среда, 22. септембра 2021. | 13:30

Косово је део сваког ко се осећа Србином

 Повод за наш разговор са Јеленом Вукићевић свакако јесте њихова приврженост овом делу Србије, али и њихов више од 20 година дуг рад на виртуалном представљању српске националне баштине. Њен супруг Ненад је покретач Фонда „Благо”…

 

 

Ненад и Јелена Вукићевић живе и раде у Сан Франциску. Они су успешни Срби у Америци. Ненад ради као електроинжењер, док је Јелена лекар на дечијој клиници Станфорд. Ових дана су боравили на Косову и Метохији, јер сваки свој долазак у Србију – обично једном годишње – користе да обиђу светиње. Повод за наш разговор са њима у порти манастира Грачаница, односно са Јеленом, свакако јесте њихова приврженост овом делу Србије, али и њихов више од 20 година дуг рад на виртуалном представљању српске националне баштине. Ненад је покретач Фонда „Благо” који је основао Конгрес српског јединства 1998. године, након свих страхота које су задесиле простор бивше Југославије, када су уништаване српске цркве и манастири.

САВРЕМЕНОМ ТЕХНИКОМ ЧУВАЈУ СВЕТИЊЕ ОД ЗАБОРАВА

– Све је почело са првим бомбама које су почеле да падају на Републику Српску Крајину. Имамо много блиских пријатеља из тих крајева – они су сада протерани – и зато знамо да су многе наше цркве нестајале преко ноћи. Гледајући те ужасне слике разарања, Ненад се стално питао шта може да уради, како да помогне. У то време појавила се техника виртуалне реалности и пало му је на памет да дође у Српску Крајину и сними све те цркве које су уништене и којима је претило потпуно нестајање – прича Јелена на почетку нашег разговора. Све је кренуло као идеја – као жеља да се на неки начин помогне, учини нешто – која је 1998. године преточена у стварност, јер је Ненад скупио довољно опреме и свега другог што је неопходно да је спроведе у дело. Пошто је Јелена из Ћуприје а Ненад из Јагодине, за први, пробни, пројекат одабрали су манастир Раваницу. То је први виртуалном реалношћу снимљен и документован српски манастир који су урадили. Све се показало као одлична идеја и одмах су добили благослов Српске православне цркве да дођу на Косово и Метохију. Манастир Грачаница је на исти начин архивисан 2003. године и још се сећају пратње Кфора и прибављања различитих дозвола, јер је слободно кретање покрајином тада било немогуће. У то време је било планирано да се фреске очисте и да поново дођу да сниме манастир, и Јелена каже да тај план и даље постоји па се надају да ће се то десити у неко догледно време. Од тада je снимљено много српских светиња, и сав материјал доступан је на сајту info@blagofund.org. – То је циљ мисије Фонда „Благо”. Да се сачувају, евидентирају и архивирају најугроженији делови нашег културног наслеђа и да то постане доступно свима у свету, али и нама самима, јер то је наша славна прошлост и наша будућност. Нема ту никакве зараде, све што је урађено на располагању је свима. Сваки пројекат је рађен уз благослов наше цркве и она је наш главни покровитељ. У време када смо почињали имали смо благослов тадашњег западноамеричког владике Јована, који је сада владика шумадијски. Сада је у наш рад укључен и потпуно га подржава владика Максим, и све владике где год да смо радили. Владика Теодосије је посебно био отворен за сарадњу када смо долазили да радимо на Косово и Метохију – казала нам је Јелена. Техника виртуалне реалности представља коришћење рачунара и специјално хардварско-софтверских помагала за генерисање „виртуалног окружења” у реалном времену, које за корисника изгледа стварно. – Док гледате цркве снимане том техником имате осећај да пролазите њима. Тако су оне пописане, документоване на један савремен начин, и што је најважније сачуване су од заборава, односно нестајања. Све што се у њима налазило, све је архивирано и заувек сачувано. То не умањује вредност књига које су такође вредан доказ. Ово је само још један од начина да све оно што имамо и што су нам преци оставили, сачувамо од заборава користећи при томе савремену технологију. Већ доста факултета, посебно они који имају катедре Византије, користе материјал са нашег сајта. Он постаје један извор информација што је био и наш циљ на самом почетку – прича др Јелена Вукићевић.

У РАД ФОНДА УКЉУЧЕНИ АКАДЕМИЦИ И ИНСТИТУЦИЈЕ

Поред Вукићевића и неколико сталних сарадника, током година, њихов рад помагали су људи различитих специјалности. На самом почетку радио је и њихов најстарији син Владимир, док су млађи Нина и Стефан уживали играјући се у портама црква на Косову и Метохији. Један од битних људи у том тиму је Љубомир Меденица, који води рачуна о техници и без чијег ангажовања све не би тако добро функционисало. – Остали чланови су се мењали зависно од пројекта, и кроз тим су прошли историчари уметности, академици, али и многе институције. Из нашег дугогодишњег рада потичу и многе књиге, односно постоје и други пројекти који потичу из овог основног. Поменућу најновију „Богородица у српском фрескосликарству” и она сада треба да изађе из штампе. Књигу чине фреске Богородице из свих манастира који су до сада снимљени – каже наша саговорница. Јелена и Ненад су током овогодишњег боравка на КиМ обишли неколико српских манастира, али и Сиринићку Жупу. Добро су упознати са ситуацијом на терену и прате сва дешавања везана за Косово и Метохију. Јелена каже да је Косово за њих, и док су живели у Србији, увек било светиња. – Сада је оно за нас и више од тога. У време када смо се преселили у Сан Франциско, Ненаду је то више био изазов него мени, јер је радио у Интитуту „Михајло Пупин” и тај део електротехнике, који је њега посебно занимао, није овде још био развијен. Одвела нас је та његова жеља да учи и све то у пракси примењује, али смо увек остали са ногом и по овде, а само са пола ноге тамо. Ми, у ствари, никада нисмо отишли заувек из Србије – каже нам Јелена и наставља: „Када са те стране света посматрамо све што се овде дешава, уз све оно што смо и сами имали прилике да видимо долазећи на Косово и Метохију, често нас обузме бес, љутња, због велике неправде која нас је задесила. Замерке иду и нашој држави, јер мора више и боље да води рачуна о делу земље који је корен нашег постојања. Косово је део мене. Оно је саставни део сваког ко се осећа Србином, без обзира где живи. Део нашег идентитета који се можда још јаче учврстио овом неправдом која нам је учињена. Зато редовно долазимо, зато наша деца долазе и имају дивне успомене одавде. Зато и радимо све ово, јер имамо чиме да се поносимо и желимо то целом свету да покажемо”. М.Чанковић

Подели на: