субота, 18. септембра 2021. | 00:47

Нове књиге у издању Установе „Панорама – Јединство“: Књиге отпора према историјском и људском забораву

Монографија „Приштина кроз време“ ауторке Наташе Станковић Симић, есеји „Косовски дух“ Јордана Ристића и збирка песама „Има една дума“ Радосава Стојановића су три нове књиге које су недавно штампане.

 

Установа за новинско-издавачку делатност „Панорама – Јединство“ објавила је ових дана три нове књиге. То су наслови „Приштина кроз време“ ауторке Наташе Станковић Симић, есеји „Косовски дух“ Јордана Ристића и збирка песама „Има една дума“ Радосава Стојановића.

У монографији „Приштина кроз време“ град Приштина који су Срби и Србији лојални Турци, Албанци, Муслимани, Роми, Горанци и други морали да напусте 1999. године под прогоном злогласних терориста УЧК, представљен је од неолитског доба преко средњег века па све до краја прошлог века. Најбољи сведоци њеног развоја и њеног преображаја из варошице у метрополу су писани извори и њени житељи. Радови ове књиге указују на основне чињенице о географским карактеристикама града, о историјским догађајима, културно-историјским споменицима и грађевинама, о преображају града, о традиционалним вредностима ручних радова и косовског веза, о традиционалним јелима и причама које су настале у Приштини. – Садржај ове књиге пружа читаоцу магичне могућности да прошета Приштином кроз векове. Свако је време оставило упечтљив траг, подсећајући нас на континуиране конфликте, сеобе и прогоне кроз бурна историјска догађања. Нека слике и речи исписане у овој књизи буду подсетник новим генерацијама приштинскох Срба, ко су, одакле су и где припадају, а онима који данас тамо обитавају опомена да је време неизаустављиви процес, који ће и у будућности мењати Приштину и њене становнике. Ово је рекла Рада Комазец, директора Установе „Панорама – Јединство“ и уредник издавачке делатности ове куће, о монографији „Приштина кроз време“ ауторке Наташе Станковић Симић.
Документациона вредност књиге Монографија „Приштина кроз време“ објављена је на 250 страна и подељена у два дела и 21 поглавље. Писана је у виду есеја са видним емоциојама које је ауторка уградила у књигу јер је Приштина град у којем је она рођена, одрасла, школовала се, удала се и стварала породицу. – Наташа Станковић Симић, нас подсећа на све културолошке прилике, на некадашњи значајан град, који постаје турска касаба, затим израста у озбиљан град до размера метрополе. Упознаје нас са новизграђеним деловима града, подсећа на ношње, косовски бој, Косовски мит, косовски вез, косовске специајлитете и доводи до деведесетих година када настаје потпуни распад свега што је имало везе са различитим верама и менталитетима, речи су др Душице Бојић, музејског саветника и директора Историјског музеја Србије која је и сама рођена и живела у Приштини све до 1969. године. У монографији се прожимају научно и тематски разноврсни садржаји који нису остали строго одређени оквирима историјско-географских истраживања, већ су сагледани и у контексту социолошког, политичко-економског, културолошког и етнолошког становишта, што јој даје карактер интердисциплинарне студије, напоменула је мр Естер Милентијевић у својој рецензији о књизи. Она такође истиче да је Наташа Станковић Симић уз помоћ фотографије и разгледнице допринела визуленој и документационој вредности књиге јер се илустровани текст дуже памти и боље чува људе и догађаје. Наташа Станковић Симић је у другом делу монографије „Приштина кроз време“ сачувала од заборава специфичне и препознатљиве догађаје који су везани за град Приштину. То су: панађур, велики вашар, Базар у Приштини, Приштевачки амали, Приштевачке цркве, Глободерица – Обилић, Косовски вез, Стара косовска народна ношња, Приштевка Јевросима Кијаметовић – Зона Замфирова, Мане сајџија, Традиционална јела Косова и Метохије, Косовски божур, Концерт групе ЕКВ, демонстрације 1981. године, Бомбардовање Приштине 1999. године, Била је то последња мирна ноћ за Србе у Приштини и 18. Март 2004. године дан када је спаљена црква Светог Николе Мириклијског у Приштини. Историчар Дејан Ристић је такође дао свој суд о монографији“ Приштина кроз време“ и истакао је даје Наташа Станковић Симић успела да у свом делу повеже фактографско са оним личним, интимним и дирљивим. Стога је њена књига и драгоцено сведочанство нашег непристајања на неправду, насиље и безакоње. Историчарка Наташа Станковић Симић је показала истрајност и одлучност да од историјског и људског заборава сачува своју и заувек нашу Приштину. – Ауторка нас својом књигом посвећеном родном граду бодри и подсећа на то да треба да останемо уједињени у оданости идеалима газиместанског страдалништва над којим већ вековима бди древна Приштина, подсећа нас историчар Дејан Ристић.
„Косвски дух“ и судбина косовских Срба
Есеји у књизи „Косовски дух“ Јордана Ристића, како сам аутро каже, имају за циљ да подсете на књиге које се баве догађањима и судбином косовских Срба, да се запамти њихово страдање и све оно што су преживели, што их је задесило, како су аутори ових књига видели и литерарно изразили. –Све књиге, које су предмет наше пажње, написане су да се изнесе истина о страдању и неправди нанетој Србима и Србији, да с еохрабре мученици да издрже, а и сви ми да им помогнемо са њима поделимо муку и коначно у дуготрајној борби и осм9ишљеној стратегији сачувамо наш простор ; никада не потписати независност Косова и Метохије нити документ који ће то признати. – У атмосфери безнађа и очаја, српској мрачној стварности, неопходно еј осигурати њихову безбедност, али и економски подупрети преостале Србе на Косову и Метохији и охрабрирти житеље сваке нове српске куће подигнуте на том ростору, сваку мини-фарму, школу, амбуланту и обједињене напоре који оживљавају перспективу живота најстрадалнијег народа у Европи који је на овом простору искрио духом и капао јадом. Подржљати дојучерашње домаћине, сада бескућнике, којима су отети домови, синови, у напору да сачувају своју земљу у којој су дубоко укорењени, јер је „земља чист и веран извор љубави према домовини“, рекао је Јордан Ристић у уводном делу књиге. Есеји су покушај да се у разорном времену остави траг о потонулом људском разуму, фанатичној суровсоти спремној на насиље, масовном бешчашћу обележе однос Албанаца према Србима којима су отели села, градове и већину протерали са Косова и Метохије. У „Косовском духу“ Ристић посебну пажњу посвећује једном старијем и једном млађем косовском писцу – Радосаву Стојановићу , за кога је Косово „српски рај који се не сме изгубити“, и једном нешто млађем романсијеру који се јавио после срамног и трагикомичног слома комунизма – Зорану Д. Милојевићу из два разлога: успешно су разобличили титоизам на родној земљи Српства, у српској колевци. Стојановић је то радио док је буктао титоизам у Србији на Косову, а Милојевић у време када је разбуктали титоизам започео своје криптотрајање, процес у коме дотрајавамо данас, нарочито у култури и књижевности. Ово је рекао професор Миладин Распоповић у поговору књиге „Косовски дух“ Јордана Ристића. Ианче, и Стојановић и Милојевић су настављачи приповедачке поетике барда Старе и Јужне Србије, као и старог Влаха, по начину на који су стварали уметничку истину. Тематска одредишта у овим романима припадају есенцијалним питањима српскго народа: слободарски дух, православна вера, језик и богато наслеђе које афирмишу српски горостаси Свети Сава, кнез Лазар, Милош Обилић, Гаврило Принцип; Сарајевски атентатори, Његош, Доситеј Обрадовић, В. С. Караџић и многи духовници наших стремљења и сведоци наших странпутица и посртања.
Поезија у дијалкету југа Србије
Збирка поезије у завичајном дијалекту Радосава Стојановића „Има една дума“ је такође објављена у овогодишњем издању „Панораме – Јединства“. Ово је, управо због, дијалекта, једна специфична Стојановићева поезија о којој је суд поверио рецензентима Милици Миленковић и Милени М. Станковић. – Писати поезију на неком од наших дијалеката, песницима и читаоцима увек се чини тешким и захтевном задатком, а књижевном критичарима тумачење такве поезије постаје изазов, јер она захтева да у свим својим сегментима, и формалним, и стр уктуралним, и идејним, буде на адекватан начин сагледана, каже Милица Миленковић. Збирка песама „Има една дума“ предочава значај и моћ језика тако да није ништа необино што је Стојановић за мото књиге одабрао народну пословицу: „Језик коске нема, ал коске крши“. У овој збирци се дума, ората, вреви, збори а све су то речи јер је реч све . Све врви од језика и многих, за савремене читаоце, непознатих речи. Многим песамама повод су думе (речи) које кроз стихове пасма објашњава. „Ич“ „Боље је с ич него без ич“, „Ич ти увек остане“, „Ич и дуич“- ово је пример песама које се баве једном речју, а то је ич, надовезујући једна другу све оно што „ич“ може значити у односу на човека и човек од њега. Тумачећи Стојановићеву збирку „Има една дума“ Милица Миленковић напомиње да је за песника највише што човек може јесте да “оди по свој пут“, а други човек ће „по свој“, но историјско и друштвено наслеђе потврђује другачије, о чему казују песме „Прави Срби“ и „Међе“. Песма „Међе“ је конструисана на контрасту прошлости и садашњости где међа представља место заваде међу људима. Милена М. Станковић истиче да је Стојановић на оној линији песника (Његош, Дис, Вељко Петровић) који су тежили да продру у онострано, пренатално, метафизичко порекло човека.
С.Ђукић

Подели на: