КОСОВО ЈЕ ФЕНОМЕН КОЈИ ЈЕ НЕЗАМИСЛИВ БЕЗ СРПСТВА И СРБА

Што се талента тиче у томе нисам оскудевао. Таленат ме је носио кроз живот. Албанизација Косова је била у ствари у програму Комунистичке партије Југославије да се то одради. Морам да кажем, да су, нажалост, у отимању Косова огромну улогу одиграли и сами Срби, каријеристи. Ја верујем председнику Вучићу јер је мудар и паметан државник – рекао је Светомир Арсић Басара, академик САНУ

 

Већ седам деценија клеше, урезује и уметнички обликује тродимензионалне облике у материјалима. Креативним спојем гвожђа и дрвета претаче завичајну, националну и традиционалну тему у скулптуре високе уметничке вредности, али и прихвата универзалне, савремене светске теме и стилове и израђује дела која имају највише место у историји уметности у Србији. Прошао је трновит пут од дечачића из Севца, подно Шар -планине, и сеоског слуге, до врсног уметника-вајара, универзитетског професора и академика САНУ од 1994. године. Како у стваралаштву тако и у животу родно тло косовске земље овог врхунског уметника је непролазно, вечно, простор који природно припада Србима. Национално ангажовани уметник, Светомир Арсић Басара (93), остао је веран Косову и Метохији и свом напаћеном српском народу, а „Јединству” које, како каже, неизмерно воли, отворио је душу износећи детаље из свог живота, али и сећања на страдања и изгон српског национа са простора Косова и Метохије.

  • Шта у вама данас као прогнанику буди завичај?

То је дуга и жалосна прича. Трагедија је то велика. То за новине може нешто да се каже, али суштински то се осећа и нема речи са којима се може описати недостатак завичаја. Бити прогнан из завичаја је нешто најтеже. Ја сам у Академији о томе говорио, шта значи завичај. Завичај је све. Завичај нам нуди све. Што је најгоре, без завичаја ми не живимо прави живот. Када је о завичају реч, о нашем косовском завичају, човек нема речи да о томе говори. То је прича која је срамота за човечанство у 21. веку када је цивилизација направила огромне искораке, да сваки човек може да живи на планети где жели. Али, нађу се тамо неки моћници изопачене свести и прохтева да прогањају људе по свету. Ја много патим због тога. Наравно, не само ја, сваки прогнаник на свој начин пати. Непрестано, дано-ноћно сањам Косово, свој завичај. Сањам како се враћам али никада тамо не стигнем. То је и сувише болна прича. Благо ономе ко лако то подноси. Човек нема моћи да се обрачунава за ту казну која га је снашла. Америка каже да су „угрожени њени интереси на Косову” и, као Срби су угрозили њене интересе. Гроб моје супруге далеко је 14 километара од њихове војне базе и он угрожава Америку. То су апсурди. Ја не могу то да крстим и назовем правим именом. Због тога човек пати. Пати што се уопште родио у овом времену. Пати што живи међу таквим људима данас у свету, који су спремни да га лише оног најдражег – завичаја. Јер, прогонство је у ствари можда теже и од саме смрти.

  • Ви баш никада не пропуштате прилику да не помињете Шару и родно село Севце, за које кажете да има логику и да је смештено тако да се одмах стичу јасне представе о свету?

Моје село је старо древно српско село, али оно живи непрестано у ропству од Косовске битке до данас. Имало је слободу само од 1918. до 1941. У Титово време не може се сматрати да је оно било слободно. Тада је Комунистичка партија усмерила сву пажњу да се шиптарско-албанска националност афирмише, па су поједини Срби били ти који су се ставили у службу афирмације албанске националности, а српски народ је постао нека врста сметње за развој. Тако се на Косову стварала и развијала шиптарска интелигенција. Ако га нема мора да га буде. Мора да буде створен сликар, глумац, лекар, инжењер све је то морало под хитно промовисати у докторе наука итд. Када сам ја примљен на академију, примљен је и Мусли Мулићи. Мусли Мулићи је добио три стипендије, а ја ниједну. Добио је стипендију општине Ђаковица, обласну и републичку стипендију. Ја нисам добио ништа и за мене су рекли да нема финансијских средстава. То је потписивао извесни Света Чановић, Србин, по комунистичкој директиви. Моје село, то српско село које још и данас опстаје. То је велико чудо да након свега и толико година у ропству опстаје. Оно има географску логику, што је оријентација потпуно јасна. Планине су постављене исток – запад, изнад се простире Шара, а Лепенац тече запад – исток. Све то је смештено како треба да буде као да га је човек градио по својој вољи. Тај мој завичај у коме су моји преци боравили у тешким условима и искушењима и данас опстаје и хвала Богу, надам се, да ће и ове прогоне да превлада и да ће да га огреје то источно сунце.

  • Откуд то да дете из планинског села развије посебну љубав према вајарству, односно уметности?

У питању је склоност према једној врсти уметности. Моји су преци били велики мајстори у свему. И мој отац и мој деда правили су каце у турском времену и носили чак у Скадар за продају. Не знам, то је била тада турска држава и имала велику територију. Сви моји, комшије и рођаци, су надарени свет кроз традицију вероватно носили порекло још из средњег века, када је грађевинарство и уметност била на високом нивоу, па се та традиција наставила. Традиција када уђе у гене, у наслеђе, она се не може лако избацити из себе. Иако сам на свет донео велики таленат, после четвртог разреда основне школе постао сам сеоски слуга у једанаестој години. Деца материјално моћнијих родитеља отишла су у гимназију, а ја сам четири године био сеоски слуга, а две године радио на руднику. Чувао сам овце и козе. Седам година ја нисам очима видео књигу. Ја сам у осамнаестој години уписао први разред ниже гимназије у Урошевцу 1946, а моји вршњаци су уписивали универзитет и ишли испред мене за седам, осам година и требало је то све да ја као надокнадим и пожурим, итд. Међутим, ја сам нормално имао доста дара и способности урођене за књигу и за савлађивање одређеног градива. То није у мени недостајало, али је време много изгубљено. То мени и данас много недостаје, то изгубљено време од седам драгоцених година када се највише стиче знање и уопште изграђује поглед на свет.

  • Да ли управо због места рођења најлакше и најбоље изражавате своју уметничку личност кроз дрво као материјал?

Није само због тога. Што се талента тиче у томе нисам оскудевао. Таленат ме је носио кроз живот. Када је човек талентован он нема проблема са школом. То је једна добра, одлична страна, један велики услов, али су те друге материјалне прилике биле за мене велика кочница. Нема сумње да ја дрветом апсолутно владам зато што сам то још као дете поред оца гледао и радио јер је он градио и зарађивао израђујући предмете за свакодневну употребу корита, кашике, бачве, мехове… Ја сам све то посматрао, стицао и учио. Ја узмем алатку, а оцу је било драго што се ја интересујем за све то. Међутим, није само то пресудно што сам се бавио обрадом дрвета. Пресудне су и материјалне прилике. Оне су још можда и јаче у томе. Јер, ја сам био ва„ јар који ствара и живи у провинцији у Приштини. Она је била тада заостала. То је био велики мрак, тамни вилајет, како би се рекло. Требало је ту некако успевати и одржати се, не попустити, већ своју професију, колико је то могуће, афирмисати. Онда, ако би се бавио у камену, што је лепо, то би требао да излажем на пример у Београду, онда је транспорт проблем. Једна мало већа скулптура у камену је као десет-двадесет у дрвету и то је био још један фактор. Међутим, код мене је био пресудан материјални фактор. Вајару је најбоље, најлакше, најприступачније да ради у бронзи, односно у глини, јер глина је најподатнија као материјал, глина је послушан материјал, може да се уради шта хоћете од ње и да излијете после у бронзи, али за то треба новца. Ја, наравно, те паре нисам никад имао. Значи, онда идемо на дрво. Дрво наравно није било јефтино, али јефтиније од других материјала. Ја сам радио углавном у племенитом дрвету. Орахово дрво је за велике скулптуре било скупо. Својевремено сам плаћаоорахово дрво по цени колико је коштао путнички аутомобил „застава 1300”, а звали смо га „тристаћ”. Сећам се, платио сам три милиона и нешто дрво орахово. Када причам људи не верују, мисле да измишљам причу. Али није, то је тачно. Наиђем у село и један сељак је секао велико стабло орахово полегло по дворишту десетак метара дужине и метар и четрдесет дебљине. Прихватио сам цену коју ми је рекао, јер се са уметношћу и радом не коцкам. Јер, ако не би то купио ја бих целога живота патио у себи да сам пропустио прилику да купим велики и леп пањ. Бавити се уметношћу и бити њоме окупиран, то је нешто што га носи као вода, као талас и он не може од тога да се ослободи. Он робује свом таленту. Таленат влада њиме. Он ће све да да. Хоће да иде бос, гладан, али алатку мора да купи која треба да га услужи. За мене дефиниција талента је у ствари нагон за рад, ништа друго није. Таленат вас стално спотиче да треба да радите.

  • У којој мери су „Шарски фрулаш” и „Јединство” одредили и помогли на неки начин Вашу каријеру?

„Јединство” је одиграло велику улогу у развоју српске културе и уметности уопште на КиМ и хвала му много. Ја немам речи да изразим захвалност том листу, тој редакцији и људима који су радили и раде у њему. Прву награду коју сам добио 1954. године, то је била награда листа „Јединство”. „Јединство” је расписало конкурс за ликовне прилоге и ја сам послао фотографију „Фрулаша са Шаре” и добио сам другу награду, а прву награду добио је Сава Ракочевић. Занимљива је једна ствар што би требала да се запамти, уредник „Младог борца” у Београду, у то време, био је председник жирија за тај конкурс и он је говорио о томе колико је успео конкурс или није успео, али је говорио афирмативно, наравно, да је конкурс успео а онда је скренуо пажњу и рекао да не треба изгубити из вида овде два имена, Сава Ракочевић и Светомир Арсић. Он је нас именовао као имена на која треба обратити пажњу јер ће она вероватно у свом даљем развоју бити интересантна и нешто урадити. Он је био један савршен прогностичар јер је наслутио вредности у нашем таленту. Сава је постао изврстан сликар, а ја сам у вајарству доста тога урадио. Други пут сам конкурисао за штафетну палицу -Титов рођендан, ја сам на том конкурсу учествовао и добио сам опет другу награду. То је било много значајно, а онда после када сам дошао у Приштину ту је била млада полетна редакција „Јединства” пуна елана, пуна воље. Ту сам се дружио са њима, а они су пратили мој рад. Ево, прво ми паде на памет Раде Златановић, али и други. Заправо, српски ствараоци после Другог светског рата афирмисани су у „Јединству”. Тако да што се „Јединства” тиче оно је мени остало присно и драго као нешто што је човеку најмилије. Оно јесте било и присно и драго, јер је посвећивало пажњу младом човеку и да га помогне у његовом развоју и афирмацији.

  • Кроз ваше скулптуре на неки начин негујете националну тематику. Да ли је лако неговати националне теме у времену када су се сви острвили на Србију?

Што се тиче тога то је један сложен проблем који не може да се тако кратко и кроз мало речи дефинише, али ја ћу само да наведем да сам ја косовски циклус, такозвани, излагао у Културном центру у Београду. Изложбу ми је отворио Мића Поповић, а Мића Поповић је био велики човек и велики уметник, уопште једна громада од духа и доброте и све оно што човека чини великим човеком и онда он није штедео речи да дефинише моју уметност и оно што је он дефинисао, то је апсалутно тако. Њега је тај проблем стално мучио. Он се исто са тим проблемом носио. Није популарно ни једноставно бавити се националним темама у мундијалистичком окружењу у Београду, где велики део уметника то сматра превазиђено и архаично. То је наметнуто из одређених западних центара моћи како би разорили нашу несавладиву духовност и уништили нас као нацију. Разорили су нам земљу. Економски и територијално је комадају па би хтели и духовност да нам униште. Тужно је што за то имају подршку одређеног броја уметника. Јер, у том духу се сви радови излажу у иностранству, а никада нешто што је право – српско национално. То не сме да се појави ван граница. Мића Поповић је на тој изложби рекао да бавити се националном темом је клизав терен за уметника, зато што брзо може да падне у патетику. Што се тиче мене и националног проблема којег обрађујем он је казао да код генијалних уметника, што да не употребимо реч генијално, они то питање не постављају, патетика, национално, итд. Они то раде спонтано. „Е ми овде имамо један такав случај” – рекао је Мића Поповић за моја дела. Значи, код мене то иде спонтано и ја не размишљам о томе да ли ће о томе неко да каже да је та тема већ у савременом свету као нешто што је далеко више и не треба то да се ради. Дакле, то мене не занима. Ја радим зато што је мој народ угрожен што је све усмерено против њега и сада треба и унутар њега не дозволити уметнику да се бави афирмацијом своје нације. То је већ један сложен проблем. Друго, у време те изложбе критичар у „Политици” је био Зоран Маркуш, један бриљантан критичар, неподмитљив и познат по томе. Он је за моју прву изложбу и форму и скулптуру рекао: „Никада до сада у историји српске уметности ова материја није проговорила чистим језиком као што је случај код Басаре”. За изложбу у Културном центру написао је: „Ово што се осамдесетих година догађа и ствара у Србији личи на салонска ћаскања у односу на оно што ствара Басара. Басара ствара дела трајне духовне вредности. Посебан успех постиже у косовским оклопницима, а трагедија је изражена без патетике”. То су дивне похвалне речи да не могу да буду јаче. Када наиђе дело које одражава време и снагу у уметности, сваки критичар једва чека да покаже другима да то тако треба да се ради. ззИмате много и знања и искуства. Где смо ми највише грешили када је Косово и Метохија у питању? Ја сам рођен на Косову, одрастао, само сам се школовао ван Косова. Пет година био сам у Нишу и пет година у Београду, а онда сам се вратио и апсолутно све познајем како је текао процес отуђења Косова од Срба. Морам да кажем, да су, нажалост, у отимању Косова огромну улогу одиграли и сами Срби, каријеристи. То је апсолутна истина. Да смо ми Косово волели свим срцем као Срби, никада нам нико не би Косово узео. Јер, оно би било у нашем срцу скривено и сачувано. Али, ти Срби комунисти и каријеристи градили су своју политичку каријеру на продаји Косова. Ту могу да се наведу имена колико је ко дао допринос да Косово не буде, ја верујем, привремено српско. Јер, биће опет српско. Ту нема дилеме. Само је питање времена и дана. Косово је појам који не може да живи без српства и без Срба. Али, ја износим истину како је процес трајао. Београд је активно учествовао у отуђењу Косова од Србије у време комунистичког периода. О томе се данас ћути. Мислим да више из незнања и непознавања чињеничног стања него из намере. То су тешке речи које треба човек да изговори, али су, нажалост, истините. Београд је, на пример, исто као универзитетски град Шиптаре неговао на длану. Сваки професор на Академији ако има Шиптара он се поноси – што има Шиптара. То није било лоше и можда је то била искрена љубав и жеља да се помогне том народу. Али тај народ није тако мислио. Он је само правио мост да дође до свог циља, а то је да се школује, да стекне образовање, да израсте у интелектуалца и да се стави у службу отимања Косова од Србије и Срба. То је сложен процес где су Срби изгубили битку из више разлога, а највише субјективних разлога. Због српског политичког каријеризма, оданости и послушности Комунистичкој партији која је радила против српских интереса и недостатка љубави према Косову издати су национални интереси на Косову и Метохији. На крају то је била издајничка политика према Косову. То је тешко рећи али, нажалост, када је о Косову реч оно је од стране Срба изневерено и издато. Ако се пола века и више прати како се празни граница Призрен – Ђаковица, или Призрен – Пећ, по дубини 40 километара нема нигде Србина ни Црногорца, јер беже одатле, а Срби у покрајинској власти и у Београду то потпомажу, шта је то него издаја. Албанизација Косова је била у ствари у програму Комунистичке партије Југославије да се то одради. На пример, дође Шиптар из Албаније са целом породицом са овцама и козама преко границе у неку општину на Косову и тражи да му се обезбеди да може да живи. Ту у општинама и Срби су у томе учествовали, ја знам по имену људе који су то радили, чинећи све да га лепо сместе у српско село. Повели би Шиптара у српско село да бира кућу коју хоће па тај Шиптар изабере најбољу кућу, а онда српског домаћина позову и кажу му да мора да се сели. Србина би позвала власт, да му нешто пара и он се отсели за Србију, а Шиптар би још добио и кредит да купи опрему за пољопривреду и остало шта му је недостајало. Само су се српска чељад селила, а у кући је све остајало. Одлично се сећам тог периода, јер се то масовно догађало, а српски политичари помагали су тај процес. Све је било усмерено на антисрпство и прогон Срба са своје вековне територије. Тај процес је био врло јасан и прецизан.

  • Зашто су само активности српских комуниста биле усмерене против интереса сопственог народа што није био случај са, на пример, Албанцима, Хрватима, Словенцима?

Комунистичку револуцију у Југославији за време окупације водила је Комунистичка партија Хрватске. Србија није имала комунистичку партију као организацију. И онда, то су сложене теме. Моје је лично мишљење да је Тито сарађивао са усташком државом НДХ. Када је требало да се склони и сакрије бирао је између Хомоља и Босне. Изабрао је Босну објашњењем да су Хомољске планине мала територија, да не може да се човек склони, ту могу да нас опколе и брзо униште. Његово наводно скривање у Босни имало је два ефекта, да се усмере непријатељства, убиства, прогони и одвођење у логоре српског становништва од стране и Немаца и усташа и да лакше креира политику засновану на антисрпству а у интересу Хрвата, Шиптара и свих осталих. Хрвати су масовно били у усташама, а Албанци у балистима. Тек 1943, када је Италија капитулирала, део Хрвата из Далмације прикључује се партизанским јединицама. Аугустинчић је, на пример, вајао Павелића као председника усташке државе па је отишао у партизане и вајао Тита. Тако да су они водили битку наводно са усташама, а у ствари се борили за интересе Хрватске. То су чинили и Албанци. Није било важно да ли је балиста или комуниста и једни и други су били за отимање Косова од Србије и за „велику Албанију”.

  • Зашто је нејединство увек присутно код Срба?

Не знам. То је сложена психолошка тема. О тој теми треба да говоре људи који се добро разумеју у психологију личности. Ми смо дуго робовали и 500 година ропства изазива деформацију духа. Оно мења гене у човеку. Ако се он тада определио да буде турски поданик онда он добије огромне привилегије. На Косову је било, на пример, ако промени веру одмах сутра добије пушку, добије овлашћење да иде да пљачка Србина, да убија, да му узме жену, кћерку, итд. Примитивне државе, као што је била Турска, је у ствари мењала свест у човеку. Није било лако опстајати у ропству. Онда Османлијско царство, а данас Запад и мундијализам мењају свест наших интелектуалаца који се често стиде свог националног бића.

  • У чему је Србин другачији од осталих народа у свом окружењу па му је пријемчива та негативна и штетна појава за сопствену нацију?

Зато што смо ми попустљиви и нејединствени. Ми нисмо јединствени у одбрани земље у погледима на живот, на свет. Кроз историју је доказано да смо ми јединствени и да се налазимо на истом броду, нико нам ништа не би могао. Али, ми смо нпр. као брод који тоне па уместо да се спашава брод као целина, ако су тамо неке рупе кроз које пробија вода, да се те рупе затварају то ми не радимо. Свако се хвата за неку своју даску да се спашава у океану, а наравно не може да се спасе на тај начин и брод се потопи. Крајње је време да се уразумимо, јер нам је спас само у јединству. Неки људи су из каријеристичких разлога, или неких других, напуштали Косово и продавали своју земљу. Сетих се да наведем један пример, некадашњег покрајинског министра за културу, Србина, Драгана Чукића. Нашли смо се заједно у позоришту а никога поред нас није било и ја да искористим прилику да му кажем и скренем пажњу да су Шиптари привилеговани у односу на Србе, да се Срби потискују, да Шиптари добијају све а Срби ништа, он се окрену према мени и љутито ми одговори да сам ја српски националиста. Запамтио сам му то и на сваком месту користио прилику да укажем на његов лош рад као министра културе. За моју искреност и истину у четири ока назвао ме националистом и отуђио ме од себе и, одбацио као човека. Никада га не бих напао као Србина, али је и он радио на уштрб Срба а у интересу Шиптара. Наравно, љутио се на мене, као хоћу да га сменим, а ја бих му само рекао да сам мали човек и један професорчић који ништа не може „великом министру”. То је само један пример како су Срби учествовали у отуђењу Косова од Србије и прогону српског становништва које је интензивирано седамдесетих година прошлог века. То говорим као савременик и сведок тих догађаја.

  • Велике силе не престају да пуштају „пробне балоне” у облику претњи Србији да ће увести санкције или повући инвеститоре уколико се не нормализују односи Београда и Приштине, а они у ствари под нормализацијом шватају признање Косова. Уочи Видовдана заказан је састанак у Белој кући Београда и Приштине. Шта је Србији у овом тренутку најпаметније да учини?

Ја мислим да ми сада уопште нисмо у опасном положају. Западни капитализам не зна где се налази. Све више губи битку а победу у свету је однела Комунистичка партија Кине. Светом сада влада племенита кинеска комунистичка идеја. Она је свој народ успела да организује, да се запосли и стави у службу хуманизма и напретка земље и човечанства. Ми смо сада у одличној позицији. Имамо Русију која је апсолутно ојачала. Европске земље су направиле фаталну и историјску грешку када су пристале да бомбардују Србију. Људску грешку коју Бог не прашта. Ја сам то увек говорио. Бомбардовањем Србије је почетак краја Европе. То изгледа чудно, али је апсолутно тако. Свет се од тада променио у смислу да види да су то звери а не људи и да треба да буде организован и опрезан. Пробудила се Русија. Прошло је време слабе Русије и мишљења да ако је у капиталистичком систему неће имати проблема са Западом. У ствари, Запад не интересује да ли је Русија комунистичка или капиталистичка, њему је стало до руске територије и Сибира. Русија се тргла и организовала. То је једна моћна земља у смислу памети па сада она влада светом, наоружањем. Кина влада економијом, а Запад у ствари не зна где се налази. Он је збуњен пред чињеницом да више не одлучује сам о свету. Зато ми сада требамо само да пролонгирамо ствари, јер имамо два моћна пријатеља у свету – Русију и Кину. Пролонгирати само. Нема шта да нам се жури. Док Запад потпуно ослаби и изгуби снагу. Док се повуче и повуку све америчке базе. Верујем да ће повући и базу са Косова па ћемо да питамо Шиптаре како ће даље.

  • Шта за нас Србе представља Видовдан?

Видовдан је један трагичан дан у српској историји. Најтрагичнији дан када је наше цело витештво изгинуло. Изгинуло у одбрани Европе. Ми смо тада стали на бранику европске територије и европске цивилизације и сви изгинули. Турци су добили битку, али су ослабили. Турци су у Косовској бици изгубили цара на бојишту. Било им је потребно много да се опораве после тога. За то време Европа је реорганизована и припремљена, а ми смо стално били на бранику као ропство, као људи, као војска у пограничним просторима Европе и турског царства. Све време смо бранили Европу од најезде муслиманског света од Турске империје, изгубили смо своју државност, своју територију и пали у ропство. За то време Европа је израсла у велику културу, изградила катедрале, школе, универзитете, градове као што је Венеција и све што чини народ богат културом и цивилизацијом, а ми смо заостали 500 година иза њих. Уместо да према нама имају респект, као браниоцима Европе, она пристаде да са Америком бомбардује Србију. Прикључила се нељудском неделу и она сада нестаје. Она је и сама изгубљена и она не може да решава наш проблем. Заправо, она не може да решава ни свој проблем, а камоли наш. Тако да ми сада нисмо уопште у некој тешкој ситуацији.

  • Где видите у будућности Косово и Метохију?

Косово ће опет у потпуности бити српско и у Србији, где природо припада. Ту не мора никаквог рата да буде. Када пропадне незајажљиви западни капитализам, пропада и све оно што су они градили. Албанци ће онда сами да оду тамо одакле су дошли. Нико не мора да их тера. Они и сами знају да ту не припадају. Често се то некада могло јасно чути и од њих самих. Признали би да су ту дошли и да то никада није било њихово нити ће бити. Међутим, како су добијали све већу подршку од комуниста из целе Југославије постајали су све агресивнији у настојању да потисну Србе а Косово својатају. Ствари ће се променити и неће бити прилике и могућности да ту опстану. На туђем се имању не прави кућа. То је уистину света српска земља, у правом смислу те речи. Није то фраза или политичка парола. Свака стопа на КиМ је српски споменик, српско гробље и српска црква, земља комплетна српска, натопљена српском крвљу. Рада КОМАЗЕЦ

Подели на: