КОСОВСКИ БОЈ ТРАЈЕ ВЕКОВИМА

Пише: Рада Комазец

 

Зашли смо дубоко у седми век од Косовског боја. Битке, којом су Срби на Косову пољу 1389. године бранећи своју слободу, заливајући својом крвљу косовску земљу, бранили Европу од османлијске силе, која је огњем и мачем кренула на хришћанску цивилизацију. На дан Светог мученика Вида проливањем крви за веру, слободу и своју земљу придружише му се Свети кнез Лазар и косовски мученици. Србија се развијала и духовно и материјално. У Европи је почињао период ренесансе, који би процветао и у Србији да се баш на Косову пољу не сударише крст и полумесец, хришћанска култура и цивилизација са начелима курана и другим начином живота. Турци уништише клице хуманизма и ренесансе у Србији, поробише и уназадише Србију, потурчише велики број Срба. А пре Косовског боја, баш тамо у Новом Брду, где данас Албанци (Арнаути) уз помоћ Европљана фалсификатима отимају српски православни храм, радили су рудари из Европе у нашим рудницима. Ту на Косову пољу, како га Лазар назваше „Свети бој за крст часни и слободу златну”, и Бабуш и Голеш и Ситницу и Лаб и Газиместан натопише крвљу косовски јунаци, српски витезови, умирући за отаџбину. Битка је била стварна, али због јунаштва постаде симбол витешке борбе за очување државе и мит. Вук Бранковић занавек остаде издајник и невера. И не беше мит него истина да се проклетство Вука Бранковића провлачи кроз векове све до данашњих дана. У српском национу вековима је присутна вера и невера. Косовски мит је постао значајнији и јачи од историјске истине. Косово је уздигнуто у висине националног духа и памћења, а косовски завет остаде највиши морални чин који чува веру, понос и достојанство. То је преношено с колена на колено. Испеване су најлепше епске песме везане за Косово и Косовску битку, а српски народ се одредио према слободи и ропству, према јунацима и издајницима. Након Косова настављен је страдалнички коб српског народа. Векови су пролазили, а Срби су потискивани са Косова и Метохије. Турци и Арнаути били су немилосрдни према српском хришћанском становништву. Одолевали су Срби до границе издржљивости, сачували веру, нацију, идентитет… Видевши своју прилику да се дочепају плодне метохијске земље, Арнаути примањем мухаменданства разбојнички отимаше српску земљу на Косову проводећи зулуме над српским становништвом. Континуитет и напредак цивилизације српског народа крајем 14. века прекинута је од стране Османлијског царства, а ослобађањем од Турака допринели су да слободу изборе Бугари, Грци и Албанци, којима Европа поклони српске територије на простору данашње Албаније. Ни када им Запад на историјској српској земљи, 1912. направи државу, они се не задовољише већ кренуше у даље отимање српске земље учесталим разбојништвима, пљачкама и убиствима. Но, све је то некако пролазило и веровало се у смиривање ситуације и бољу будућност док сами српски комунисти не предаше Косово Албанцима. Комунистичка партија и Срби залуђени популизмом и демагогијом комунизма сматрали су природним и нормалним процесом да Косовом управљају Албанци. Док су Срби наивно веровали у братство и јединство са Албанцима и другим народима у свом окружењу, Албанци тамо где су бројнији не желе други народ. Тако су наталитетом највећим у Европи и сталним неиздрживим притисцима прогонили Србе, а они се множили и ширили. После Другог светског рата, одрекосмо се вере, светиња на Косову и самог Косова. Само су храбри, усамљени монаси и монахиње бдили над светињама на Косову и Метохији, молећи се Господу и очекујући повратак вери и своме роду српског народа. И дочекаше. Беше то распадом СФРЈ, а не бисмо се ми ни тада „отрезнили” да нас нису напустили Хрвати и Словенци и да није букнуо сепаратистички покрет на Косову. До душе и тада је било у Београду оних који су за све лоше на овим просторима окривљивали искључиво и само Србију и Србе. Иста та Европа коју смо 1389. бранили на Косову пољу, са својом силном армадом и терористима „ОВК” протера нас са Косова поља. Пред очима и уз помоћ Европе, ломе нам крстове, пале фреске и светиње. Шта се то десило са Европом? Или нас можда Господ заборави због наших сагрешења, што се одрекосмо његовог имена и вере своје и прихватисмо комунистичку идеологију. Нас је на Косову све мање, а Албанаца све више. Они имају отворену подршку најмоћнијег војног савеза на свету и економски најбогатијег света, а на нашој страни је истина, право, историјски белези и крвљу заливена земља косовских мученика – наших предака. У свету неправде, окрутности и силе, тешко је истином доћи до правде. Шта нам је чинити у Косовском боју 630 година после пресудне битке? Немамо више витезова и јунака вичних подвизима Милоша Обилића. Уништава нас демографија и без ратова. Када би само Свети кнез Лазар могао да нас посаветује…

Подели на: