четвртак, 12. децембар 2019. | 09:28

МИ И ОНИ

Пише: Рада Комазец

 

У најновије  време,  када се на научној или другој  заснованој тврдњи  објављују  најневероватније, до скора незамислива открића, падају у воду традиционално уврежена мишљења о блискости, заједничком или идентичном пореклу балканских народа. Данас на нашем Косову и Метохији живимо ми и они, Срби и Албанци. У много чему  у оваквој хипотези утврђене су несумњиве разлике између два народа и по највишој друштвено политичкој сфери. Срби, неспорно припадају корпусу словенских народа.

Имају са њима заједничку традицију, сличну културу, хришћанску религију, истоветну или бар заједничку лексичку есенцију и много чега другог. Албанци последњих деценија упорно и непопустљиво тврде да су илирског порекла (они и нико више на  Балкану).  Пре тога су, пак, тврдили да су Трачани. Многи су им на реч поверовали, али сигурно је једно –  разлике између нас и њих  су велике, али не и непремостиве. Без претензије да у потпуности и дефинитивно сагледамо и протумачимо све разлике историјских, традиционалних, верских, језичких и свих других неспорних различитости, искристализовале су се готово непромењиве препреке у односима два народа, за које се све више тврди да су кључни за будућност Балкана. Овога пута оставимо по страни све сличности. Покушајмо да расветлимо разлике, а самим тим колико-толико допринесемо зближавању, разумевању и зашто не помирењу два суседна народа. Истовремено, сагледавајући их извуцимо поуку и нештто научимо од њих.

 

Некада су косовски Албанци били слепи поборници стаљинизма, следбеници маоизма, нескривени титоисти, сада слепе присталице САД и увек одани Немачкој. Брзо и некритично су даривали своју потпуну љубав великим силама, али су увек непрестано и непоколебљиво следили свој највећи идеал – стварање „велике Албаније”.

 

Поље политике јесте највећа сметња за међусобно поверење и сарадњу . То је сада,  а и много година уназад, основни камен спотицања и  чини се нерешив, обострано прихватљив модус вивенди. Али, само  наизглед. Основни сукоб произлази из територијалних, мање из религиозних, сигурно не и из идеолошких разлика. Најмање су, заправо, идеолошке разлике међу нама и када су биле актуелне, разлике су биле у нијансама. Некада су они били слепи поборници стаљинизма, следбеници маоизма, нескривени титоисти, сада слепе присталице САД и увек одани Немачкој. Брзо и некритично су даривали своју потпуну љубав великим силама, али су увек непрестано и непоколебљиво следили свој највећи идеал – стварање „велике Албаније”. Колико год се камелеонски мењали и прихватали владајућу политичку вољу великих,  никада и ни по што нису одустајали од идеје „велике Албаније”. Неважно је, да ли се та идеја промовисала под скромним, некада и неомалтерисаним одајама, конспиративно и у тајности или сада у великим салонима широм Европе и Америке, јавно, дрско и наметљиво, она је основна парадигма целокупног албанског политичког бића.

У традицији, посебно у обичајном праву, изградили су култ Леке Дукађинија као претече и творца модерне албанске државности, иако историјски подаци о њему недвосмислено говоре као о хришћанском ратнику против турских завојевача. Тако су Албанци кроз Канун – зборник традиционалних обичајних закона, регулисали односе унутар и међу племенима.  Они су, заправо, једна, велика недокучива мистерија и за Србе у централној Србији, а камоли за европске народе. Имамо и ми, много старије од њих националне симболе на грбу Србије и застави СПЦ,  оцило са четири слова С и популарну крилатицу „Само слога Србина спасава”. Но, поједини елитисти, који себе називају слободним и мислећим Србима, сваку употребу ових симбола окарактеришу као архаичност, национализам, остатак деведесетих, острашћеност, антиевропејство, примитивизам…, а камоли да се понашају у складу са њима. Ето, то смо ми.

Албанци својатају Немањиће, чак и Обилића, ми стидљиво, снишодљиво и полтронски избегавамо помињање светских великана у више области неспорног српског порекла попут Тесле, Миланковића, Пупина… Самосвеснији  и истинољубљивији  део српског народа,  који у свакој прилици и на сваком месту помиње значај Косовске битке и Срба  за очување европских вредности и хришћанства од продора Османлија у Европу, бива „дочекан на нож” од поменуте српске „супериорне” креативне и мислеће елите, која увек и за све оптужује сопствени народ. Наравно, да то не би остало само на причи, потруде се макар једном годишње да сниме филм или неко дело које ће приказати Србе као најгоре и најодговорније за сва зла, не само Балкана него и Европе. Уколико проговорите о томе или, не дај Боже напишете, ви сте националиста и примитивац који није за културу дијалога, са вама се не може градити цивилизовано друштво, ви не знате шта је критички став… Уколико им кажете да волите своју земљу и народ само толико колико воли један Италијан, Немац, Швајцарац, опет нисте добри. Немцима, Италијанима и Швајцарцима дозвољено је да показују љубав према својој земљи како год желе. Али, Срби треба да воле своју земљу и чине је бољом и срећнијом,  уколико се потруде да по европским престоницама све најгоре говоре о својој напаћеној  земљи и свом народу. Тако се негује слобода мишљења, демократичност  и критички став. Они који тако показују љубав према Србији су морално супериорни и модерни европејци.  Уколико кажете да смо у 20. веку доживели страдања геноцидних размера, рећи ће вам ти „морални чистунци” без  оклевања да смо то и заслужили. Ето, то смо ми.

 

Нико толико не мрзи Србе (колико се ми понекад међусобно мрзимо). Албанци и када се међусобно свађају, не слажу се само у томе, ко више мрзи Србе, Русе и још понеког и ко се више бори да отме наше Косово.”

 

Да ли било ко од Албанаца (власти и опозиције) одлази по европским престоницама и  мешетари по  разно-разним међународним организацијама, износећи све најгоре о својој квази држави и народу. Наравно, да не. То су они. Познати српски индивидуализам је као предодређен за модернизам и некритични европејизам, чиме се деструктивно свесно или несвесно подрива традиционална и непорецива свест у самосвојству српског вековног идентитета. Албанци  грчевито бране и оно што никада није било њихово. Ми, неретко, нећемо ни оно што је одувек било наше. Не знам колико је тачно да Срби никога не мрзе. Нико толико не мрзи Србе (колико се ми понекад међусобно мрзимо). Албанци и када се међусобно свађају, не слажу се само у томе, ко више мрзи Србе, Русе и још понеког и ко се више бори да отме наше Косово. Ми када мрзимо највише мрзимо оне који заиста воле Србе и који су нам историјски пријатељи. Конспирација је изгледа Албанцима урођена. Срби објављују и оно што није ни  замишљено ни написано нити договорено (меморандум). Важно је само да се против нас може употребити било кад и било где. Нико се  тако  острашћено не обруши  на пример на Републику Српску, називајући је вештачком и геноцидном творевином као неки самозвани српски интелектуалци, европејци и мундијалисти. Нико и никада са друге стране није чуо да неки Албанац говори о такозваном Косову као о квази творевини непризнатој и хибридној монструм држави, створеној по потреби, жељи и дела западних држава на вековној српској територији. Албански тренутни политички  успешни узлет није продукт економске снаге, националне бројности, војне силе или интелектуалне надмоћности било које врсте, већ управо производ готово апсолутно посвећености и невиђене усаглашености у погледу остварења основног циља максималног заокружења свих територија на које су Албанци икада крочили,  без обзира да ли су се на њима нашли и колико су се на њему задржали од Османлијског царства, Аустро-угарске монархије до Хитлерове Немачке, Мусолинијеве Италије,  или сада у виду протектората  неких западних сила.  Ове наше, који само за себе тврде да су једина демократски оријентисана елита, да штите људска и грађанска права, да негују слободно и етичко мишљење, никада не чух да осуде Албанце због напада на Србе на Косову и Метохији. Ипак су велике разлике између нас и њих, посебно између појединих српских интелектуалаца и свеалбанске интелектуалне елите према сопственом народу.

Подели на: