Оаза подно Шар планине

У Горњој Битињи постоји црква Светог Ђорђа у којој се својевремено чувало Призренско јеванђеље из 13. века, потом уништено у бомбардовању Народне библиотеке у Београду од стране Немаца, 1941. године. У отоманском попису из 15. века записано је да је „Горња Битиња Велико село у коме постоји 47 српских домова и два сеоска попа”

 

На око 1.000 метара надморске висине у делу Сиринићке Жупе, подно снежних врхова Шарпланине, угњеждено је  село Горња Битиња у коме српско становништво данас живи у око 60 домова. У истом месту налази се и неколико албанских кућа. Горња Битиња, која административно припада општини Штрпце, помиње се још у средњем веку. У отоманском попису из 1455. године, записано је: „Горња Битиња је велико село у коме има 47 српских домова са два сеоска попа”. Црква Светог Ђорђа у овом месту једна је од најстаријих на територији Сиринићке Жупе. Према очуваном запису у њеној апсиди ктитор је била извесна Јелена. У овој цркви налазе се и две мермерне плоче са клесаним орнаментима и краћим записима, које подсећају на плоче мозаичког пода у цркви краља Милутина у Хиландару. Претпоставља се да је баш у цркви Светог Ђорђа у Горњој Битињи био сачуван вредан српски документ из 13. века – Призренско јеванђеље, које је садржало 13 минијатура, а које је страдало у пожару као и многи писани вредни документи из средњовековне српске историје, када су Немци бомбардовали Народну библиотеку у Београду, 6.априла 1941. године.  Иначе, већим делом садашњи изглед црква Светог Ђорђа добила је 1920. године, прошлог века, када је подигнута на темељима старе.

НА ЂУРЂЕВДАН ЦРКВА И СЕЛО ПУНИ ГОСТИЈУ

Када смо почетком протекле недеље боравили у Горњој Битињи, на празник Светог Ђорђа у народу познатији под именом Ђурђевдан, црква је била пуна верника као и много претходних година.  Ово село су тог дана посећивали и Срби из других места са територије општине Штрпце, а гостопримљиви горњобитињски домаћини и домаћице, дочекивали су и испраћали госте, јер се тог дана светковала сеоска слава. – Ранијих година био је обичај да свако ко је у могућности закоље јагње и онда би пекли месо и носили у Горњу Битињу. У црквеној порти би била приређивана трпеза на којој су учествовали сви који би дошли на Ђурђевдан. Данас, нажалост, све је мање стада у Штрпцу, али зато се обичај одржао па људи носе шта имају, неку друту врсту меса и ђаконија – присећа се  Влаинка Ђорић из оближњег села Сушића. Рече нам да Сушићани, такође, радо одлазе у цркву Светог Ђорђа и мимо празника, јер је сматрају и својом.

МЛАДИ ОДЛАЗЕ РАДИ ПОСЛА

Осим Горњобитинчана у ово месту у новије време доселило се још неколико српских породица. Међу њима су и Ђурђевићи из Неродимља код Урошевца. – Моја жена је из Горње Битиње и када смо избегли из Неродимља, дошли смо у Горњу Битињу. Купили смо један мали плац. Општина нам је помогла да направимо кућу. И ето сада живимо овде и лепо нам је. Земља је родна. Горња Битиња је стварно права оаза. Све што бациш у земљу роди, али проблем је што млади одлазе. Нема посла за младе. Не може да се живи само од пољопривреде. Да избројите грла крупне стоке у целом селу, ако нађете једва десетак крава. Нема ни стада оваца, као некад. Млади одлазе у централну Србију. Раде сезонске послове тамо, а ко може да се снађе боље, да се запосли тамо, он се не враћа – рече нам Предраг Ђурђевић, становник Горње Битиње. У овом месту, које је удаљено око седам километара од административног седишта општине Штрпце постоји амбуланта, али лекар у њу ретко кад долази. Људи из Горње Битиње код лекара одлазе у Дом здравља у Штпрцу, а ако су у питању сложенији прегледи, попут других Срба из Сиринићке Жупе одлазе у веће здравствене центре на Косову и Метохији, који функционишу у оквиру здравственог система Републике Србије, или у здравствене центре у централној Србији. Осмогодишња школа „Стаја Марковић” у коју иду деца из Горње Битиње налази се на средини пута између овог места и Доње Битиње. Средњошколци наставу похађају у Штрпцу. У селу је, не тако давно, завршена зграда Дома културе, али он још увек није у пуној функцији. За сада, како нам рекоше, у Горњој Битињи нема продаје српских имања Албанцима, као што је то изражен случај у неким другим деловима Косова и Метохије.  Надомак цркве Светог Ђорђа у Горњој Битињи налази се и џамија, која је подигнута у новије време. За сада комшије две вере, Срби и Албанци у овом месту, живе једни поред других без изражених међуетничких тензија. Како се може чути у Горњој Битињи, мање бројно албанско становништво у овом селу живи, такође, попут српског становништва, дужи низ година. С.И.

Подели на: