ОДРЖАНИ „СПАСОВДАНСКИ ДАНИ У ПРИЗРЕНУ”

Наслеђе вековне праксе наших предака У Призрену је и ове године, пети пут за редом, 5.и 6.јуна, одржана манифестација под називом ,, Спасовдански дани у Призрену”. Разноврстан програм, уз централни део прославе – Свету литургију на сам празник Вазнесења Господњег, у цркви посвећеној овом празнику, и ове је године учинио да манифестација буде достојна празнику по којем је добила назив. Манифестација је у свечаној сали Призренске богословије „Св. Кирило и Методије” отпочела химном Србије „Боже правде” коју је извео хор „Цар Душан” из Штрпца, под вођством Александре Спасић, уз пратњу Немање Симића на гитари.

Сабрање, које се одржава по благослову епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, је својом беседом отворио игуман манастира Св. Архангели, архимандрит Михајло. Благосиљајући почетак сабрања, отац Михајло је рекао да се ево пету годину за редом Друштво пријатеља манастира Свети Архангели, под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију, труди да упркос искушењима организује Спасовданске дане, да доведе људе у Призрен, како би окупљени око наших светиња прославили живога Бога и наследили вековну праксу предака који су подигли ове светиње и са муком одржавали у своје време. – Окупили смо се у Призрену испод ове наше цркве Светог Спаса, која нас чува и штити у брду Каљаје да славимо Спасовдан и да окупљајући се око ових наших светиња, прославимо живога Бога који нам је дао да га познамо, који нам је дао да имамо ове светиње и да наследимо вековну праксу наших предака који су са муком подизали и одржавали ове светиње. И ми данас, иако нас је остало мало у овом граду, ипак се окупљамо, долазимо у ове цркве и манастире и славимо Бога живога у светима својим. Ова манифестација јесте само наставак борбе за очување наших светиња, за очување нашег Косова и Метохије. Ми овим не пркосимо ником, не терамо никог, али се боримо да се и ми не заборавимо и да се српско име, српске светиње и српске цркве не забораве.

ПРЕДСТАВЉЕНО НАЈНОВИЈЕ ДЕЛО АУТОРА АЛЕКСАНДРЕ НОВАКОВ

Отац Михајло се у беседи осврнуо и на најновије дело Александре Новаков „Српске светиње Шар планине, Призрена и околине” одштампано на српском и енглеском језику, са благословом владике Теодосија, а у издању Косовскометохијског одбора Матице српске. Овај својеврсни хришћански православни културни водич је представљен исте вечери уз истоимену изложбу фотографија. Отац Михајло се захвалио Александри Новаков, која је, како је рекао, „дупли радник и Матице српске и Друштва пријатеља” и повезује ове две институције, јер је успела да идеју коју је он имао прошле године преточи у дело. – Прошле године нам је Миша Николовски, донео један проспект са Свете Горе, и ја сам предложио да се направи нешто слично о нашим светињама под Шар планином. Александра је то врло брзо успела да преточи у дело, и то је ова публикација о нашим црквама и манастирима под Шар планином. У оквиру ове манифестације биће представљене и друге књиге, и говориће други учесници о томе, али најважније је да се окупљамо, да нам Господ да да те идеје које имамо забележимо, да наше светиње које су ту вековима и постоје, изађу мало на светлост дана, да народ то обиђе, да се, ако Бог да у свакој од њих одржи литургија и да славећи Бога, одржавајући ове светиње и сами узрастамо по мери нашег хришћанског живота и да као хришћани будемо обасјани и сијамо светлошћу која ће зрачити и осталим људима који овде живе – рекао је архимандрит Михајло. Директор Дома културе у Грачаници, књижевник Живојин Ракочевић је, надовезујући се на речи оца Михајла, говорио о значају дела „Српске светиње Шар планине, Призрена и околине” али и значају фотографије, што је био и његов критички осврт на изложбу фотографија Александре Новаков, отвореној по представљању књиге. На изложби је приказано педесет и пет фотографија, које су нашле место између корица истоимене књиге. Живојин Ракочевић је приметио да је „ова цивилизација до нашега времена била цивилизација књиге, са нашим временом, она прераста у цивилизацију фотографије”. – Овде ћемо се срести са фотографијама које раде различити људи од игумана Михаила, Александре, ђака Богословије и то је једна од радости и специфичности изложбе коју ћемо погледати, која је међу корицама ове драгоцене књиге. Суштина је да су ове фотографије и ови, да кажем, медаљони у овој књизи, заправо позив на улазак и сусрет са храмом и позив на то да ви отворите та врата да нешто више научимо, да на једном ширем, популарнијем плану тако научно знамо шта имамо и шта би могли да проучавамо и у ком правцу се то може развијати. Много тога смо прећутали у овој књизи, из сасвим важних и оправданих разлога, али то ћутање ове књиге и оно што није у њој је позив за вас да дођете и отворите та врата – казао је Ракочевић. Он је, подсећајући окупљене да је у страдању на Косову и Метохији много тога уништено, и да је од неких места остала само по нека фотографија сачувана у нечијим рукама, додао: -Међу корице ове књиге и на фотографијама које ћете видети исписала се једна фина историја једне фине области, региона, који још није рекао своју последњу ријеч и чека да ви о томе нешто кажете и да се укључите у тај општи мозаик. Зато ова наша цивилизација прераста у цивилизацију слике и што је јако важно, свако доба носи своју терминологију и носи своје знакове. Један од знакова нашег доба зове се симулакрум и једно од тумачења тог термина је да је то заправо копија без оригинала. У овој цивилизацији ви можете направити копију, а да она нема оргинал. Дакле ова изложба и ове књиге су слике оригинала – казао је Живојин Ракочевић. У свом обраћању окупљенима у Богословији, Александра Новаков је казала да је њена радост вишеструка: прво што постоји такав један културни водич у којем је место нашло педесет и пет светиња са овог малог простора, насталих у периоду од 13-21.века, затим што се, док је водич настајао, дошло до сазнања да није срушена црква Св. Василија Великог у Горњој Србици, а да се и у најновије време граде нове цркве на сасвим новом земљишту, какав је случај са црквом на Брезовици. Александра се захвалила свима који су својим фотографијама помогли да ово издање, које она потписује, изгледа тако како изгледа. – Захваљујем се пре свега оцу Михајлу, игуману манастира Свети Архангели, протојереју ставрофору Синиши Миленковићу, пријатељици Оливери Радић, Чеди Јовановићу од свег срца (насловна фотографија у књизи је са његовог фото апарата), ученицима Призренске богословије, професору Дејану Ристићу који је сваки пут отворио срце и фотографисао још ову цркву, па још ову цркву… Захвална сам господину Миши Николовском који је са мном провео много времена и уложио много труда да ова изложба изгледа овако како изгледа. Хвала свима вама који сте данас у Призренској богословији и радујете се заједно са нама – завршила је Александра Новаков. У навечерје Спасовдана у Призренској богословији су представљене и књиге професора доктора Ненада Љубинковића „Од Косовске битке до косовске легенде” у издању Косовскометохијског одбора Матице Српске из Новог Сада и Зборник радова посвећен делу Петра Сарића ,,Сарић, светлост, стварање, страх” у издању грачаничког Дома културе. О књизи „Од Косовске битке до косовске легенде” говорио је др Бранко Златковић, уредник издања. Преневши најсрдачније поздраве од самог аутора, који због здравствених разлога није могао да присуствује промоцији, Златковић, коме је Ненад Љубинковић био професор, подсетио је да је књига „Од Косовске битке до косовске легенде” била написана још давне 1989. године, али да је то прва књига штампана прошле године у издању новоформираног Косовскометохијског одбора Матице српске. Златковић је рекао да је професор Љубинковић аутор који је сасвим посвећен теми Косова и који је учинио огроман напор да око конкретног историјског догађаја, аргументовано, систематски и поуздано говори о чињеницама и подацима о Косовском боју и легендама које су испеване о овом догађају. – Љубинковић је у овој књизи на препознатљиво занимљив начин начинио синтезу и складан мозаик од разноврсних знаних и незнаних чињеница, извора и података о Косовском боју, који су у сложеном процесу творбе и сублимација формирали слојевит феномен који често називамо косовском легендом, а понекада и косовским митом. Др Бранко Златковић је између осталог рекао да ће књига убудуће бити незаобилазан извор истраживачима. – Због јасног, истинитог и есејистичког начина излагања, књига ће бити присутупачна и свим заинтересованим читаоцима. У Летопису Матице српске објављен је и интерјву са професором доктором Ненадом Љубинковићем у коме он говори о овој занимљивој проблематичној и крајње, може се на тренутак рећи, контроверзној књизи у којој он износи своје ставове, тако да они који желе могу више да сазнају – закључио је на крају излагања др Бранко Златковић.

ПЕТАР САРИЋ: ПРИЗРЕН НИЈЕ МОГУЋЕ ИЗГУБИТИ

Зборник радова посвећен делу истакнутог књижевног ствараоца са наших простора Петру Сарићу „Сарић, светлост, стварање, страх” у издању грачаничког Дома културе, представљен је такође у оквиру Спасовданских дана у Призрену. О Зборнику је у Богословији у Призрену говорио млади књижевни критичар Жарко Миленковић. Он је казао да је Петар Сарић најбољи српски прозни писац на Косову и Метохији и један од најзначајнијих савремених српских писаца. – Литерарни свет Сарићевог дела је свет његовог родног краја те су његови ликови архетипски одређени између зле коби порекла и немогућности искорака напред. У центру пажње су му углавном женски ликови, којима је борба са патријахалном средином знатно отежана. Ни за сада једина Сарићева приповетка сахрана у Сушићу није у уметничком смислу заостала за његовим романима. Сложена форма и педантан стил приповедања о страдању Срба са Косова и Метохије потврђују Сарићево место у савременој српској књижевности – између осталог је осврћући се на радове у Зборнику казао Жарко Миленковић, напомињући да је један од најважнијих мотива у делу Петра Сарића страх, исконски страх, страх од других, страх од себе. У Зборнику је, по речима Миленковића представљен резултат истраживања књижевних проучаваоца из Новога Сада, Косовске Митровице, Крагујевца, Грачанице, који су посветили пажњу Петру Сарићу, и као предмет пажње узимајући сва четири жанра којима се Сарић бави: поезију, приповетке, писма, а највише пажње припало је роману. Књижевник и писац Петар Сарић је пробраним речима, топло и приповедачки, казао да је неколико година провео у Призрену као професор и да је тада говорио: ,,Ако останем на Косово, онда ћу живети у овом граду”. – Уображавајући да седим на часу у Гимназији ,,Јованка Радивојевић Кица” у Призрену као професор и да имам испред себе најмилије ученике, желим да вам кажем да је Призрен и тада као и пре стотину или двеста година и више, као и данас, заиста најљепши град, град који има душу своју. И силазећи данас са Шар планине и пролазећи испод Љуботена, најлепшег шарпланинског врха који не силази с неба, мени се чинило, да нисам силазио него да сам се пео уз Љуботен право на небо. Тако се путује кад се путује у Призрен. И све док тако осећамо Призрен, док тако ми носимо у својој души то о Призрену и не само о Призрену него и о себи самима, сигурно је да ћемо догодине већ поново, а и пре, бити у њему, да је он и наш и да само тако не можемо изгубити ни Призрен ни себе – рекао је Петар Сарић. На сам празник Спасовдана је у цркви Светог Спаса, у призренској Подкаљаји, служена Света литургија, а потом су представљањем књиге ,,Саздаде се бела црква: Српско народно стваралаштво са КиМ”, ауторке Валентине Питулић и изложбом фотографија ,,Јесен у Призрену” настављене Спасовданске свечаности. Културну манифестацију „Спасовдански дани у Призрену”, уз благослов његовог преосвештенства епископа рашко-призренског Теодосија, а под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију, организовали су Матица Српске, Друштво пријатеља манастира Свети Архангели и Дом културе из Грачанице. Оливера Радић

Подели на: