Оронуле куће и окућнице неми сведоци живота

Највише је оних који су се из Маленовца иселили у Смедерево. То исељавање је нагло почело, колико се ја сећам почетком осамдесетих година у време када су кренуле демонстрације на Косову, после Титове смрти – присећа се Милорад Стојановић из оближњег села Зебинца

 

Оронуле куће и окућнице, запустеле ливаде и оранице, зарасли путељци, немо сведоче да се у селу Маленовце некада, до не тако давно, живело. Овде више нема никога. У овом планинском селу, крај једног дела тока Криве реке, царују пустош и туга. Његови становници, саградили домове по градовима и селима диљем Србије. – Највише је оних који су се из Маленовца иселили у Смедерево. То исељавање је нагло почело, колико се ја сећам почетком осамдесетих година у време када су кренуле  демонстрације на Косову, после Титове смрти -присећа се Милорад Стојановић из оближњег села Зебинца. – Сећам се кад сам ишао у основну школу, а то је било негде шездесетих година, било је много деце из Маленовца. Свако домаћинство је било бројно. Људи су обрађивали земљу. Ниси могао да видиш неизорану њиву, непокошену ливаду. Свако домаћинство је имало стадо оваца, говеда и другу марву. Живот је овде у нашем крају бујао, али ето дошла су та нека тужна времена за нас Србе овде и у Косовском Поморављу, а посебно овде у овом брдско-планинском делу. Маленовце је опустело село, али таква судбина чека и друга села овде, пре или касније. Млади одлазе, а то је оно најгоре, јер без младих нема будућности овде – вели Милорад. – Ето као што видите Маленовце, стварно је тужно, а посебно ако знате да су ту некада живели вредни домаћини и домаћице. Славиле се славе, у војску момци испраћани, свадбена се кола орила, а данас пусто – с уздахом додаје Милорад. Последњи становници Меленовца, рече нам он, били су деда Димитрије, који је умро пре десетак година и бака Јагодинка, која је преминула пре неколико година. – Колико ја знам нико из Маленовца није продао земљу. Многи су овде у новобрдском крају који су се иселили продали имања будзашто. Вероватно ће и неко из Маленовца то учинити пре или касније. Не верујем да ће се неко овде вратити. Дај боже да се врати, али тешко. Можда некад, али за сада тешко је то и замислити – истиче Милорад. Старо брвно преко Криве реке којим се некада пролазило када би се ишло у Маленовце,  труло, пропало, нагнуто ка дну речног корита. Њиме више нико не ходи. Само пар корака одатле је „маленовачка воденица”, како су житељи ових крајева звали воденицу у атару села Маленовца. Без крова је, без врата и прозора, претворена у гомилу камена око које штрчи коров. Давно су утихнули воденички точак и песма воденичара, који је у ноћима савладан умором чекао да се самеље и последње зрно пшенице и последње зрно кукуруза и претвори га у брашно. – Било је доста воденица на Кривој реци, а та Маленовачка је била међу најбољима. Била је позната надалеко. И мој отац и деда, а често и ја са њима као дете одлазили би тамо да самељемо брашно – присећа се Милорад. Сећање на живот у Маленовцу вероватно живи и у онима који су га напустили и саградили нове куће и подигли нове окућнице, далеко од свог завичаја. Кажу да се завичај не заборавља тек тако. То је нешто што живи у Србиновој души и што не може да избледи тек тако. Завичај је нешто што Срби носе са собом у својим срцима и души, ма где да су. Ваљда је тако и у душама и срцима Маленовчана, барем оних који су Маленовцу начинили своје прве кораке, изговорили прве рече, пили бистру, хладну воду с маленовачких извора, а кад би се будили удисали мирис зрелих дуња остављених негде на ормару, јели као нигде слатке и здраве јабуке, удисали мирис цветних ливада и пропланака, слушали умилни цвркут птица са разгранатих крошњи дрвећа… Е то је нешто што се памти, што се не заборавља тек тако. То је оно што се зове завичај. С.И

Подели на: