НЕМАЧКА ПРЕКО ЕУ ВРШИ ПРИТИСАК НА СРБИЈУ ДА ПРИЗНА КОСОВО

Суштинско питање је статус Косова. Решења без Србије нема. Изузетно је тешко доћи до решења, али је основно да покажемо истрајност и отвореност за решење у оквиру принципа Повеље УН и Резолуције 1244

 

Запад не може са Србијом разговарати језиком уцена на исти начин као деведестих. Јер, деведесетих је постојала Савезна Република Југославија, данас постоји Србија као држава, то је једна промена. Друга промена је да су Југославију и Србију 90-их година третирали углавном као ауторитарну државу. Данас, како-тако, не могу да избегну да признају да је Србија демократска држава. Србија данас није под санкцијама као што је Југославија била под санкцијама. Медијска слика о Србији данас је пуно другачија него што је била медијска слика о Југославији онога времена. Дакле, не може се на исти начин разговарати са Србијом – рекао је Живадин Јовановић, бивши дипломата СФРЈ, СРЈ И СРБИЈЕ и председник Београдског форума за свет равноправних, одговарајући на питање „Јединства“, може ли Запад данас разговарати са Србијом језиком уцена као што је то чинио деведесетих година и додао: – Има још једна важна промена, а то је промена глобалних односа у Европи и у свету. У Москви више није Јељцин и Козирјев, него је Путин са сасвим другачијом националном и државном политиком и политиком која се не одриче карактеристика велике глобалне силе, за разлику од Русије Јељцина, која се практично у оно време одрекла сваких претензија у глобалним односима. Србија је прихваћена у већем делу Европе као партнер, без обзира што Европа и даље покушава, да неким застарелим и превазиђеним методама, третира Србију и наставља да врши притиске. Све у свему, мислим да Србија данас има јачи међународни положај и да се са њом не може разговарати као у време униполарног светског поретка.

  • У којој мери је постојање униполарног света допринело распаду СФРЈ, али и изазивању криза широм света?

Униполарни поредак је поредак доминације и империјалног владања на планети. Израз тог униполарног света где су имале улогу САД је НАТО пакт који је био челична песница униполарног светског поретка и либералног корпоративног капитализма. Дакле, интересе униполарног светског поретка, његову геополитику доминације и интересе либералног корпоративног система бранио је НАТО и они су једноставно полазили од филозофије, да је цела планета њихов национални и државни интерес. У сваком случају, где би они оценили, могли су неки локални или регионални конфликт да изазову или да га прогласе као место угрожавања њихових националних и државних интереса. Таква политика експанзије искључивала је признавање интереса било које друге силе, а поготову искључивала је уважавање интереса или ставова малих земаља као што је у оно време била СРЈ. Та политика је водила тоталној доминацији у глобалним односима и то је нека врста демократског тоталитаризма глобалног карактера. Униполарни светски поредак је имао за последицу уништавање система безбедности и система стабилности који је успостављен на тековинама Другог светског рата оличеним у стварању УН и усвајању Повеље УН. Униполарни поредак је покушао да негира те, колико-толико, демократске и на међународним принципима засноване глобалне односе и да успостави једину вољу једног хегемона- САЂа. Свакоме ко би се томе успротивио претила је опасност да свом силом буде неутралисан или ућуткан. Тај светски поредак је одговоран, не само за слабљење система УН и слабљење ситема безбедности међународних односа успостављеног на тековинама Другог светског рата, него конкретно за деструкцију многих суверених земаља и њихово претварање у мање целине, јер је то био интерес тог крупног корпоративног капитала и Америке као доминантне силе. У том смислу знамо шта се десило посебно од септембра 2000. године када је 2001. године дошло до напада војне коалиције на Авганистан. До дана данашњег тамо нема мира. Затим је под лажним изговором уништавања средстава за масовно уништавање у Ираку, разбијен и Ирак. Он и данас не функционише као цела држава, него је стално суочен са сепаратизмом и тероризмом. Једна велика култура и једна земља разорена је и не може да развија своје потенцијале. Онда је дошло до интервенције и напада на Либију. Та земља је практично уништена. Она је подељена на племена супротстављена једна другоме и без изгледа да се скорије успостави суверенитет и територијални интегритет и да достигне ранији ниво развоја. Слично је и са интервенционализмом у Сирији, Украјини, Судану, Малију, у Западној Африци, у Сомалији и на многим другим тачкама глобуса. Све су то „дела“ униполарног светског поретка заснованог на хегемонизму и доминацији једне супер силе.

  • Када су у питању дешавања на нашим просторима, разбијање СФРЈ и отимање Косова и Метохије, да ли је била већа улога САД или Немачке?

У разбијању СФРЈ 90-их година кључну улогу имала је Немачка. Ми морамо да се сетимо да је немачки фактор дуги низ година радио на дестабилизацији СФРЈ и то је радио по многим линијама, како обавештајним, тако економским, финансијским и нарочито путем Католичке цркве. Врховни поглавари католичке цркве у Немачкој још раних 70-их година су разговарали са Кухарићем у Загребу, охрабрујући га да припрема вернике и јавност у Хрватској на другу алтернативу, а не за останак у Југославији. Знало се и за деловање терористичких организација НДХ усташке провинијенције, који су дуги низ година, под утицајем обавештајних служби, деловали против јединства Југославије. Данас имамо и писаних докумената који потврђују о томе. Швапски генерал Пјер Мари Галоа је писао да се 1976. и 1977. године на малој фарми Франца Јозефа Штрауса, у то време немачког министра одбране касније и министра финансија, састајале европске главешине и у трајању по неколико дана сваке године разговарали о разним европским и светским проблемима. Једно од кључних проблема и тема тих разговора било је „преуређење простора Југославије“. Тај исти Јозеф Штраус је имао у то време и пре тога директне контакте са Тираном и са ранијим режимом Енвера Хоџе, преко кога је деловао и охрабривао његове активности против тадашње СФРЈ. Таква немачка политика је имала јаку пропагандну машинерију, која је све то политички промовисала преко утицајних медија, као што је Аллгемеине Зеитунг и многи други листови, радио и ТВ станице деловале су против интегритета и суверенитета СРЈ. Савет светске организације генералног секретара УН-а опоменуо је министра Геншера да се Словенија и Хрватска случајно не признају пре времена као независне државе, јер ће то довести до грађанских сукоба и крвопролића. Геншер је, међутим, одговорио на та упозорења УН-а и генералног секретара УН-а да је Немачка већ признала независност Словеније и Хрватске и то је био увод у грађанске сукобе. Нешто пре тога, Немачка је омогућила наоружавање хрватске илегалне паравојске из магацина бившег ДДР-а. Из њихових магацина су транспортовани преко Мађарске конвоји возова и камиона оружја за наоружавање илегалне паравојске Хрватске. Док је наоружавала сепаратистичке снаге, Немачка је тврдила да све што чини на простору бивше Југославије у интересу мира. Е сад, питање је, како је Немачка наоружавала хрватску војску у интересу мира? А то више није неко нагађање већ историјски проверена чињеница, да је Немачка наоружавала сепаратистичке снаге у Хрватској.

  • Каква је конкретно улога Немачке код косовског проблема?

Немачка се на простору КиМ дуго времена утркивала у обавештајном смислу са Америком и са Великом Британијом. Њен БНД је дуги низ година присутан на КиМ, разуме се у СФРЈ, у време СРЈ, и дан данас су веома присутни. То није био неки стицај околности, то је био израз Немачке геополитике, експанзије на југ и на југоисток Балкана и Европе. То је немачка традиционална геополитика експанзије на Јадран и Медитеран на једној страни, а на другој страни је експанзија ка Блиском Истоку и изворима енергената и минерала. У Бону у Немачкој је било седиште тзв. владе у избеглишту Бујара Букошија. Сећам се мојих разговора са Ишингером, политичким директором немачког Министарства спољних послова, у којима сам га упозоравао на њихову подршку Бујару Букошију и да не предузимају ништа против илегалног сакупљања новца и наоружања за сепаратистичке потребе те да се то не може уклопити у политику добрих односа Немачке према СРЈ. Они су то регистровали, али ништа нису предузимали. Ја сам упозорио Фишингера да државне паре из немачког буџета иду на наоружавање терористичке ОВК на КиМ. Јер, Бујар Букоши и његове чете у Немачкој, у Холандији, Белгији и у Швајцарској, претиле су сваком Албанцу, који не би дао новац за терористичку организацију. Приморавали би чак и људе који су примали социјалну помоћ да дају за терористе на КиМ. Документа о томе постоје. То више нису претпоставке или мишљења, то су доказане чињенице. Немачка је учествовала у наоружавању, опремању и обуци терористичке ОВК. Они су увек били у дефанзиви и никад нису имали уверљиве одговоре на нашу критику. Када смо ми под притиском Америке у једном тренутку дали сагласност да САД отворе информативни биро у Приштини, Ишингер је тражио за Немачку да и они отворе свој информативни биро у Приштини и говорио је: „Како то да дајете Америци а не дајете Немачкој. Зар мислите да Америка боље разуме прилике на Балкану од Немачке? Ја сам реаговао на начин да је Америка супер сила и да нисмо могли да одбијемо сагласност да отворе информативни недржавни биро као испоставу њихове амбасаде у Београду. А Ишингер је на то одговорио: „да ако је то да Немачка није довољно уверљива и велика и моћна да бисте њој дали сагласност, зашто не дате ЕУ. Ево, ми смо сагласни и тражимо у име ЕУ да се отвори информативни биро ЕУ у Приштини какав има Америка“. Све ово говорим поред осталог и о томе колико Немачка користи окриље ЕУ да би, у ствари, промовисала своју експанзионистичку политику на Балкану. Немачка је деценијама тајно наоружавала, финансирала и обучавала припаднике „ОВК“, за које је знала да су терористи и да имају велике политичке и сепаратистичке циљеве. То је сасвим било очигледно.

  • Ако све то знамо, шта нам је сада чинити?

Да ли ће Америка и Немачка одустати од свог циља независног Косова? Каква јесте или каква ће бити политика САД и Немачке према Србији, односно према КиМ, то је њихова ствар. За нас не може бити алиби да ми попуштамо, зато што Америка и Немачка неће повући признање. То што Америка и Немачка неће повући признање, није обавеза за Србију да повлађује томе. Нека они воде своју политику, али Србија не може и не сме одступати од принципа, а то су: принцип суверенитета
и територијалног интегритета, принцип самопоштовања, принцип поштовања Устава, принцип поштовања принципа Повеље УН-а и на крају принцип поштовања Резолуције Савета безбедности 1244. За Србију не постоје никакви бољи, сигурнији, извеснији и перспективнији ослонци од међународног права, Повеље УН-а и од Резолуције 1244.

  • Ако имамо чињеницу да је несрећно питање упућено Међународном суду правде грешка, да велике силе креирају политике у свом интересу, колико ће Запад уважавати наше аргументе да је КиМ саставни део Србије?

То питање је била велика грешка тадашње српске власти. Велика грешка Тадића и Јеремића. Та је грешка направила велику штету Србији. Међутим, грешке ранијих режима не могу бити алиби за било какве нове, исте или веће грешке данашње власти. Данашња власт је сменила те власти, зато што народ очекује да другачије ради него те власти и да исправља грешке из прошлости. Поред тога, то су саветодавна мишљења која нису ни близу Резолуције Савета безбедности 1244 или неким другим одлукама. То мишљење има неку политичку снагу, али не исте снаге као Резолуција 1244 Савета безбедности и као Повеља УН-а. То је мишљење које Србија треба да каже да уважава, али да не може да га прихвати.

  • Уколико нас, на пример, Запад услови са повлачењем инвеститора и неком врстом санкција уколико не потпишемо правно обавезујући споразум са Приштином, шта нам је тада чинити и може ли се „мала“ Србија супротставити великим силама?

Мала Србија је велика земља ако држи до себе и брани своје интересе. Мала Србија колико год мала и немоћна била, а на почетку сам рекао, да је у много бољој ситуацији и има много бољи међународни положај данас него што је имала 90-их година. Мала Србија данас може бити велика, уколико инсистира на својим правима утемељеним на међународном праву и на принципима Повеље УН-а. Запад нема монопол над судбином Србије.

  • Зар се није показало кроз историју да велике силе, нажалост, имају монопол над малим земљама, а и сами сте рекли да изазивају кризе где хоће и када хоће?

Немају монопол над Србијом и не смеју да имају. Запад нема монопол на решавање питања КиМ. Ту је велика грешка свих и ваших колега, и медија, а и политичара који мисле да нам не остаје ништа друго него да слушамо и извршавамо жеље Запада. Не, никада те жеље око Косова не смеју бити прихваћене. Не спашава се мир тако што се признаје монопол Запада над питањем решавања КиМ. Живели смо од како постоји Србија без ЕУ. Ако ЕУ хоће да прими независну и целовиту Србију, нека изволи, Србија ће да прихвати то. Али, ако хоће да узме и Косово од Србије и да узме Србију, Србија мора да каже да се не слаже и да то не може да прихвати. Питање Косова јесте у Србији и на Балкану, али оно је постало један катализатор глобалних односа. На том питању се, на неки начин, велики туку за примат у глобалним односима. Србија не сме да буде увучена у ту битку нити да држи страну било коме, него да остане привржена својим интересима, својој тапији над КиМ, да се позива на Резолуцију СБ 1244, на међународно право и на свој Устав.

  • Србија је неравноправна у преговарима и они су у односу 2:1, пошто су и Брисел и Вашингтон увек на страни Албанаца. Није ли у таквим околностима право умеће одржавати преговоре и сачувати интересе Србије?

Ја мислим да је нормално, легитимно и одговорно да се преговара. У том смислу никад не бих саветовао да се одбију преговори и разговори, али сви преговори и разговори морају да се воде у одређеном формату, да се зна да је Србија чланица УН-а са КиМ, не без тога. Србија је примљена као чланица УН са КиМ. Код преговара о конкретним питањима животног значаја за комуникацију, економски развој итд., треба да буде јасно да ни једни преговори и договори не могу да прејудицирају коначни ишод разговора о статусу. Суштинско питање је статус Косова. Он је по Резолуцији 1244 широка аутономија. Није ни република, ни република у изгледу, ни независна држава, већ аутономија. У том истом документу Србија је држава са аутономијом за КиМ. Значи, мора да се води рачуна да преговори о конкретним питањима не прејудицирају ишод о суштини.

  • Темеље независног Косова су удариле цивилна и војна мисија УН – УНМИК. Када су проценили да су довољно учинили на протеривању Србије са КиМ, повукли су се, остајући само симболично на КиМ, а препуштајући управљање Косовом Албанцима и ЕУ. Да ли је Резолуција 1244 толико снажни гарант Србији да може повратити КиМ у састав Србије или „сламка спаса“?

Није Резолуција 1244 оно што мисли о њој Хоти, Тачи и други. Резолуција 1244 није ни оно што говоре тзв. међународни правници. Резолуцију 1244 може да је тумачи искључиво Савет безбедности, дакле орган који ју је донео. Не могу други да својим тумачењем редукују резолуцију и дају значаје и суштину. Зашто ви њима не поставите питање шта значи у резолуцији одредба да се припадници Војске Србије и полиције могу распоредити на важне међународне граничне прелазе. Шта значи та одредба ако не признавање суверенитета? Друго, није тамо све у корист Албанаца. Шта значи одредба право на безбедан, слободан и достојанствен повратак свих протераних и расељених? Шта је са 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, имају ли они права да се врате? Зашто о томе не разговарамо, па да видимо онда и о статусу и о свему другоме? У чему је проблем, зашто се не враћају? Како није било проблема да се сваки Албанац врати, да се сваки муслиман врати у БиХ, а има проблема само за Србе. Шта значи безбедност, слобода кретања, слобода вероисповести, шта значи поштовање аутономности цркве и манастира Дечани где се гради тај међународни пут итд?То су такође одредбе Резолуције 1244. Решења без Србије нема. Србија не сме да буде у дефанзиви и да чека шта ће ко да јој удели. Србија мора да се напрегне и да види како може да има иницијативу, а не само „нико нам ништа није понудио, нама нико ништа не нуди“.

  • Колико активности Србије могу дати резултате у ситуацији када преко пута има снажне противнике и заговорнике „независног Косова“ као што су Немачка, САД, Велика Британија, Француска…?

Ја мислим да Србија прво треба да афирмише своју улогу и улогу фактора који је отворен да се преговара на основу принципа и одређених правила. Не може да се преговара на неомеђеном и необележеном терену. Друго, Србија треба да има иницијативу, а не да чека да јој други нешто уделе или понуде. Треће, Србија мора да има стратегију у којој ће објавити свој програм и своју платформу за преговоре у којој ће бити да свако решење мора бити у складу са Резолуцијом СБ 1244 и да у тим оквирима треба разговарати о конкретизацији одредаба Резолуције 1244, а не о укидању резолуције како тражи Хоти. Следеће је да Србија задржи врло конструктивну позицију коју је до сада имала, да нормализује све елементе комуницирања и економских и људских токова на читавом том простору и да је у том смислу спремна да тражи одговарајућа решења. Четврто, да решење за конкретне животне проблеме не сме да прејудицира коначни ишод о статусу. И, на крају пето да се Србија не одриче свог права да се бори дипломатским средствима за своје интересе на међународном плану укључујући и повлачење пребрзих и неутемељених признања КиМ.

  • Колико јој је остало маневарског простора за наведена деловања?

Простор није огроман, али неће га ширити тако што ће рећи „ми спашавамо што се спасти може“. Ми морамо деловати, а не само чекати и очекивати милост Запада. Морамо поносно рећи: „у ЕУ само уз поштовање Резолуције 1244 иначе нас ЕУ не интересује“.

  • Али, долазе нам инвестиције из ЕУ?

Молим вас, ово није време за трговање егзистенцијом Србије. Егзистенција Србије није само трговина. Егзистенција Србије је држава, народ, култура, идентитет и све друго.

  • Можда је то ход по танкој жици..?

Јесте ход по танкој жици, али не сме се ни потцењивати друге ситуације из српске историје. Не желим то да поредим ни са албанском голготом ни са 1941. ни 1999. Србија је врло често у својој историји ходала по танкој жици. Морамо тражити у историји инспирацију како смо у најтежим ситуацијама, ипак, излазили на крај.

  • Ко је данас попустљивији и наклоњенији Србији САД или ЕУ?

Ја сматрам да у Бриселу доминира и диктира Немачка која је у дужем периоду исказивала проалбанску политику и своју експанзионистичку политику према Балкану и према југоистоку Европе и да је то политика из периода који више личи периоду хладног рата и униполарног поретка, него демократским међународним односима. Мислим да је ЕУ преокупирана својим проблемима и да би неким радикалним захтевима према Србији хтела да ослободи своје потенцијале да некако учвршћује своје јединство, да поврати јединство, јер она има и велики проблем око Косова где пет угледних чланица не признају независност КиМ. ЕУ је под снажним системским проблемима и бори се за сопствено спасење. Она се бави собом, зато би хтела по кратком поступку да принуди Србију да потпише тај правно обавезујући свеобухватни споразум. То је тај тзв. немачки модел или „модел две Немачке“ је у ствари немачки ултиматум Србији преко ЕУ. То није никакав модел, него је ултиматум Србији. Мислим да је добро што Србија не попушта и што то препознаје тај Немачки притисак преко ЕУ. У Америци је нешто шири простор у овом часу, али не треба се заваравати да је Америка сада прихватила неку просрпску позицију. Америка је у овом часу усмерена да председнику Трампу прибави један резултат којим може да се похвали за новембарске изборе, тако да они знају кога су довели на власт, какви су ти људи и да не заслужују много пажње. То је лепо окарактерисао нови амерички амбасадор у Берлину Мекгрегор, кад је рекао да не разуме зашто Америка помаже екстремне исламисте на КиМ, а супроставља се хришћанској Србији. Ја могу да кажем да не видим никакве разлоге да администрација председника Трампа наставља притиске на Србију, ради спровођења незавршених послова пропале и неморалне политике Клинтона, Олбрајтове и Блера. Напротив, мислим да САД и садашња администрација имају све интересе да се дистанцирају од политике Клинтона, Олбрајтове на КиМ, јер би им то обезбедило да многи народи поштују и воле Америку. Данас је поштују због њене силе и њене моћи. Али, то не значи да друге земље не разумеју како је Америка, у том периоду Клинтона и Олбрајтове, водила једну неморалну, деструктивну и штетну политику, не само за Србију и српски народ, него за хришћанство и Европу. Мислим да би садашња влада у САД могла да направи отклон од политике Клинтона и Олбрајтове и да заслужи велико поштовање као највећа демократија на свету.

  • Може ли се уопште питање Косова решити без учешћа Русије и Кине?

Нема решења косовског проблема без формата Савета безбедности УН-а, а тај формат укључује и Русију и Кину и низ других земаља. Дакле, формат који је омогућио прекид агресије 1999. године је једино капацитиран да обезбеди морално, праведно и одрживо решење за КиМ. Ово је историјска прекретница за Србију, али и за Европу и свет. Под тим условима изузетно је тешко доћи до решења, али је основно да покажемо истрајност и отвореност за решење у оквиру принципа Повеље УН и Резолуције 1244. Р. Комазец

Подели на: