Најновије вести

КОРОНА И КОСОВО

Пише: Рада Комазец

 

Улазимо у 21. недељу борбе са коронавирусом. Присећам се моје прве колумне о тој пошасти и моје, и не само моје, зачуђености и изненађености откуд и зашто баш сада је дошла, колико ће трајати и да ли ће и када ће у потпуности бити елиминисана. Све те дилеме, моје и опште, не само да још постоје већ се и увећавају. Док невидљива рука злоћудне короне све јаче стеже грло немоћних и недужних житеља наше планете, угрожавајући у великој мери и опстанак наше врсте, све је више оних који тврде да ће Ковид19 модификован или не изазвати свеопшти застој у свету. Почетни напад панике постепено је заменила здрава доза страха и рационалне забринутости. Негде на средини пута борбе са пакленом короном на кратко смо поверовали да смо изашли из те борбе као срећни добитници са много мање губитака људских живота и искреним уверењем да ће наша, макар економска ситуација која је била у евидентном узлету, лакше од других у доброј мери сачувати и рекордно висок, највиши у Европи, привредни раст од фантастичних пет посто у првом кварталу 2020. године. А онда је злокобни вирус поново јаче и снажније показао своју разорну снагу, овога пута катаклизмичних размера. Повратно дејство првог таласа или нови налети измењеног и модификованог облика, свеједно, запрепастио је и преплашио све нас, али не и отрезнио, уозбиљио и опаметио. Добар део српске популације ирационално релативизује и креативно тумачи много што шта, па чак и оно од чега му је очигледно угрожен живот. Док струка непрестано тврди да превенција једина може да предупреди застрашујуће размере ужасне епидемије, наука још не даје поуздано проверене убедљиве доказе да само одговарајући још непронађени лекови, још не испитана, али пронађена вакцина доноси спас. Све што је једноставно и логично попут маске, дистанце и хигијене руку теже прихватамо готово да одбијамо. Лица многих од нас су покривена маскама, али она морају да се виде када све ово прође. Док је највећи део народа забринут за здравље, појединци корону користе за политичке обрачуне и у судару короне и државе навијају за корону, верујући да ће им бити добар савезник до циља. Протести или било какав вид окупљања у овој ситуацији су више него погубни за све нас, а њихови организатори, подстрекачи или навијачи потпуно потиру огромне напоре које чине лекари, медицинари, особље војске и полиције и сви државни органи на сузбијању епидемије. Примере овакве аутодеструкције нигде у свету у овом тренутку нису забележени. Лица многих од нас су буквално и фигуративно покривена маскама, али одређенима су маске пале а лице се показало. Да ли чисто или упрљано, народ добро види. Пошаст која хара планетом, приписивати једном човеку у Србији, је више него шизофрено. Несреће великих размера обично обједињују људе свуда у свету, али изгледа не и код нас. Нисмо се објединили око много горућих и круцијалних проблема, укључујући и проблем Косова и Метохије. Наставак дијалога са Приштином у Бриселу пао је председнику Србије баш у незгодно време, али и он добро зна да би свако па и најмање колебање, а камоли изостајање са разговора са косметским привременим властима, значило и неминовну изолацију Србије. После дуге паузе Европска унија је поново преузела кормило у своје руке, а председник Вучић је дубоко свестан да на другој страни преговарачког стола нису само албански косовски лидери већ де факто велике западне силе, које су инсталирале независно Косово. Начин, теме и тон дијалога Албанаца диригују њихови ментори, а њихив приступ дијалогу некада личи на неодговорни иступ ван предвиђеног и утврђеног протокола и више сопствено арогантно понашање, понекад лишеног елементарног кућног васпитања, него дипломатски гест неслагања и протеста. Није лака игра у којој арбитар током целе игре чврсто и нескривено држи страну противничком играчу, борећи се са њим за његову победу. Председник Вучић се добро држи у неравноправној борби. Тако је британски новинарски стручњак за Балкан Том Џуда у искреној избезумљености закључио: „У односу на Вучића, Авдулах Хоти је потпуни политички патуљак”. Руку на срце у односу на Вучића ни Тачи ни Харадинај нису баш неке политичке громаде. Чудан сплет околности професора приштинског универзитета Хотија промовисао је у државног представника, а место за столом великих играча очито му не припада. Да му ту и није место потврдио је на наставку бриселског дијалога износећи небулозну листу од пет принципа дијалога, реципроцитет као замену за стопостотне таксе и премијера Куртија покушава да реафирмише кроз стално потенцирање дијалога две државе, на шта је председник Вучић јасно одговорио, држећи се својих принципа, да не треба слушати ауторитете већ аргументе да се управо ради о дијалогу једне државе и једне њене аутономне покрајине. Само наивни, а таквих у дипломатији готово и да нема, не знају да је Приштини главни циљ разговора одуговлачење сваког договора бар до окончања америчких избора на којима више него очигледно прижељкују пораз Трампа. Стога и сувише дилетантски звучи Хотијева изјава да је ово процес који ће се неминовно завршити за неколико седмица. За разлику од Харадинаја који је признао да Косово нема своју сопствену спољну политику већ да је њихова политика, политика САД, Хоти тврди да има подршку кључних држава ЕУ и посредника Лајчака, што наводи на помисао о промени курса „косовске владе”. Тачи се вратио из Хага и обећава да ће на крају пута бити „чист као суза”. То је врло могуће, пошто су сви они који су вршили злочине над српским народом на волшебан начин ослобођени кривице по свим тачкама пред међународним судовима. Зашто по истом сценарију „непристрасности” не би функционисао и овај косовски суд. Велики и јаки западни свет је већ одлучио да ослобађа и награђује политичким функцијама злочинце над српским народом. И док се Тачи, Хоти, Харадинај, Курти… утркују ко ће више и жешће да се бори за тзв. независно Косово и албанску нацију, Београд је пред дијалог са Приштином добио и унутрашњи ударац, тако да је била борба „три на једнога”. Испраћај наше делегације у Брисел на преговоре, са поломљеним ногама полицајаца, разбијеним главама новинара, разбијеним прозорима на Дому Народне Скупштине… био је национални, демократски, европски и „ветар у леђа” пред преговоре са албанском страном. Ни ту није крај. Уместо да дигну свој глас и јавно затраже од ЕУ права за српски народ на Косову и Метохији, кажњавање злочинаца над српским народом и заштиту наслеђа СПЦ на КиМ, појединци из Србије траже ангажовање Европског парламента и Европске комисије за формирање експертске групе која би помогла у решавању „политичке кризе у Србији” по моделу Северне Македоније. И, очекују подршку српског народа. Није се дуго чекало на реакцију и писмо Европској комисији Тање Фајон и још двоје европарламентараца. Само нас је забринуло ћутање Тонина Пицуле, европосланика из Хрватске. Истовремено, ови наши, заборављају да српски народ не воли да му туђин уређује земљу, а да је кроз нашу бурну историју, свака умешаност у српске унутрашње ствари споља била кобна по српски народ и српску државу. Никада краја српским биткама. Поред светске са короном, Србија бије и Косовску битку више од шест векова, а дежурних тужибаба Србији никада није мањкало.

Подели на: