Награда која потврђује допринос косметском песничком стваралаштву

Видосава Арсенијевић добитница књижевне награде Песничко успеније на Културној манифестацији Соколица у Звечану

Песништво Видосаве Арсенијевић заступљено је у бројним антологијама и зборницима српске поезије, а након престижне косметске песничке награде Перо Деспота Стефана Лазаревића , награде Григорије Божовић и награде Лазар Вучковић, сада је добитница и награде Песничко Успеније, која се додељује на Културној манифестацији Соколица у Звечану.
Културна манифестација Соколица, која се традиционално одржава у Звечану и ове године окупила је бројне ствараоце из области сликарства, уметности, књижевности… Медју њима, издвојила се Видосава Арсенијевић, добитница највише награде у области књижевности, Песничко Успеније. Још једна је ово у низу награда ове косметске песникиње, која се својим песничким изразом, надахнутошћу и осећајем за косметску реалност издвојила својим стилом казивања. Награда Песничко Успеније, која јој је уручена у Звечану, стигла је након престижне косметске награде Перо Деспота Стефана Лазаревића, књижевне награде Григорије Божовић и награде Лазар Вучковић, тако да се с справом може похвалити да је добитница свих значајних награда у области књижевности на овом простору.
Соколицу, Видосава описује као сраслу са њеним бићем. Зна за ову светињу од када је и за себе сазнала, јер тако је била близу њеног завичаја и срца. Па и ова награда плод је те дубоке повезаности. Видосава каже, загледана у висине, дуго већ ишчекујем речи, достојне , достојанствене, непогрешиве. Не помаже искуство , још мање вештине, по први пут у животу не умем да започнем усрдно обраћање. Дубоко осећам, негде изнад скривене потаје , као да песму крила носе. Чујем јасно, али усмели праворедови, упокојавају се недојаве , као детиње сузе, чак и од себе скривене.
Пут до Соколице, Видосава овако описује, До тог највећег брда на свету, објаснише ми, још као детету, зачас се стиже, из мог завичаја. Неколико, трећих корака, пар уздаха и ево, лице места. Са тог светог узвишења , као да небо додирује се прстићима. Слика из снова или усијана јава. Висина свих висина. Ту, долетела час, земаљска, зачас небеска, крилоносица. У супротно ме, више нико , не може уверити. Та прича , споменик је живи. У Бога ко верује, све ће разумети.
Шта рећи и додати. Само ове аутентичне речи стварају оригиналну слику, једном изречену о видјењу светиње Соколице, што траје и сведоче кроз векове. А Видосава још додаје,,Била је и остала уздигнута, поносна , узвишена, неупоредива, као небеска тврдјава!
Видосава Арсенијевић је родјена у Косовској Митровици 1968. Године. Основну и средњу школу похадјала је у родном месту, а дипломирала је на Правном факултету у Приштини. Запослена је на Факултету за спорт и физичко васпитање Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Лепосавићу, на радном месту секретар факултета. Удата је, мајка двоје деце и бака једне унуке Елене. Живи у Косовској Митровици и Лепосавићу.
Њено, већ богато књижевно стваралаштво заступљено је у бројним антологијама и зборницима српске поезије. Објавила је следеће збирке песма, Смотра Гордости, Апостроф Београд, 2002, Недосег, ИК Грачаница, 2008, Чарна заручница ИК Грачаница 2010, Звона младеначка ИК Грачаница 2011 и Самојавна звона, Светигора, Цетиње 2016. Објавила је есеј Фрагменти о говору, Апостроф , Београд 2005, као и беседу и изабране песме, Србин без Космета светиња без звона, Бернар , Београд и Лексикон животних мудрости, Истргуто из контекста, БООК ДОО Београд.
Настављајући своју мисију Видосава Арсенијевић, интелектуалка, мајка, песникиња, пише своју нову књигу, која би требало да буде завршена до краја ове године. В.Вукојевић

Подели на: