понедељак, 14. октобар 2019. | 13:30

КОСОВО МИ ЈЕ СВЕ ДАЛО И СВЕ УЗЕЛО

 „Ја сам јадна мајка којој је угашена лоза. Нико не зна како је моме срцу. Имам кћерке, али бол за синовима ће трајати док ми не пресуше сузе и не преселим се на неко боље место у којем нема несреће и зла“ – са тугом у очима рекла је бака Петра Костић

 

Велика је истина и одвајкада изрека у народу „најтеже је мајци која наџиви своје дете”. Петра Костић из Ретимља наџивела је своја два сина Лазара и Тодора. Прогутала их је црна јулска ноћ 1998. године, одвели су их терористи „ОВК“ и заувек завили у црно породицу Костић из Ретимља у Метохији. Изборано лице, повијена леђа под товаром туге, остарела и немоћна, у деветој деценији живота, већ 21 годину проводи тешке дане без својих синова. Протерана са свог огњишта из Метохије, тамо где се родила, удала, изродила децу и веровала да ће ту, а не у Раљи код Београда, дочекати старост уз синове и унуке. У селу Раља дочекала нас је бака Петра широм отворене капије, али плачних очију и спорог корака. Глас јој подрхтава док нам се захваљује што не заборављамо њене синове и друге Костиће које отеше и убише трерористи „ОВК“, а мајчино срце не прихвата да јој деца више нису међу живима. „Све док могу и имам снаге причаћу о мојој деци и трагедији коју нам нанесоше Шиптари“- казала је плачући Петра наглашавајући да не може прихватити да нису више живи, иако је ДНК анализом утврђено да су окончали своје животе заједно са осталим Костићима мученички у пећини Волујак, а њихови посмртни остаци укопани на гробљу Орловача октобра 2006. године.

НАПАД „ОВК“ И ЗАРОБЉАВАЊЕ КОСТИЋА

Недељу дана пред упада у село и киднаповања Костића нестао је Југослав Костић, а пре заробљавања фамилије Костић на кућном прагу убијен је земљорадник Анђелко Костић. Бака Петра каже да је Анђелко близак рођак њеног покојног мужа Божидара и да га је волела и поштовала као брата. „Када сам се удала сви смо живели заједно и јако ме је потресла смрт Анђелка. „ОВК“ је наредио да га одмах сахранимо, а његов син Живко је направио импровизовани сандук од две даске и ћебета. Сахрањен је без попа и опела – подсећа Петра. Тог 18. јула 1998. године велики број терориста „ОВК“ опколили су и напали у Ретимљу на куће Костића и све их заробили. Мушкарце су одвели у једном правцу а жене и децу у другом. Заједно са њима у логору су били и Срби из Оптеруше. Жене и децу из логора је ослободио Међународни црвени крст а мушким главама се губи сваки траг. Онемоћала старица скрхана од бола за децом, али како каже и од хладнокрвности и неразумевања свих институција и појединаца којима се обраћала, показује урамљене фотографије својих синова и дрхтавом руком брише сузе. „Живим са својим мукама, надајући се да ће се однекуд и неким чудом појавити моја деца. Нећу да се убијем иако живим као мртвац који хода од нестанка моје деце. Нећу да се убијем и тако предам душу ђаволу. Хоћу да одем код Господа”, прошаптала је Петра и додала: – Ноћима не спавам и пребирем по мислима. Пред очима ми је цео живот, Видим мог Лазара и Тодора када су били дечаци и помагали ми у њиви и око стоке. Увек их сањам. За славу Светог Митра чини ми се као да ми је дошао Тодор и разговарао самном. Кћерка ме убеђује да сам сањала, а мени је било као на јави – казала је бака Петра, показујући нам свеску у коју уписује одређене тренутке и догађаје у трагању за својим синовима. Петра, иако јој лице осликава мучеништво разборито прича, како је рекла хиљаду пута испричану причу. Али, наводи, није јој тешко да дано-ноћно прича о својој деци можда неко чује и открије нешто о њима. Она је љута и на државу Србију пошто су јој синови киднаповани у још увек мирнодопско доба на Косову и Метохији, ако је уопште било икада мирно и безбедно за Србе на КиМ. „Моји синови са осталим Костићима киднаповани су 18. јула 1998. године док је још била наша војска и полиција на Косову, док смо имали тенкове и силно наоружање а Албанци само пушке. Рат је почео тек марта 1999. године. Ја не престајем да се питам, зашто нису пронађени моји синови пре рата и зашто смо на неки начин крили злодела Албанаца да не плашимо народ. А кога брига за моју муку и моје синове…? Када сам са кћерком отишла код Вокера у Приштину у децембру 1998. и питала га за моје синове, зна ли нешто о њима и може ли ми помоћи да ми ослободи децу, он је хладнокрвно одговорио: „Што их не нађе ваша војска и полиција, имали су довољно времена”. Нисам знала шта да му одговорим и до данас немам одговор на то питање – јада се бака Петра и додаје: „Ја сам јадна мајка којој је угашена лоза. Нико не зна како је моме срцу. Имам кћерке, али бол за синовима ће трајати док ми не пресуше сузе и не преселим се на неко боље место у којем нема несреће и зла“.

ЗАШТО ОСЛОБОДИШЕ ТЕРОРИСТЕ?

Петра Костић верује да су њена деца била жива до 2001. године док Србија није донела амнестију за све Албанце у српским затворима и тако угасила трачак наде који су имале породице жртава да ће можда у размени бити ослобођени њихови најмилији. „Пустише све шиптарске терористе 2001. године, а можда су међу њима били и отмичари моје деце и осталих Костића. Било их је преко 5.000 а не тражише за узврат ослобађање наших и размену заробљеника. Долазили су многи, узимали изјаве и записивали из међународне заједнице са Косова до наше државе и никоме ништа. Јадна сам ти ја по свима њима док год корачам овом црном земљом”, казала је неутешна Петра Костић, запитавши се још једном, „зашто ослободише терористе“? Присећа се Петра са сетом Метохије и свега што је оставила од пуних амбара, штала, свињаца, трактора, воденице и каже да сада живи од социјале. „Живели смо срећно и лепо, док Албанци не нарушише наш спокој. Пуна кућа, пуни амбари, пуни свињци, трактори… Много смо радили и много зноја пролили на нашем имању, на нашој косовској земљи. Нисмо се штедели, мислећи да ту у Метохији градимо будућност за нашу децу и унучад. Удала сам кћерке а само сам чекала да оженим Тодора, али уместо невесте дочеках црне вести, црне дане и несрећу. Ко зна како је завршио мој Тодор. Сада би имао педесет година. Од Лазара имам унуку Анђелу. Она нам је све. Нека је Бог поживи. Ех, то Косово све ми је дало и све узело – уздахну плачним гласом бака Петра. И, заиста косовска трагедија ширих размера почела је нападом и киднаповањем Срба у селима око Ораховца Оптеруши и Ретимљу, а Костићи постали симбол трагедије и мученичког страдања српског народа у новијој српској историји на Косову и Метохији. Многи Срби из Ретимља још средином прошлог века продали су своја имања и куће и отишли у централну Србију. Костићи то нису желели иако су се Албанци све више досељавали у њихово село. Бака Петра то овако објашњава. „Зашто да се селим. То је моја земља, моја кућа, моје имање. Ту смо одувек живели. Албанци су се доселили у наше село и донели немир и страдање. Све су нам уништили. Побили мушке главе, разграбили имовину, запалили куће, нас протерали. Никада неће имати срећу и биће проклети на туђем. Али, то је моје. Обишла сам два пута своје згариште. Ја имам тапију и кађтад вратићу све. Нећу им ништа и никада да продам јер ми то не би опростили моји синови Лазар и Тодор – изричита је Петра, метохијска мученица која упркос неизмерном болу, киднаповању и страдању обојице синова, затирању лозе, прогону и сиромаштву живи и разборито прича. Р. Комазец

Подели на: