НЕСКРИВЕНА АГРЕСИЈА НА НАШУ ДУХОВНОСТ И КУЛТУРУ НА „КОСОВУ“

На путу ка остваривању, заокруживању и међународном афирмисању државне независности „Косова“, што им је апсолутни, ако не и једини приоритет, носиоци власти у Приштини и они који их следе виде у српском културном и духовном наслеђу, а првенствено у његовим величанственим средњовековним сакралним здањима, белеге који стамено сведоче о цивилизацијској неоснованости и перспективној неодрживости њиховог пројекта потпуног расрбљавања КиМ – рекао је проф. др Дарко Танасковић

 

Током своје дуге историје српске светиње на Косову и Метохији често су биле изложене нападима разних освајача. Преживеле су векове. Највеће светиње које је европска цивилизација наследила од хришћанског Истока су српске цркве и манастири на КиМ, а рушене су и паљене у срцу Европе почетком 21. века. О угрожености духовног наслеђа српског народа, о односу Европе према српском – хришћанском наслеђу на КиМ и иницијативи председника Вучића о формирању специјалног тима за заштиту духовне баштине на КиМ, али и у другим просторима на којима живи српски народ за „Јединство“ говори проф. др Дарко Танасковић филолог, оријенталиста, књижевник, преводилац и дипломата.

  • Како је могуће да од раног средњег века српска, односно хришћанска културна баштина на Косову и Метохији највише страда крајем 20. и почетком 21. века, када су цивилизацијске тековине на највишем нивоу и када је КиМ протекторат Уједињених нација?

Пре свега, мислим да има сасвим довољно уверљивих потврда за осведочење да је данас, такорећи, све могуће, чак и много тога за шта су нас убеђивали, и у шта смо знатним делом поверовали, да више није и никада неће бити могуће. Технолошки напредак не доноси законито и подизање нивоа свести о превашодности културе у људским стварима и усавршавање моралних стандарда. На најширем светском плану већ поодавно се уочава тенденција да у програмирању, планирању и операционализовању различитих политичких и оружаних сукоба, колико непријатељска војна сила и инфраструктура, а све више и цивилно становништво, у не мањој мери важна мета разорног физичког и пропагандног деловања постају и симболички моћна, односно идентитетски темељна упоришта онога који се доживљава као непријатељ. То у историји није ништа ново, али је у наше време интензивирано, иако би брига за свако културно наслеђе и уважавање његове цивилизацијске вредности требало да буде једно од руководећих начела у савременим међународним односима. Српска културна и духовна баштина на КиМ дели тужну судбину неких од највреднијих тековина човечанства. Сетимо се само шта је све за кратко време уништио фанатизам тзв. Исламске државе. Физичка заштита значајних објеката материјалног културног наслеђа и постојање међународно усвојених и обавезујућих правних норми и гаранција у погледу бриге за њихово очување, укључујући и оне усвојене у Унеску, унеколико умањују страдање културних добара, али су идеолошки и политички мотивисани зло и деструкција неретко јачи и делотворнији, јер почивају на пакленој спрези рационалног и ирационалног. У свему има, наравно, и много примене двоструких стандарда и већ рутинског лицемерја актера у међународној арени.

  • Зашто УНЕСКО ћути на незапамћено, у новијој европској историји, уништавање и угрожавање хришћанског културног наслеђа на КиМ ?

Не би се могло рећи да Унеско ћути, али је ефикасност интервенисања ове једине специјализоване агенције УН за образовање, науку и културу у случајевима конкретног угрожавања и уништавања културних добара, чак и оних на Листи културног наслеђа у опасности, из више разлога недовољна и неправовремена, односно закаснела. Унеско има утврђена правила и механизме ангажовања у заштити угроженог културног и духовног наслеђа, а његови званичници, укључујући и генералног директора, по правилу прилично промптно изражавају забринутост и изричу упозорења кад их представници држава чланица обавесте о неком инцидентном догађају и захтевају деловање Организације. Могућности непосредног интервенисања на терену Унеско нема, али може стручно сагледати ситуацију и иницирати интервенцију субјеката и снага задужених за заштиту културних добара. Не сме се, међутим, губити из вида чињеница да Унеско није неко самостално и акционо оспособљено тело које може брзо ступити у дејство на основу сопствених процена и одлука, већ је сложена међународна организација у којој одлучују државе чланице, што знатно успорава доношење, па и реализацију одлука, чак и у ситуацијама које су јасне, поготово ако су осетљиве услед политички различитих, па и опречних ставова држава чланица. Наравно, од Унеска се мора одлучно захтевати да испуни своју улогу и обавезе у заштити културног наслеђа, поготово на територији која је под својеврсним протекторатом УН, што је у последњем немилом случају грубог нарушавања интегритета заштићене зоне око манастира Дечани Србија на више нивоа и учинила. Остварен је и привремени успех, али више захваљујући тренутној политичкој коњунктури у међународној заједници, а мање кроз механизам Унеска. Срачуната провокативност шиптарског потеза, предузетог у време настојања да се обнови дијалог између Београда и Приштине, као и провидни игроказ тобожње супротстављености општинске и приштинске власти, са рачунањем на ефекат „свршеног чина“, несумњиво су учинили да до реаговања међународних чинилаца овога пута дође брже и једнозначније. То је свакако добро, али не значи да ће увек тако бити.

  • Зашто се не примењује међународна конвенција на српску културну баштину на простору Косова и Метохије?

Не знам на коју „међу„ народну конвенцију“ мислите? Ако мислите на ону основну и оквирну „Конвенцију о заштити светске културне и природне баштине“ (1972), онда се може рећи да се она у принципу примењује. Али, примењује се и на Аја Софију, па смо видели шта се надавно са њом догодило. У вези са различитим областима и доменима деловања Унеска постоји много посебних конвенција, протокола и смерница за примену, што отвара простор и за различите интерпретације у конкретним ситуацијама, зависно од позиција и интереса држава чланица. Није лако доћи до консензуса, иако се у Унеску томе увек озбиљно и одговорно тежи. Јер, прегласавање у питањима културе није ни препоручљиво ни симпатично, а ни продуктивно. Међутим, у позадини је најчешће политика, па културна димензија, која би у Унеску морала бити средишња, неизбежно одлази у други план. А проблем једнострано проглашене независности „Косова“ и отимања дела државне територије Републике Србије никако није изворно културни, што је свакоме јасно, већ еминентно политички. Његов талац је чак и међународно право, па како, у ово, до високог степена обездуховљено доба, то не би били наше древне цркве и манастири?

  • Није ли манастир Високи Дечани на сталном удару албанског окружења зато што је живи сведок духовног богатства и материјалне моћи српског двора и друштва у првој половини 14. века?

Наравно да је универзална цивилизацијска превашодност православних и српских Дечана, као и свега што они симболизују, трн у оку претполитичке и анахроне концепције етнички чистог албанског „Косова“ и великоалбанске националистичке доктрине, које немају утемељења и покрића у материјалним и нематеријалним слојевима историјског и културног наслеђа. Додао бих још нешто, што се ређе помиње, а држим да није мање важно. Нека српска духовна средишта и света места, међу која спада и живи манастир Дечани, са својом преданом и свима отвореном, благородном и незлобивом домаћинском монашком заједницом, посебно узнемиравају шиптарске екстремисте и због свог вековног културног зрачења на локално албанско окружење које им је с поштовањем и поверењем прилазило, као зденцу окрепе и утехе. А такав синкретички образац саживота, изнад верске и етничке нетрпељивости, који је извесном броју неоптерећених Албанаца, посебно у сеоским срединама, и данас близак, избезумљује носиоце шовинистичке искључивости. Да не буде забуне, сматрам да је шиптарска заједница на КиМ као политичко опредељење несумљиво и готово без изузетака прихватила идеју независности „Косова“, али да нису баш сви спремни и да виде сврху у томе да јуришају на Дечане, Богородицу Љевишку или Пећку патријаршију. Из личног искуства се сећам са колико уважавања се не тако давно у неким дервишким текијама на КиМ говорило о духовном достојанству појединих православних светилишта. Нажалост, на „Косову“ се уз етнички шовинизам током последњих деценија запатио и исламистички радикализам вахабитског типа, чиме је створен изузетно разоран спој двају антисрпских екстремизама. Надајмо се да сви спомени на нека племенитија и топлија искуства из прошлости још увек нису неповратно затрта слепом мржњом чијег смо организованог похода данас сведоци.

  • Без гриже савести за погром над српским народом и светињама 2004. године, Албанци су, игноришући закон о специјалним заштићеним зонама и сопствени уставни суд, кренули фалсификатима да присвајају и угрожавају наше идентитетско наслеђе. Каква је пракса у другим деловима света и шта учинити уколико се један народ нецивилизацијски и рушилачки односи према верским и културним објектима другог народа?

На путу ка остваривању, заокруживању и међународном афирмисању државне независности „Косова“, што им је апсолутни, ако не и једини приоритет, носиоци власти у Приштини и они који их следе виде у српском културном и духовном наслеђу, а првенствено у његовим величанственим средњовековним сакралним здањима, белеге који стамено сведоче о цивилизацијској неоснованости и перспективној неодрживости њиховог пројекта потпуног расрбљавања КиМ. Зато се на њих на све начине обрушавају систематски и са нарочитом острашћеношћу. Пошто Србија већ извесно време нема ефективну контролу над територијом „Косова“, она је у заштити свог угроженог културног и духовног наслеђа принуђена да делује посредно, сарађујући са снагама и представницима међународне заједнице на терену, мултилатерално, у међународним организацијама, првенствено Унеску, али и билатерално, сталним изношењем аргументованих доказа о неприхватљивом понашању Приштине. Све то заједно производи одређене резултате, што се показало, рецимо, у успешном спречавању „Косова“ да уђе у Унеско 2015. године, кад смо у међународној зајединци стајали слабије него данас. Не сме се бити малодушан пред чињеницом да нема начина да се брзо и одлучно пресече ток отворене и прикривене мирнодопске агресије на нашу културу на „Косову“. Чаробног штапића нема. Између Срба и Албанаца реч је о процесу дугог трајања са променљивим фазама које могу потрајати дуже но што нам се чини да смо кадри издржати. Мудри Милорад Екмечић је својевремено Србима дао три савета: „Издржати! Издржати! Издржати!“.

  • Уколико се изгради спорни пут у заштићеној зони манастира Високи Дечани и стави у функцију, колико штете може да нанесе манастиру и монаштву?

Нисам стручан за изрицање таквих процена, али је сигурно да би пролажење тешких возила и интензиван саобраћај непосредно уз манастир могли утицати на његову статику и на поједине архитектонске компоненте, а било би и еколошки штетно. Обилазницом, која је као решење предложена, сви проблеми били би отклоњени, али њено прихватање подразумева добру вољу које код оних који су наредили наставак радова очигледно нема. Јер, за председника општине Дечани Башкима Рамосаја и његову дружину овај пут не води само до Плава, већ га они виде и као једну од симболичких траса за потврђивање независности и самосталног одлучивања „Косова“, без обзира на законске прописе и на ма чије мишљење. Желе да демонстрирају да на том путу не признају никакве обилазнице. Док им се може…

  • Поред угрожености српског културног наслеђа на КиМ, Црна Гора је, такође, контраверзним законом најдиректније угрозила српске светиње. Зашто народи који живе са Србима угрожавају верске слободе српског народа и настоје да отму наше културно наслеђе?

Зато што настоје да своју државност, а у случају садашњег руководства Црне Горе и црногорски/монтенегрински национални идентитет, учврсте и заокруже потпуним отклоном и раскидом од свега српског, потирањем српског, иако су са Србима у разним видовима заједништва и интеракције
живели вековима. Зато је то један гротескни, али и мучан, трагичан фалсификаторски инжењеринг, посебно за Црногорце, будући да им се налаже шизоидно одвајање од самих себе.

  • Председник Вучић је предложио формирање савета за заштиту српске културне баштине на просторима где живе Срби. Како то видите и у којој мери може помоћи?

Идеја је тек изнета и делимично образложена, тако да о планираном начину њеног спровођења у живот не знам довољно како бих је у овом тренутку могао основано коментарисати. Сигурно је да су обједињавање, компетентно осмишљавање, организационо чврсто постављање, координисање и делотворно стављање у погон свих потенцијала којима Србија институционално и индивидуално располаже зарад бриге о (угроженом) културном наслеђу српског народа на просторима на којима живи или је живео, један од државнонационалних налога трајног важења. Верујем да се до иницијативе да држава и СПЦ у том циљу формирају специјализовани мултидисциплинарни тим дошло управо сагледавањем једне истинске националне потребе у неповољним условима јачања тенденције угрожавања наше културне и духовне баштине на простору бивше Југославије.

  • Постоји ли могућност да се у такав савет укључе и међународни експерти који би донели предлог мера за дугорочну, међународноправну заштиту угроженог српског културног наслеђа?

Верујем да би овакав тим развијао блиску и садржајну сарадњу са институцијама и стручњацима у иностранству, укључујући научну, правну и дипломатску димензију, што би био и један од предуслова успешног обављања његове сложене мисије.

  • Очекујете ли да, и поред свега, Приштина идуће године аплицира за пријем у УНЕСКО?

Тешко је и незахвално то већ сада предвиђати. Иако процењујем да би, из више разлога, у овом тренутку реални изгледи „Косова“ за остваривање чланства у Унеску били минимални, до пролећа идуће године можда може доћи и до неких контекстуалних и коњунктурних промена. Власти у Приштини, а и њени покровитељи у међународној заједници (што је неупоредиво важније) проценили су 2017. и 2019. године да не треба обнављати захтев, јер су шансе за успех биле мање него 2015. Чланство у Унеску и даље је један од декларисаних спољнополитичких приоритета „Косова“ и оно од њега неће одустати, али ће вероватно пажљивије одмеравати тренутак за нови покушај. Он пресудно неће зависити од Приштине. На Србији је да буде у сваком тренутку, а то значи стално, спремна да адекватно реагује. Р. Комазец

Подели на: