Интернет издање - архива
Штампа

Сваки манастир на КиМ заслужује филм

Милош Нинковић, дипломирани теолог, сценариста филма „Косово – моменат у цивилизацији“
               
-Ми морамо, наглашавам, морамо као једна стара и угледна Европска нација да се усмеримо на светску конотацију. То значи указивање наше културне и политичке улоге на данашње обликовање модерног света.- Никако нисам хтео да се говори о чувању нечега што је већ уништено, истиче Милош Нинковић
Милош Нинковић, дипломирани теолог рођен је 1989. године у Винчи недалеко од Београда где је одрастао и завршио основну школу. Потом је уписао Осму Београдску гимназију а после гимназије дипломирао на Православном Богословском факултету у Београду. Милош Нинковић је текстописац и сценариста филма „Косово – моменат у цивилизацији“ српско-канадског редитеља Бориса Малагурског. Са Нинковићем смо разговарали о  стварању сценарија за овај филм који говори о културној и духовној баштини која треба да буде приказана европској и светској публици, и представља важан допринос очувању истине о томе чије је Косово и Метохија и  да је историја и култура на овом простору српска.     
                                                                             
Када сте и како успоставили сарадњу са Борисом Малагурским и како је кренула идеја о филму „Косово – моменат у цивилизацији?
 
-Бориса знам дуже време, никада нисмо сарађивали али смо приликом претходних аплицирања тзв. Косова за чланство у Унеско дошли на идеју о филму. 
Сама прича је фокусирана на манастире који су под заштитом Унеска и који се налазе на територији Косова и Метохије. Тако је урађено само из једног разлога а то је да би се што конкретније одговорило задатку, пружању аудиторијуму на увид штету да се привремене институције приме у организацију која се брине и нечему тако важном као што је Светска културна баштина. Наравно да већина манастира на Косову заслужује макар по један филм о себи али је оквир у коме смо деловали био  евентуални пријем тзв. Републике Косово у Унеско.                                                             
Сценарио сам почео да пишем почетком марта ове године (2017), када је већ било извесно да се улази у снимање. Идеја коју сам размењивао са чалновима филмског тима је начелно и моја идеја виђења ствари. Оно што је свакако наглашено у филму и што ја сматрам да треба непрестано наглашавати јесте димензија проблематике. Никако не смемо дозволити Албанским властима да нас држе у тамници дневне политике и разних финансијских интересних сфера. Ми морамо, наглашавам, морамо као једна стара и угледна Европска нација да се усмеримо на светску конотацију. То значи указивање наше културне и политичке улоге на данашње обликовање модерног света. 
 
 Нисте изоставили кратку и целовиту причу о краљици Симониди Немањић (и Ракићеву песму о њеном мозаику у манастиру). Из којих све разлога?
 
-Мени је прича о Симониди један снажан пеотски чин. Нажалост историјску дистанцу су многи искористили да ту причу толико банализују и саблазне евентуалном слушаоцу. Конкретно наглашавање некаквог непримереног односа од стране краља Милутина, и то кроз призму наших светоназора, је оставило свет без једне дивне приче. Ово је била моја прилика да испричам ово онако како ја то видим, пре свега, али и онако како сматрам да свет треба то да види. Краљица Симонида је жртва једне политике. Њен потоњи живот свакако је јако занимљив. Све сведочи о томе колико је мир на овим просторима био тежак и које су цене плаћане. Такође сам тај акт, давања ћерке у брак некоме са ким имате политички конфликт говори о свести политичких актера тада. Поштовање Симониде и њеног дела је јако занимљиво у фрескописима али и у Српском народу. Ово упућује на две ствари. Прва је свакако њена важност коју је имала у очима свог супруга а друга је о свести Српског народа и његовом потребом за миром. Племство, жртва, политика, виши циљ.... све то чини ову причу јако поетичном. Читајући песму Милана Ракића о Симониди мени је деловало оптимистично. Сама песма је важна за овај филм у више димензија. Милан Ракић је на Косову и Метохији био у служби, као конзул. Он потиче из академске породице и као такав са собом свакако носи одређени књижевни поглед али оно што се изражава јесте његов патриотски поглед на нешто опште Српско, на нешто што је једнако важно за све нас који говоримо истим језиком, припадамо истој вери и називамо се Србима. Тај општи приступ песниковог предразумевања је мени јако важан. Могу слободно да кажем да је идентична и полазна тачка филма.                                 
 Још један такав моменат је помињање самог Пећког Катастиха. Ракићева свест и свест свих  Срба о важности нечега што потиче изван њиховог локалног културног опсега је јако важна за сам филм и моје тенденције у њему. На који начин? Тако што сам хтео да покажем свету зашто би то требало Срби да се брину о светињама приказаним у филму. Срби, ма где били, и ако нису никада посетили ни један од тих манастира имају јаку колективну-националноу свест о важности тих манастира. И свако од нас ће увек наћи начин да помогне, сачува и допринесе светињама на Косову и Метохији. Управо зато ми је важна ова Ракићева песма. Још један аспект јесте свакако, њен оптимизам. На крају песме се каже да и ископане очи сијају. То је важно за моје разумевање читаве проблематике. И сво зло, пакост и страх од лепог и великог( што није ретко код људи) није успело да покори духовност и битност. Мотив филма је управо та нада и жеља у боље сутра тих манстира. Никако нисам хтео да се говори о чувању нечега што је већ уништено.
 
Како сте доживели и тумачили реакције Приштинских политичких званичника када је кренула пројекција филма?                                     
 
  -Тумачење самог филма од стране приштинских медија је такво да је филм искључиво расистички и необјективан. Мени као некоме ко је утицао у многоме на сам филм није пријало такво оптуживање. Као неко ко је православни хришћанин имам обавезу да такво деловање осудим а не да чиним. Тако сам се преиспитујући увидео  да нико од њих није ни видео филм, нити зна поделу људи на расе (Албанци  и Срби су исте расе), а по најмање да има у виду цивилизацијски интерес. Пошто сам увидео баналност оптужби, била ми је јасна жеља Приштинских медија и политичара да се врате на терен на ком  знају да се понашају. То је политичко дно и препуцавање. Мржња и интерес. Смрт и вандализам.  Тада ми је било драго и тада сам шватио да смо погодили циљ, филмом. Читава нота филма је таква да се боримо против Албанске политике уништавања етничких група а преко тога и против уништавања културне и верске баштине а никако против Албанаца као народа. И то се у толико наврата каже у реченицама које прецизно дистанцирају Албанску политику као лошу и рушилачку а не Албански народ.
 
Да ли сте задовољни како је филм ођекнуо и шта даље планирате  јер „битка за манастире“ као и за све друго на Косову и Метохији  није завршена?
 
-Ове године тзв. Република Косово није се јавила за пријем у Унеско.  Не сумњам да ће покушаја бити у будућности. Али не треба гледати шта је на Приштинским властима већ шта је на нама. Сматрам да се Свет мења и да у том промењеном свету имамо шанси да се позиционирамо боље. У једном од својих докумената Амерички конгрес је поменуо и наш филм. Екипа филма је дошла на идеју да се сваком политичару прикаже овај филм и у те сврхе је Поштом послат примерак филма сваком од њих. То је један од начина. Постоји их много и сваки који говори о истини и вредностима које наш народ баштини је добар начин. Мислим да је апатија и летаргија наш највећи непријатељ. Зато морамо бити истрајни не због нас већ зато што смо по ко зна који пут и ко зна на који начин на страни истине. То је управо оно што бих и сам нагласио, не смемо да одустанемо од себе. Свет је саткан од наших доприноса тако да је наша борба за нас саме цивилизацијски интерес.
   Славица Ђукић
 
          
 

ЈЕДИНСТВО
 

Издаје: Установа за новинско-издавачку делатност "Панорама"

Редакција "Јединства"
Приштина - Косовска Митровица
Ослобођење 1
тел: 028-497-333
тел/факс: 028-497-339

Представништво у Грачаници
тел: 038-64-282

Представништво у Београду, Крунска 44
тел: 011-3237-298

ФОТО галерија