Интернет издање - архива
Штампа

БУНТ И ОДГОВОР НА НЕМОГУЋНОСТ ЗАБОРАВА

Постављено Локалне вести са КиМ

Поводом изложбе слика Звонка Павличића у Галерији „Методи Мета Петров“ у Димитровграду
 
Галерија „Методи Мета Петров“ у Димитровграду од 27. априла ове године је домаћин самосталне изложбе слика нашег истакнутог сликара и професора Звонка Павличића. Наиме, реч је о изложби, 22 рада у техници уље на платну, која представљају циклус слика под називом „Вртлози“ насталих у задњих пет година. Изложбу је отворио Калин Николов, иначе и аутор текста у каталогу, као и Денко Рангелов, песник из Ниша који је, инспирисан Павличићевим сликама, написао и прочитао песму.
Изјава Звонка Павличића: „Слике „Вртлози“ је наставак мог рада на тематском mциклусу осмишљеног као одговор на бурне догађаје који су обележили живот на Косову и Метохији након рата. Њима је била одређена судбина великог броја људи, али и баштине, наших идентитетских корена. Представљена платна су само бунт и одговор на
немогућност заборава, иако трансформисаног, „огољеног“ садржаја. Приказивање изложбе у Димитровграду, с једне стране је наставак мојих излагачких активности, а с друге позив за критичким промишљањем (културне) стварности у Србији. Оно је подстакнуто препознавањем и интерпретацијом наслеђа прошлости, која је кроз слику дата као само једна од могућих“. У предговору каталога изложбе, под називом „...У вртлогу живота“, познати бугарски теоретичар и графичар, иначе уредник Графичког кабинета Националне уметничке галерије у Софији, Калин Николов је поред осталог написао: „Слике Звонка Павличића суm место где речи за објашњење не успевају, оне се замрзавају у грлу пре него што се могу изговорити. То је, изгледа, јасно, али је и даље необјашњиво, као каква енигма, древна и
магична. На радовима су приказане конкретне и мистериозне фигуре, али и замишљени ненасељени, и потпуно реални простори, који у себи носе људско присуство. И људи и места делују познато, али изгледају чудно на датим местима. Насликани сугеришу да су лутајући, у различитим правцима, ходочасници и луталице, покушавајући да достигну
другу страну видљивог, које заувек остаје недоступно. Мислим да композиције одговарају тенденцијама које нису свесно шваћене и савладане, али ођекују негде у унутрашњости умова Павличићевих ликова. Оне су привучене идејама, које смо заборавили да знамо или познајемо – нешто као повратак Едену. Тај драматичан пут можемо илустровати
речима Иве Андрића: &qуот;Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха&qуот;. У времену, које је заиста дошло и представљено догађајима који су задесили територију Србије – од 1999. године на Косову и Метохији уништено је више од 150 манастира и цркава. Без обзира на објашњење оваквог уништавања, као политички развијеног феномена, он представља неку врсту војне интервенције или, боље речено, нови облик решавања геополитичких проблема. Он се заснива на добро познатој чињеници – уколико уништите духовне темеље људи, који су обично изражени у црквама, књигама и другим културним споменицима, људи, или ће отићи из те области, или ће се деперсонализовати и нестати. Постоји афоризам да је уништених споменика на Косову мање него убијених људи. Сматрамо да је наш глас у одбрани духовности најдиректнији одговор разарачима, онима, који покушавају да избришу сећање људи. Што интензивније се претварамо да смо слепи пред реалношћу, то је страшније предосећање о лошем почетку 21. века...“
„...У палети издужених ликова људи, али и зграда и објеката, па и видика из система природе, Звонко Павличић клеше, у пастуозном захвату, форме фресковних зидних постулата са тужним анђелима, свецима и сугестивним, најчешће намерно неидентификованим, божанствима. Између њих, у неизмерном временском амбису, и без
икаквог убрзања, промичу, гамижу, сустижу се, сударају и спајају, велике, скоро мртве, истолике историје. Сви ти елементи сублимишу један посве стамени вид херметизованих егзистенција, којима нико не зна почетак и којима је – залудан човеков труд на том плану, чије је, иначе, јако крхко знање, те, зато, и често посве погрешно пресуђивање - сасвим неизвестан крај. О том феномену причају слике Звонка Павличића...“ - део је есеја
Павличићевог сликарства исказано речима угледног српског књижевника и новинара Радослава Златановића.
Иначе, ова Павличићева изложба је 35. по реду самостална поред 400 и више групних које су одржане у скоро свим културним центрима пређашње Југославије: Београд, Нови Сад, Љубљана, Сарајево, Загреб, Скопље, Приштина, Битољ, Подгорица, Марибор, Ниш, Тузла, Суботица... као и у иностранству: Бугарска, Мађарска, Румунија,
Немачка, Француска, Аустрија, Турска, Енглеска... Изложба у Димитровграду ће бити отворена до 17. маја ове године.
 
В. Вукојевић