Опстају и бране своје упркос притиску

Последњи инциденти учинили су да је страх родитеља већи него обично. Сваке недеље један од родитеља сваког дана доводи децу до школе и чека их после наставе

 

Село Бабин Мост у општини Обилић последњих месеци пажњу јавности скренуло је на себе по немилим догађајима, односно нападима Албанаца на српску децу. Прво је група младића средњошколског узраста претучена, а потом су узнемиравали једанаестогодишњу девојчицу на улици, док се враћала из школе. Сеоска црква Покрова Пресвете Богородице је средином септембра обијена. Упркос искушењима Срби у овом изолованом месту опстају и подижу своју децу. Централно место окупљања је школско двориште, односно школа. У њој је завидан број ђака, с обзиром на околности последње две деценије.

-У ОШ „Милан Ракић“ у Бабином Мосту наставу слуша 92 ђака. Са осморо предшколаца имамо број којим се поносимо. Средњу школу похађа око 40 ученика, казао нам је директор школе Жарко Петровић. Школа је у селу сазидана после Другог светског рата и дотрајала је. Запослени у њој кажу да је једино решење изградња новог објекта. Директор показује шта је све на њој замењено, али зуб времена учинио је своје. – Имамо сазнања да су средства одобрена и да је у току сређивање папирологије. Реч је о монтажном објекту који ће нама много значити, јер тренутна ситуација је таква да је овај број ђака загарантован и у неким наредним годинама. Деце има у селу и то је најважније, само да се ситуација смири јер последњих месеци било је инцидената – прича директор Петровић и осврће се на последњи случај узнемиравања девојчице, ученице ОШ „Милан Ракић“ и посебно на реакцију и саопштење полиције.

ЗАСТРАШИВАЊЕ ТРАЈЕ

– Ми смо и очекивали да ће они покушати то некако да упакују и прикрију, односно да сакрију истину. Застрашивање траје. У оближњим селима Племетини и Доњој Брњици било је сличних проблема и угрожена су била деца школског узраста. У центру Бабиног Моста пребили су четворицу средњошколаца пре непуна два месеца. Такви немили догађаји на све нас остављају траг, на наставнике, децу, родитеље – прича нам Петровић и наставља: – Девојчица је сада добро, похађа школу, али претрпела је велики стрес. Ја сам је тог дана довео са систематског прегледа и оставио у центру села да сама оде до куће. Када се ауто зауставио и када су Албанци кренули да јој се обраћају, постали навалентни, она је од страха побегла у прво српско двориште на које је наишла. Цело поподне је повраћала и касније је са родитељима дала изјаву у полицијској станици у Обилићу. Само дан после инцидента требала је да путује, са још пет наших ученика, преко Црвеног крста на језеро Газиводе. Није отпутовала са другарима због свега што јој се десило, али смо наговорили родитеље да је накнадно одведемо и пријало јој је тих неколико дана одмора. Последњи инциденти учинили су да је страх родитеља већи него обично. То значи да су се са директором школе договорили да сваке недеље један од родитеља доводи децу до школе. – Поделили смо се по улицама и свако од нас једне недеље децу допрати до школе и чека их после наставе. То важи за обе смене ђака. Друге недеље то раде други родитељи и тако у круг. Свако од нас је те недеље одговоран за децу из своје улице. Улицама села крећемо се у групама. Мора тако. Немамо на кога да се ослонимо – рекли су нам родитељи ђака из Бабиног Моста.

ЈЕДИНО СРПСКО СЕЛО ПОРЕД МАГИСТРАЛНОГ ПУТА

У Бабином Мосту се број становника смањује. Сваке године по неколико породица напусти село. Последњих година деца средњу школу уписују у остатку Србије. Тачан број становника тренутно је тешко утврдити, јер много је људи током радне недеље одсутно зато што раде у централној Србији и то су углавном радници Електропривреде. Знају само да је до 1999. године било више од хиљаду становника, односно више од 200 домаћинстава. Бабин Мост је једино српско село које се налази поред магистралног пута Косовска Митровица-Приштина и зато је притисак константан. Њихова имања су привлачна Албанцима. Већинско становништво су Срби, односно до 1999. године у њему је живело 95 одсто Срба, сада је тај број смањен.

– У селу има око 180 српских кућа, али у 40 нико не живи. У око 30 кућа остали су само стари. Знају Албанци то, отуда и притисак. Свесни смо тога – прича нам директор школе. Срби у Бабином Мосту баве се пољопривредом. Њихова земља је плодна, све на њој успева. Надалеко су познати као узгајивачи чувене паприке сомборке, али и другог поврћа. Њихове тезге налазе се поред магистралног пута и кажу нам да сву паприку продају, купују је Срби и Албанци. Занимљиво је да по паприку долазе и расељени Срби из овог места који су до 1999. године живели у Приштини, Обилићу, Косову Пољу.

– То је добар извор прихода за многе породице. Пуно се ради, али успемо и да зарадимо нешто. И нас муче исти проблеми као и многе друге Србе на Косову и Метохији. Поред безбедности ту је и незапосленост, али незапосленост је проблем и у осталим крајевима Србије – кажу Срби из Бабиног Моста. У селу постоји амбуланта у којој сваког дана ради лекар. Припадају албанској општини Обилић и наилазе на проблеме, мада кажу да свуда има добрих људи. Најближа села су им Племетина и Прилужје и свих ових година упућени су на њих. Као проблем истичу и то што у селу нема места где би млади могли да се окупљају и проводе слободно време. – Недавно су нас обишли песници у оквиру манифестације „Песнички сусрети Лазар Вучковић“, коју организује Установа за новинско-издавачку делатност „Панорама-Јединство“ и деца су била одушевљена. Ту се најбоље видело колико нам недостају културна дешавања, да неко дође да нас обиђе. Колико год да су рецитовали, деца су тражила песмицу више. Ми се као школа заједно са општином трудимо да деци организујемо одлазак до остатка Србије, да мало изађу из ове затворене средине. Ове године је због епидемије све стало, али ваљда ће бити боље – каже Петровић. Према његовим речима, постоји добра сарадња са многим организацијама са Косова и Метохије и из остатка Србије. Захваљујући томе, деца су путовала у Москву, средњошколци на турнир у кошарци, такође у Русију. Општина Обилић одлично сарађује са Општином Обреновац и деца заједно одлазе на Тару. – Ђаци иду и на море преко Црвеног крста. Не путују сви свуда, али се трудимо да сваког обухватимо. Трудимо се колико можемо да у датим условима што више учинимо за децу и олакшамо им живот у овим околностима – каже нам на крају директор школе „Милан Ракић“ Жарко Петровић. М.Ч.

Подели на: