Осипају се из дана у дан, али своје свеце не запостављају

 У Церници месту које се помиње још у време српског деспота Стевана Лазаревића данас Срби живе у тридесетак домова. Спомен обележје на православном гробљу у близини цркве Светог Илије, сведочи о страдању седморо Срба, међу којима је и четворогодишњи Милош Петровић

 

За неки дан ће велики православни празник Свети Илија, који је својевремено био симбол села Церница. И данас у овом косовскопоморавском месту, које се налази на око седам километара југозападно од Гњилана, крајоликом доминира црква посвећена поменутом великом хришћанском пророку, подигнута далеке 1926. године на темељима старе цркве. – Од људи се овде 2. августа, када је Свети Илија, није могло да прође. Долазио је српски свет са свих страна, из свих ових околних села, Партеша, Пасјана, Доње Будриге, али и удаљених места. Куће су нам биле пуне гостију, црква пуна људи. То је био посебан дан за нас – с носталгијом се присећа 74-годишњи Стајко Нисић. Један је од око стотину преосталих Срба који живе у Церници, селу што се помиње још у време деспота Стевана Лазаревића, сина кнеза Лазара и кнегиње Милице још у 14. веку. – Било је то срећно време, али тога сада нема више. Славимо ми Светог Илију, али нас је све мање и мање из године у годину. Осипамо се – додаје Стајко.

СРБА ПЕТ ПУТА МАЊЕ НЕГО 1999.

У Церници Срби данас живе у око тридесетак домова. Њихов број се вишеструко смањио. До рата 1999. године овде су они у три махале, Горњој, Доњој и Централној, живели у око 150 домова. Многе српске куће су овде празне, без својих домаћина, а неке су и продате. – Ту скоро, овде у овој махали близу цркве Светог Илије, доселиле су се две вишечлане албанске породице. Купили су две куће од двојице Срба који су отишли из села пре неколико година – рече нам Јовица Менковић, један од преосталих млађих церничких Срба који са супругом, мајком и троје деце живи у делу села, близу цркве Свете Петке. И како каже, попут својих сународника планира да оде из села, пре или касније.

– Што пре то боље. Не видим своју и будућност своје деце овде – каже Јовица, запослен у осмогодишњој школи „Бранко Радичевић” у свом селу , смештеној у једној приватној кући у којој се број ученика из године у годину смањује. Ове године их је било десетак. – Немам где да одем, а да имам нешто у Србији, сад бих отишао без размишљања. Нисам у могућности да негде на другом месту саградим кућу, а кажем вам данас би отишао да могу, због деце првенствено – рече нам такође један од млађих преосталих церничких Срба, Мирослав Костић, отац двоје деце. И он и Јовица, сећају се дана, када је на Светог Илију свака српска кућа у Церници била пуна гостију и када су срца церничких Срба била испуњена весељем и срећом. – Обележавамо ми и даље Светог Илију, али све нас је мање. Многи који су одавде отишли у послератним годинама, све ређе долазе у Церницу. Ове године и они који су можда планирали да дођу на празник у село, неће доћи због короне – рече нам Синиша Стојковић. Срели смо га у центру села у друштву унуке Алексије и унука Илије. – Ово су ми деца од ћерке. Живе у Швајцарској са родитељима. Дошли су пре неки дан да нас виде и остаће још пар дана – рече нам Синиша који није крио своју срећу чињеницом да су му унучица и мали унук са мамом и татом дошли у госте. Синиша је један од малобројних Срба из Цернице који је запослен. Ради, како нам рече, у Гњилану као ватрогасац. Има још, вели, поприлично година до пензије, а онда ће вероватно и он отићи из села. Као и већина средовечних Срба из Цернице, он зна албански језик то му олакшава комуникацију пре свега са млађим Албанцима, који не занају добро српски језик.

– У Гњилану радим с Албанцима. Не могу да кажем да имам неких проблема. Свако гледа свој посао – каже Синиша. Међуетничке тензије у Церници, селу у коме данас живи преко две хиљаде Албанаца су у послератним годинама биле јако изражене. У то време из овог места иселио се највећи број Срба. Многе српске куће су се нашле на мети напада екстремиста. Горку успомену на те године чува и споменик посвећен српским жртвама убијеним у периоду од 1999. до 2003. године. Страдало је њих седморо. Међу њима је и четворогодишњи Милош Петровић, чије име данас носи и улица у махали близу цркве Светог Илије. – Било не поновило се. Тензије су спласнуле. Има понекад неки, да назовем, спорадични инцидент, али није ко што је било. Живимо једни поред других с комшијама Албанцима – каже Стојан Стојковић. Ради у општинској канцеларији за повратак у Гњилану. На питање да ли има повратка расељених Срба у Церницу, Стојан одоговара кратко „нема”.

ПРОДАЈА У БЕСЦЕЊЕ

– Ако неко од Срба жели овде да прода кућу у чију је изградњу уложено, на пример 50.000 евра , цена се креће око десет до 15.000 евра. Не дају купци више пара за куће. Цена земље је различита. Креће се од стотину па до неколико хиљада евра по једном ару, зависно од локације. Најбоља је цена оне земље крај магистралног пута Гњилане –Урошевац – рече нам Синиша. – Продају људи, они који су отишли и земљу и куће – додаје Синиша. А церничка земља плодна, издашна, вели он. – Овде да камен бациш у земљу, он ће да роди. Тако је било, тако је и сада – вели и старина Стајко. Данас само малобројни од преосталих Срба из Цернице обрађују своје плодне оранице. Број грла стоке у власништву Срба овде је занемарљив. Већина Срба, како нам рекоше, живи од новчаних примања која добијају из Србије. – Најгоре је за младе, јер нема могућности да се запосле негде. То је исто један од разлога да се пре свега млади одлучују на одлазак одавде – каже Стојан, који се ових дана, као и други Срби у Церници припрема за обележавање сеоске славе Светог Илије. – Спремићемо мало свечанију трпезу. Биће и служба у цркви. Ипак, очекујемо госте. Доћи ће неко ваљда. Надам се да нећемо остати без гостију. Послаће некога што оно кажу, Бог. Празник је. Дођите и ви, изволите дођите. Велики је празник да га прославимо, ред је – рече нам Стојан. На празник у Церницу позвали су нас и други Срби с којима смо овде разговарали протекле недеље. А Цернички Срби, као попут других Срба у Косовском Поморављу и шире чувени су по свом гостопримству, које су наследили од својих предака и које се негује с колена на колено. Додајмо да је својевремено српски конзул у Приштини у време кад су овим крајевима владали Труци, Тодор Станковић, у својим „Путним белешкама по старој Србији ( 1871-1898)” записао да се у селу Церница налазило 13 цркава у рушевинама. Данас се у овом месту поред цркве Светог Илије и Свете Петке налази и црква Светог Спаса удаљена од цркве Светог Илије, стотинак метара. С. И.

Подели на: