МАРТ, ПРИТИСЦИ И ЦИНКАРОШИ

Пише: Рада Комазец

 

За српски народ скоро па да нема, не месеца, већ дана у години да га не подсети на неку трагедију из ближе или даље прошлости. Ако узмемо пример месеца марта 20. и 21. века биће црњи од црног дима смрти Нато бомби и оних седамнаестомартовских облака дима и пламена који су иза себе остављали гареж и чађ у средњовековним српским драгуљима на Косову и Метохији. Баш у марту присећамо се страхота и невоља српског рода, али и откријемо лица света, Европе, комшија и појединих сународника. Откријемо „ко је вера, а ко је невера“. Крунски савет Краљевине Југославије је 6. марта 1941. донео одлуку да Југославија приступи Тројном пакту Немачке, Италије и Јапана, а 25. марта је Југославија званично и приступила пакту. Два дана касније збачена је влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека, свргнут регент принц Павле Карађорђевић, а на престо доведен малолетни Петар II Карађорђевић. Чим се сазнало за пуч, хиљаде људи је изашло на улице Београда. Певане су патриотске песме, тражило се раскидање Тројног пакта узвикиване пароле „Боље рат него пакт“, „Боље гроб, него роб“ са америчким, француским, совјетским и енглеским заставама. После вести о поништењу пакта крајем марта, Адолф Хитлер је напао Србију 6. априла, а већ 10. априла 1941. створена је монструозна геноцидна творевина Независна држава Хрватска, која је извршила геноцид над српским народом. И док се, како многи тврде, уживало у социјализму у Приштини су 11. марта 1981. године избиле дуго припремане, сепаратистичке демонстрације Албанаца, које су захватиле цело Косово и Метохију, а главна парола је била „Косово република“, иако је Косово већ уставом из 1974. године добило атрибуте републике. Наравно, томе су „кумовали“ Тито, Комунистичка партија Југославије и Србије и цинкароши, доушници и полтрони из редова српског народа. Албанци су били повлашћени у Југославији, а од тада је кренуи још тежи притисци на Србе да се селе са КиМ, који не престају до данашњих дана. Крајем деведесетих јача терористички покрет на КиМ, а већ 4. марта 1998. десио се сукоб регуларних полицијских снага Србије са терористичком бандом „ОВК“ на Косову и Метохији. У марту 1999. године ојачани терористики покрет напада снаге безбедности Републике Србије. После ултиматума из Рамбујеа, који је Србија одбила, а који је укључивао и размештање страних трупа у покрајини, 23. марта је генерални секретар НАТО- -а Хавијер Солана активирао наредбу о почетку ваздушних удара на Савезну Републику Југославију, односно Србију. Сирене које су означиле прве ваздушне ударе НАТО-а огласиле су се 24. марта у 20 часова, а бомбардовање са циљем отимања дела тереиторије Републике Србије, трајало је 78 дана. У агресији најјаче војне силе на свету погинило је више од 1.000 људи, више хиљада рањено а тешко оштећена инфраструктура, војни и цивилни објекти. Званични крај Југославије објављен је 14. марта 2002. године када су по директиви Европске уније представници Србије и Црне Горе потписали споразум о преуређењу односа Србије и Црне Горе, што је одвело у даље распарчавање Југославије и онемогућен Србији излаз на море. Годину дана касније 12. марта 2003. године извршен је атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића, а претходног дана, 11. марта, Слободан Милошевић је умро у Хашком трибуналу. Почетком марта 2004. године у пожару у манастиру Хиландар на Светој гори изгорело је две трећине манастирског комплекса. А, 17. марта 2004. Албанци су направили сценарио кренувши у масовне демонстрације, паљавину српских светиња од непроцењиве вредности и прогон српског народа. Нестало је у пламену 39 цркви и манастира. Ове године у марту добисмо и Резолуцију Европског парламента, односно извештај за Западни Балкан или полититичку декларацију. Од 106 тачака Резолуције ЕП о Србији у фокусу су били Србија и „Косово“, а поред приметне пристрасности изнешене су бројне неистине чак и бесмислице о Србији. У извештају се указује, што је касније и потврдила известилац Европског парламента за Косово, Виола фон Крамон „да је узајамно признање Србије и Косова предуслов за њихово придруживање ЕУ“. Наглашена је важност дијалога Београда и Приштине, или како они наводе у резолуцији, Србије и Косова. Европски парламентарци су позвали пет земаља чланица ЕУ, које још увек нису признале Косово да то ураде, појашњавајући да је, како су навели, независност Косова неповратна. Јер, Грчка, Кипар, Румунија, Словачка и Шпанија још увек нису признале Косово. „Признањем Косова од стране чланица које то нису учиниле, допринело би нормализацији односа Косова и Србије и учврстило би и консолидовало стабилност у региону те олакшало интеграцију обе државе у ЕУ – каже се у резолуцији. Представници ЕП су позвали Савет Европе да хитно настави са усвајањем безвизног режима за грађане Косова. Српске и косовске власти позивају се да подстичу контакте локалних заједница како би се ојачао дијалог, да се уздрже од коришћења запаљивог речника према другим етничким групама и изражава жаљење што мост у Косовској Митровици, иако обновљен, још није отворен за саобраћај. У Резолуцији Европског парламента истиче се похвала о ангажману САД и потреба да САД и ЕУ ојачају своје партнерство и координацију на Западном Балкану. Објашњавајући да је Европски парламент обавештен о потписивању споразума о економској нормализацији између Србије и Косова 4. септембра 2020. у Вашингтону изражава се жаљење због одредби у тексту које захтевају да Косово престане да тражи чланство у међународним организацијама. Власти у Србији се у Резолуцији Европског парламента позивају да осуде сваки облик говора мржње, кампање, застрашивања и јавног одобравања и негирања геноцида, злочина против човечности и ратних злочина. Изражава се жаљење због тога што поједини представници власти и политичари поричу геноцид у Сребреници и поздравља рад организација цивилног друштва на пољу помирења, транзиционе правде и одговарајуће репарације. Ваљда је због тога Курти пожурио да каже да ће приоритет за његову владу бити тражење ратне одштете од Србије. Од Србије се очекује пуна сарадња са Хашким трибуналом за ратне злочине, односно Међународним механизмом који га је наследио. Изражена је забринутост због односа Србије са Русијом и Кином, као и борба против Ковида-19 у Србији. Изнешене су конструкције и неистине да Србија нема довољно болничких капацитета, опрема и стручних здравствених радника, што нема никакво упориште у реалности. Дакле, известилац Европског парламента Владимир Билчик својски се потрудио да послуша своје налогодавце из западних центара моћи, али и оне из Београда и сачино политички извештај, који је вид притиска на Србију, пре свега, да призна такозвано независно Косово, а потом и да прекине сарадњу са Русијом и Кином. Није изостало ни спочитавање Србији око ратних злочина, иако је над српским народом извршен геноцид у 20. веку и то уз подршку оних који су наложили Билчику да овако срочи извештај. Није се заобишла ни Сребреница ни Република Српска, која не силази са дневног реда САД и ЕУ. Резолуција је наставак коришћења дуплих стандарда када је у питању Србија и српски народ и, наравно, да је обрадовала Албанце и део окружења. Али, ипак, највећа радост десила се у Београду у одређеном политичко-медијском кругу. Пљуште изјаве од особа озарених лица да је ЕУ дефинитивно отворила очи и да је ова резолуција нешто најбоље што је опозиција у Србији очекивала. Тачно је да се у резолуцији успутно помињу и одређене теме које су они кандидовали, али зар је то разлог да настане опште славље због притиска на Србију да призна такозвано независно Косово. Дакле, не бирају се средства да се дође до циља. Циљ је власт и каса. Ако би они чији је рукопис препознатљив у предметној резолуцији отишли мало из свог круга истомишљеника, ван Београда, и ослушнили глас српског народа, сигурно би им спласло славље поводом резолуције којој је крајњи циљ – завршити чин отимања Косова и Метохије започет агресијом и бимбама марта 1999. године. Још увек највећи део народа српског неће да прода „веру за вечеру“, неће да цинкари Бриселу, Вашингтону и које каквим белосветским шпијунима сопствену државу и народ и не прижељкује да ЕУ притиска власт у Србији да призна „Косово“ за шачицу интереса. Када су Срби прихваћали ислам што добровољно што насилно, многи су још дуго задржавали славске иконе у кући, крст и обележавали верске празнике све док их браћа или рођаци не би цинкарили Турцима. Забележено је и да је Аустро-угарска најлакше налазила цинкароше међу Србима и да су аустријске службе сазнавале све тајне званичног Београда. Али, право лице цинкарошког, односно доушничког слоја српског народа дошло је до изражаја у време комунизма. Појединци су се утркивали да пријављују Удби и партији рођаке, колеге, комшије који кажу било шта негативно о партији, Титу, братству-јединству југословенских народа и народности и свему што није одговарало титоистичком једноумљу. Поверљиве информације су део шпијунског посла, а међу Србима увек је било достављача информација, ухода, доушника, потказивача и шпијуна. Појавом вишепартијског система и доласком демократије, занимања из претходне реченице постају јавно значајна и третирају се као слобода другачијег мишљења. Људи са таквим и сличним занимањима постадоше најважнији фактори у постсоцијалистичким земљама. Мотиви за ове послове су многоструки, али углавном се своде на похлепу и среброљубивост. Аутодеструктивни елементи некако се најлакше примају код српског народа. Данас немате Албанца на Косову и Метохији који није за „независно Косово“, али зато имате Србе, који претендују да воде Србију, а истовремено се радују европској резолуцији у којој се наводи да је независност Косова неповратна. Да ли је теза да су Срби често „сами себи непријатељи“ карактерна особина нације или групе, политичара, интелектуалаца, историчара… који опстају цинкарећи сопствени народ и радујући се распарчавању сопствене земље због личних интереса, оцениће једног дана народ, а извештаји овакве врсте несумљиво девалвирају озбиљност ЕУ и појачавају евроскептицизам у Србији.

 

Подели на: