Незапосленост исељава младе

Земља се у Коретишту продаје на метар, који кошта 30 евра. На улазу у село ниче ново мини насеље у власништву Албанаца. Безбедносна ситуација за сада стабилна. Сточарство замрло, а пољопривреда још увек изражена на плодним коретишким ораницама

 

На километар и по северозападно од Гњилана смештено у питомој, плодној равници подно брда званог Глама налази се старо српско село Коретиште. У турском катастарском попису из 1455. године помиње се под именом Караниште. До рата на Косову и Метохији овде је живело око хиљаду и по Срба. Данас их има нешто мање од хиљаду. На улазу у село приводе се крају радови на стамбеном комплексу у оквиру кога се гради двадесетак кућа у власништву Албанаца. Недалеко одатле може се видити табла са натписом на албанском „Тока е шитет” што на српском значи „Њива на продају”. У реону села Коретишта, нарочито у оном делу који се граничи са атаром општине Гњилане, поред заобилазне саобраћајнице продато је више парцела, чији су власници били Срби. – Сада се овде земља продаје на метар. Један метар кошта 30 евра. Продају људи, одлазе. Највише одлазе млади, јер овде нема посла. Није више проблем, као у годинама после рата безбедносна ситуација, већ проблем је економске природе – објашњава ситуацију у Коретишту, везану за продају српских имања, Петар Костић, мештанин овог села у коме су многи, како се може чути, „обезбедили нешто са стране”, кућу, стан или у најмању руку плац изван Косова и Метохије. Сточарство је и у овом месту последњих година готово замрло. На прсте се могу избројати домаћинства која имају стоку. Зашто је то тако питали смо мештане. Већина одговора гласила је да се не исплати баш бавити се сточарством. – Откупна цена млека ниска, а и остали сточни производи нису на некој доброј цени. Друга ствар, млади и не желе баш пуно да се баве сточарством – објашњава Костић. С друге стране, пак, већина домаћинстава у овом селу се још увек бави пољопривредом. Готово да нема стопе оранице, која није обрађена. – Земља је овде изузетно плодна. Камен да бациш у њу он ће да изникне. Људи овде раде углавном земљу, али за сопствене потребе. Малобројни износе производе на пијацу у Гњилану – каже Костић. Како нам рече, иако је безбедносна ситуација у селу и окружењу за сада добра, Срби из Коретишта још увек, а након 20 година од рата, не износе своје производе да продају на главној гњиланској пијаци, већ на малој импровизованој пијаци, недалеко од цркве у граду. Зашто је то тако, ја не знам. Да ли је већ ствар навике или још увек присутан страх да ће доживети неку непријатност на главној пијаци, не знам – истиче Костић, који једини у селу има малу гвожђару и продавницу мешовите углавном прехрамбене робе. Како нам рече робу углавном набавља у Гњилану, а понешто и на другим местима у Косовском Поморављу. На рафовима је мало српске робе. Осим неколико врста кондиторских производа и зајечарског пива, друге српске робе овде нема. У селу нема ниједне кафане, ниједног кафића. Како нам рече Костић, било их је неколико али су уназад неко време затворени због, како рече Петар, „слабог посла и слабе зараде”. У селу постоји Дом здравља у коме има свакодневно лекара, али за све сложеније лекарске прегледе пацијенти се упућују у друге веће здравствене центре. Недавно је општина Ново Брдо, којој од када је територијално проширена, пре девет година, припада и село Коретиште (иако је од њеног административног центра удаљено око 15 километара), финансирала изградњу Дома културе. Међутим, још активности у њему нису развијене. Некада је како се може чути у селу, Коретиште имало јако Културно- уметничко друштво „Стојан Стошић”, које је наступало и освајало значајнија признања на територији ондашње Југославије и било понос села. Међутим, оно је већ неко време угашено. У новије време није било неких значајнијих улагања у развој села. Инфраструктура је на осредњем нивоу. Многе улице вапе за реконструкцијом. У селу постоји водоводна мрежа, али није у функцији. Један од проблема са којим се Коретиште суочава јесте прашина, која нарочито када је ветровито време, долази са оближњих каменолома, којих има неколико и налазе се на само пар километара од села. У овдашњој осмогодишњој школи која носи име „Боре Станковића”, из године у годину број ученика се смањује, а такође и у средњој Економско-трговинској школи, која је након рата у Коретиште дислоцирана из Гњилана. Село мало више заживи када су ускршњи празници, јер се у то време овде одржава традиционални турнир у малом фудбалу, који има регионални карактер. Такође, село је „веома живо” на празник Светог цара Константина и царице Јелене, 3. јуна, који се у Коретишту светкује као сеоска слава. Тада Коретиште постаје место окупљања и Срба из суседних села који долазе код пријатеља и родбине. Ове године је, а после дужег времена на поменути празник организован културно-уметнички програм у центру села. Изнад Коретишта доминира црква Светог цара Константина и царице Јелене на благом узвишењу. На питање да ли виде будућност у Коретишту, већина Срба ће вам овде рећи, да ако се не створе могућности за запошљавање младих, када је у питању српска страна, та будућност ће бити доведена у питање. – Ако нема младих нема ни будућности села, а млади из дана у дан одлазе – истиче Костић. С. И.

Подели на: