субота, 29. јануара 2022. | 02:08

КОСОВО ЈЕ И ОВАМО И ОНАМО

Одавно у свеколиком српству нико није тако дирљиво и лепо беседио о Косову и Метохији као он. Од Сенте преко Вељег Дубоког, Ваљева и Београда носио је Косово и Метохију у срцу, на уснама, у бележници… Његови одговори су кратки, али дубоко мисаони и широки. Матија Бећковић о Косову и Метохији и поезији беседи за наш лист.

 

  • Од Вашег трокњижја чини се да је најупечатљивије „Онамо Намо“. Да ли је наслов довољан да откријемо садржај књиге и где завршава наш пут ако кренемо онамо намо?

Наслов сам позајмио од краља Николе.Ту његову песму је Богдан Поповић уврстио у своју чувену Антологију и по тој песми је убројан у велике српске песнике. Само што се мени чини да је његово онамо више овамо,а моје сасвим онамо. Косово је и овамо и онамо. И овамо се потрудило да је онамо сва наша нада.Онамо смо сви и онамо нам је овековечено све што имамо.

  • У којој мери су Косово и Његош одредили вас као песника и беседника?

Не знам никога кога нису, па ни ја нисам изузетак.Косово је певница српска. Његош је и син и отац Косова и Јеремија Косова и „трагични јунак косовске мисли.“

  • Да ли Вам се десило да Вам песма настане у тренутку, а да ће надживети и Вас и генерације после Вас?

Песма у тренутку настане, али треба труда и да постане. А кад постане, као да је самописана – не може да нестане. Најбоља и најславнија српска поезија настала је у најгорим и најнеславнијим временима. Можда ће се то поновити. Српску поезију је писало сироче. Најпре 500 година, па 100, па 30 година.

  • Лирика код песника постаје све више превазиђени поетски концепт. Има ли праве и трајне поезије без чистих емоција?

Уметност се ужелела живота и живот уметности.Запад је укинуо емоције.Не нама него себи.Док ми запомажемо за културом они су је укинули и ућуткали.Форсирају контракултуру и антиуметност.И кад бисмо постигли да и код нас од културе нема трага ,каскаћемо и заостајати за онима код којих је нема одавно.Било би паметније да бринемо једни о другима него да будемо запад. Не можемо да чезнемо и за културом и за отуђењем.Морамо се одлучити за једно од то двоје.Као у мојим раним стиховима:„Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене Па да се не окренем“…Ти стихови као да су постали метафора за разумевање данашњег света.

  • Колико су друштвене мреже и књижевна хиперпродукција разних наслова удаљиле читаоце од праве литературе у којој је владао квалитет?

Телефон је рај за неписмене. Брза пошта за анонимна писма и пљуваоница за непознате ауторе.Бити јавна личност је некад била и част,а сада је то највећи ризик.Као да је јавна личност неко ко се бави сумњивим пословима.

  • Да пређемо са поезије на Косово, мада сте Ви једном приликом изјавили да је и само Косово поезија…? Преко Косова, вере и поезије смо постали Неко,а без њих смо НИКО. И онај који нам Косово тражи хоће то и да докаже. zСкоро да нема српског песника који није певао о Косову и Метохији. Има ли инспиративнијег места за уметност, а тежег за живот?

И онима који нису певали о Косову то се само причињава. zИз дана у дан стижу претње да се мора окончати операција „Милосрдни анђео” и поставља ново питање, шта учинити? Вермахт је бомбардовао Србију са 300 бомбардера- ,а Нато га је надмашио за 1000.“Само ти, дијете, ради свој посао“. А ми им можемо само поновити оно што је Де Гол рекао Черчилу када му је овај у току Другог светског рата запретио да ће га протерати из Лондона: СЛОБОДНИ СТЕ ДА СЕ ОБРУКАТЕ!

  • Србија је изложена сталним претњама и уценама због Косова и Метохије. Шта смо ми то некоме остали дужни да нам прете одузимањем територије?

Не само територије него и памћења, истине,части и образа.Да постанемо ругло међу народима који је пристао да му учине оно што није учињено никад никоме. Да Косово буде и нама оно што је њима – terra incognita. zИако се враћа изворном Дејтону, Запад се острвио и на Републику Српску. Да ли ће овог пута да издржи Српска? Ако су Срби у Босни и Херцеговини, како пише Милорад Екмечић, до сад подигли једанаест устанака за своју слободу и коначно је извојевали – био би ред да се велике силе с тим помире и кажу да не морају више. Р. Комазец

Подели на: