уторак, 27. јула 2021. | 17:40

Кум је заштитник породице

О кумству код Срба – пример Колашинца Љубише Богдановића

Рођни Колашинац, Љубиша Богдановић одржава бројна кумства које је његов деда пренео на свог сина Милана Богдановића, Љубишиног оца. -Носим скромне поклоне, јер су прилике такве… Чарапе увек носим јер су тако радили моји преци, а тако је било од давнина у Ибарском Колашину.

Позната је истина да је кумство код Срба сродство. Шаљива изрека „Кум није дугме“ је и потекла из те чињенице. Кум је духовни отац тако да заузима посебно место у породичним односима. Кум је заштитник породице. Једино кум није крвни сродник у породици а једнако је део породице. Кумство је обичај познат Словенима још од прехришћанских времена.

Кумство се не одбија

Кум је духовни отац и некада је био посредник између породице и предака, а кроз Цркву је кумство укорењено у кумству Светог Јована Крститеља – Христовог кума. Кумим те Богом и Светим Јованом – говорило се кад се тражило од некога да кумује. Кумство се не одбија. Кум је некада био само један за читав род, али данас све чешће, свака породица има свога кума. Један кум треба да кумује у свим битним догађајима – на венчању, као и на крштењу, приликом давања имена детету. Кум се као отац стара за духовни пут својих кумчића (кумовске деце).
Кумство се наслеђује и преноси, али некада, ако је неуспешно, може и да се прекине. За кума се никад не узима комшија – са којим се увек може посвађати, а кумство је светиња. Кум, па Бог – говорило се у неким крајевима Србије, док су у други били умеренији – „што је Бог на небу, то је кум на земљи“. Кум је мили и златни. Пред кумом се скида капа… Са кумовљевом се породицом не склапају бракови јер већ постоји сродство – сви чланови његове породице такође су кумови. У Ибарском Колашину (општина Зубин Поток) кумство је до дана данашњег цењено, мада се и овде обичаји мењају. Старо кумство се, ипак, највише цени и поштује. Колашинац Љубиша Богдановић, који већ годинама живи у Свилајинцу кум је бројним породицама. То и љубав према завичају вуку га поново и поново у Колашин, упркос томе што нема ни кућу ни стан на својој дедовини. Мало, мало па са својом породицом иде на крштења, венчања, свадбе… У прошлом веку није био обичај, али у овом веку се славе и пунолетства деце. Важно је јер млади стичу и формалну зрелост.

Подршка породице

Љубиша Богдановић има кумове у Колашину али и у другим крајевима Србије.Он је и данас успео да очува кумства која су склопили његов деда и отац.Његови пензонерски дани данас добрим делом су улепшани породичним слављима са кумовима. А сестре и кћери му у томе помажу. Сви га подржавају. Поносан је Љубиша на своје кумове и веома их воли. Напомиње нам и имена малих кумова (Срђан, Софија, Снежана, Елена, Нино… али како их има доста (око 30) ту увек и родитељи морају да помогну… Има он и анегдота и шаљивих прича о својим кумствима. – Прво кумство сам обавио негде 1957-58 године. Са мајком Вујком сам и у Дољанима код Звечана био кум пре неколико деценија. Жао ми је што једног кума више и не знам. Око тога се једном и шала згодила. На неком весељу сам једном овако рекао: „Кум сам му, кум ми је, али га не знам“. Сви су праснули у смех!!… Ангдота је то, али кумство је озбиљна и важна ствар за мене, каже Љубиша. А анегдота је и што има земљакињу Колашинку која има виртуелног кума. Кумови су а нису се ни видели само на фејсбуку…
-Прво венчавам а потом кршатавам. Носим скромне поклоне, јер су прилике такве… Чарапе увек носим јер су тако радили моји преци, а тако је било од давнина у Ибарском Колашину, има и неку симболику.
-Сва кумаства мога оца Милана ја сам прихватио и наставио. Моје ћерке учествују у свему. Посебно код давања имена… Ми у породици посебо ценимо то што се кумство није прекидало, и мислим да традицију ваља наставити…
Легенда: Поносан на кумче С.Ђукић

Подели на: