НЕПОНОВЉИВЕ ГОДИНЕ

Иако је прерано завршио Лазар Вучковић је у свој земаљски круг оставио значајно дело у историји савремене српске поезије на Косову и Метохији

 

Нисам заплакао у Призрену, када сам поцепао на једној школској фудбалској утакмици једине панталоне које сам имао. Нисам заплакао када сам истеран из Учитељске школе у Призрену од стране директора Ристића, коме сам директно у брк, на Општинској омладинској конференцији рекао, да нећемо дозволити да он диктира списак омладинских руководилаца. Нисам заплакао ни када ме је напустила вољена Абвесидора и отишла у печалбу у Либију, али сам заплакао, тешко, неутешно и горко на вест о Лазаревој смрти у водама Охридског језера – рекао је књижевник Радослав Златановић, пријатељ и колега Лазара Вучковића и један од оснивача песничких сусрета „Лазар Вучковић“. Пред сусрете „Лазар Вучковић“ причали смо са Златановићем о раној трагичној судбини песника Вучковића, лепоти његове поезије и песничким сусретима „Лазар Вучковић“ који трају више од пола века на косметским просторима. Златановић наводи да је кратак овоземаљски животни пут, а с њим и песнички излети, исход и домети Лазара Вучковића посве занимљив, посебан случај у културној историји Косова и Метохије: – Он је у време свог вековног овоземаљског скончања на косовско-метохијским просторима уживао глас водећег српског песника, а у исто време и у ширим оквирима српске књижевне критике, условно речено, био једва познат. Такву судбину су додуше из разно-разних разлога у неколико делили и други истакнути песници и писци из његове генерације у овом поднебљу, па и они старији од њега који су представљени, нпр. приповедачи Вук Филиповић, Бора Васић и Драган Ристић и песници Раде М. Николић, Момчило Лазић, Љуба Поповић, Момчило Јокић, Петар Станишић, Раде Павловић, Србољуб Тасић и др, све до појаве Даринке Јеврић, Слободана Костића, Благоја Савића, Радосава Стојановића, Милоша Мартиновића и других писаца, чије је сторија срећом та иста критика почела пажљивије да прати – рекао је Радослав Златановић, књижевник и пријатељ Лазара Вучковића.

  • Да ли се песнички сусрети „Лазар Вучковић“ могу третирати као обичан фестивал поезије или имају и шире значење за српски народ на КиМ ?

Песнички сусрети „Лазар Вучковић“ поставши традиционални, одржавају се, као што је познато, у континуитету од 1967. године до данас и после протеривања Срба са њихових вековних огњишта. Зашто? Зато што су они од почетка, иако уистину и у несразмери с величином дела Вучковића, носили стицајем историјско политичке околности извесне јаке тајне и јавне лозинке и симболе останка, опстанка и стварања Срба на КиМ, којима је у то време било угрожено право на достојанствен живот на сопственој земљи. Још тада су овде Срби предосећали с тешком језом у срцу, далек и потпуни одјек страшне апокалипсе, којој се полако али сигурно одбројавао час њеног олујног насртаја и која се 1999. године и догодила погромом над српским народом, његовим бомбардовањем и убијањем од стране удружених снага Запада и Албанаца на КиМ и у самој централној Србији. Прерана Лазарева смрт, која је до данашњег дана остала велика тајна окупила нас је да га се сећамо и обележавамо песничким сусретима са његовим именом. Писао је Лазар дивне топле репортаже о печалбарима. Он је имао неку врсту јединствених новинских и у исто време и литерарних прича о обичним, младим, малим људима, али такође и репортаже из Албаније о животу такође обичних малих људи који су изложени страшној појави и полицијској моћи властодржаца олигархија стаљинистичког типа. У стиховима, како ће приметити његов старији земљак и такође песник Раде Маринковић, хвалио је лепоте од подшарпланинског завичаја кроз јединствене лепе палете поетских акварела осетљивим бојама леда. Народ је хтео дакле да види свог заштитника без политичких набоја, оптерећења и гламура. Песнички сусрети „Лазар Вучковић“ у новије време су снажно допринели афирмацији на стотине нових младих књижевних стваралаца на косовско-метохијском тлу и оних из удаљених горских дестинација од којих су многи добили награде, које, такође, носе име овог песника. Нажалост, сама поезија Лазара Вучковића остала је некако у сенци тих бољшевичких, естрадних, фестивалских манифестационих догађања на маргинама интересовања познатих критичара из осталих српских културних центара. То је, дакле, тај Икаров лет удес који сам Вучковић опевава и који је бар у неко пролазно и релативно време судбина свих истинских стваралаца. Истакнути српски песник и професор Слободан Костић, иначе велики обожавалац Вучковиће поезије, усхићен поезијом Лазара Вучковића, коју је доживео као истинско откровење на косовско-метохијским просторима, сматрао је да, изградивши самосталан израз и стил, Лазар Вучковић незапажено прошао кроз песништво и понудио га као дело своје судбине, као своју интимну биографију.

  • Нису ли слојевитост и суптилна филозофија Вучковићеву поезију учиниле трајном?

Добро питање. Ушли сте у срж Лазарове поезије. Управо слојевитост и суптилна филозофија песама његову лирику чине трајном. Он фасцинантно пева о изгубљеном мору, о бескрајним дубинама како би дошао до фаталног сазнања да се мору у дубине без дна у прапочетак у коме је све било могуће, у коме је све одређено и завршено. Костић међу првима примећује да се у том пастеловском осећању простора могу тражити извесне сличности и поређења између певања великог песника Бранка Миљковића и поезије Лазара Вучковића, односно извесно њихово слично предосећање о смрти, о пролазности и непостојању као основама стварања о ватри у једном и води у другом случају, о неизбежном приближавању опасности, о метафизичким димензијама њихове лирике, о прејакој речи и нежној песми. Иако је прерано завршио Лазар Вучковић је у свој земаљски круг оставио значајно дело у историји савремене српске поезије на КиМ. Костић открива суштину Вучковићеве поетике у које иманентно наглашена потреба да поезија треба да буде коначно дело, алхемија, нов организам са својим изграђеним крвотоком. Тако, може се рећи, да је Лазар Вучковић допринео осавремењавању књижевне речи у српском језику на КиМ. Иза себе је остављао јак утицај на остале младе песнике. Вучковићево дело у једном сталном образованом сазревању и успону до тренутка његовог физичког нестанка бележи намере непрекидног експериментизма. Јер, на први поглед романтично класична форма његове песме само је привид, варка која може да наведе на погрешан закључак. Он је песник који је стално брижљиво клесао првобитни сиров материјал набачен на папир. О томе сведоче бројни примери изузетно сложене дораде првобитних песничких нацрта присутних у његовим ђачким свескама и репортерским бележницама у заоставштини.

  • Пророчка песма о животу, односно смрти „Акваријум“ представља предсказање страдања у дубинама ?

Ја сам се лично са њим од свих песника других српских на КиМ највише дружио и он је, стицајем околности, постао мој највећи пријатељ, зато сам трагично и доживео његову смрт у водама Охридског језера. Остаће незаборавни његови стихови као што су: „Поноћна песма“ – „Тренутак оплођен песмом у времену гори, Као дан најкраћи, као трг један мали, Док се чело са сном за твоју лепоту бори, Иза зида ноћи гордо сунце чека да те спали, Као росу чија верност припада једино зори, Тренутак оплођен песмом изван времена живи, Да нас лепотом будућег дана зарази свесно. Да ли ће ико наћи време да ти се диви, Сутра кад си већ излишна, нужна песмо?…“ Ето, тако је певао Лазар Вучковић и ја сам му се дивио, и ми смо проводили дане и ноћи заједно радећи као коректори у приштинској штампарији на текстовима који су били објављивани у „Јединству“. Добро сте приметили песму „Акваријум“ која представља страдања у дубинама. Мене не изненађује његова песма „Акваријум“: „Идем ка изгубљеном мору из поноћне собе, јер бити изван ветра, пресликан бити цвет, благослов то је. Муња осветљава пут киши и она стонога преко лишћа иде. Као мој пораз велика је тишина, а силази јој сумрак да ме види до мора. Ту обала пева, песници да се постиде…” Ово је, као и неколико других песама оваквога кова, капитална, зенитна, заветна, култна Вучковићева песма, али то је уједно и сазревање књижевне речи уопште на КиМ, која се може укључити у воде, у реку стабилне заоставштине и трајне вредности српске културе и српске писане речи уопште. Може да се пође на пут којим нико још ишао није, а то је била филозофија Лазара Вучковића, коју ми је више пута поручивао у најобичнијим тренуцима говора. Тај изазов мора да се плати скупом ценом, јер без тога све је грубо, бесмислено понављање, пука тривијалност, имитација туђих живота, устајали ваздух у затвореним просторима, жабокречина на водама, трулеж и крпеж у дому, хаотични садржај у глави, досада и чемер у срцу. Песник мора бити све то. Зато предлажем наслов за овај разговор „Непоновљиве године“. Јер, то што сам рекао, песник мора бити све то, заправо у њему самом изван дома у хитању ка лађи чије сене упорно зову и чија су једра разапета, затегнута када летим непознатим просторима и лукама. Не може да откаже, не сме да изневери. Он је изгубљен у непознатом. Он се хвата у коштац са неманима и по хипертрофиране природе са стоглавом алом. Он опевава тај свет са упаљеним фењерима од којих један у руци држи његова мајка Неда, као све мајке света управљених мисли и погледа ка синовима. А синови су далеко и даљина је њихов дом. На непознатом терену, човек као и песник оплемењено започиње своју нову авантуру, јер „Икар кога је волела земља кроз шта је он пола небо, лежи на дну муља. Глава му у најлепшем сазвежђу борави“.

  • Зашто се књижевна критика није много бавила поезијом Лазара Вучковића, упркос њеној естетској вредности?

Лазар Вучковић је био несвакидашњи песник и несвакидашњи човек. Он је био велики друг и сви су га у „Јединству“ у то време волели. Пленио је пажњу и старих и младих, и песника и старих и најмлађе генерације. Као такав он је допринео да ови сусрети постану трајни, да доживе успех на свим просторима Србије и Југославије, јер су постали доминантни, постали су значајни, тако да у Србији може се рећи Песнички сусрети „Лазар Вучковић“ се убрајају у најважније манифестације. Ако се разматрању ове поезије, коју је на бићу да поставља крајње судове њених домета тек да скрене пажњу, ја то желим да кажем, на несумњиве уметничке естетске вредности, онда можемо да додамо податак да је она чисто буквално преузета на штампање из ђачке свеске Лазара Вучковића. Ако све то узмемо, онда постаје јасније који су то креативни плодови и до које би висине они досегли да нису насилно прекинути извори песничког живота. Но, и у оваквом овом обиму и квалитету они пружају велику могућност књижевним критичарима да је надаље још приљежније анализирају и да је препоруче у оквирима које она објективно реално заслужује место у савременој српској поезији и култури. Он сам као да је судбоносно певао у песми „Вече“: „Отићи негде треба кроз врело месо август, док у окрвављеној утроби сутона змијске коже давних речи шуште пођимо у дубини без дна“. Хоћу рећи да је Лазар Вучковић уклети песник, да припада породици српских, европских, светских уклетих песника- стваралаца. Он је, као што сам рекао, био представник генерације која је судбоносно певала о судбини српскога народа на КиМ, о његовом идентитету и неправди која се према том народу догађала у то време, а догађа се и данас. Све у свему, дело Лазара Вучковића је велико и што се тиче стварања на КиМ непоновљиво је време када је живео Лазар Вучковић. И данас на КиМ расте генерација нових песника, који заслужују већу пажњу у српској култури, а посебно у српској књижевној критици. Р. Комазец

Подели на: