највише смета самоћа. Ретко им ко дође у посету, изузев деце, и жељни су приче и дружења. Значило би им када би људи организовано долазили да проведу дан у селу и на околним брдима јер природа је изузетна, а њима би то значило више од свега. М.Чанковић

Подели на: