уторак, 27. јула 2021. | 17:28

ОТЕТИ ГРАД

ДВАДЕСЕТ ДВЕ ГОДИНЕ ОД ПРОГОНА СРБА ИЗ ПРИШТИНЕ

 

Док стојим и немо гледам, оскрнављен срамним графитом, Храм Светог Спаса у Приштини, окружен непокошеном травом, набацаним зградама Универзитета и полицијом, сећања навиру на људе и догађаје који су ми обележили живот у овом граду. Састављам од сличица мозаик живота, присећам се људи, звукова, мириса, лепих, али и болних сећања када сам са једним кофером заувек напустила Приштину. Заправо, никада нисам напустила Приштину. Протерана сам из града са мојим народом. Симболика у датуму 11. јун, дан када смо усхићено сачекали руске војнике, али и када је кренуо мимоход дугачке тужне колоне која се пробијала из Метохије, кроз Приштину према Мердару. Свако враћање Приштини пробуди у мени сећања из јуна 1999. године, која држим закопана у дубини свог бића јер, ако их пустим узеће ми сву снагу, постаћу крхка и рањива. Слике Врањевца, урликања хорди поред пута и страх да ли ћу стићи жива у централну Србију, вратиле су се на место одакле су и почеле. Колико год били јаки, сећања обликују наше животе. Моје тужне мисли разбило је сунце и његов одсјај по усамљеној светињи, те ми сећања врати на лепе успомене из отетог града. Неће ме Приштина гледати несрећну. Овде сам провела најлепше године своје младости, била срећна и насмејана. Носим са собом све своје године и боре на лицу. Постала сам мудрија и победих страх да ме нико неће са широким осмехом поздравити на улицама Приштине као некада.

МИРИС ЛИПЕ, ХЛЕБА И ПРЖЕНЕ КАФЕ

Неодољиви шарм Приштине био је посебан у месецу јуну док су мирисале липе, хлеб и пржена кафа. Није имала реку. Зими је дувао хладни ветар и наносио прашину из Обилића, а уколико нема снега, кише не би престајале да падају. Зато је блата у Приштини увек било у изобиљу. У центру и Улпијани живео је културни свет урбаног духа, претежно Срби, али и Албанци и Турци, а из новоизграђених зграда у Дарданији, насељене искључиво придошлим албанским становништвом, знала је да полети кеса препуна смећа са петог спрата, улази су били јако прљави а лифтови у приштинским зградама никада нису радили. У јесен би се помешао са јутарњом маглом јак мирис печених паприка, док би жене излазиле испред зграде у папучама, дугим сукњама и виклерима у коси. То је био неки други свет, а живело се једни поред других. Међутим, Приштина и њени становници имали су нешто посебно. Искреност, љубазност и нешто што не могу да опишу речи, али остаје дубоко урезано, не само код Приштеваца, него и оних који су дошли и заљубили се у овај град. Једном страном приштинског корзоа шетали су Срби а другом Албанци. Увек ми се чинило да је она страна српска лепша и сунчанија. Вероватно због тога шта су њоме шетали заљубљени парови, мирисали парфеми и печени кестен, а на албанској страни шетали би искључиво мушкарци. Уколико сте били у куповини а понестане вам новца, и непознати трговци дали би вам на вересију уз осмех и речи: „Комшо да си жив и здрав, донећеш”. Приштину су одликовали фестивали свечаности, богат позоришни, књижевни и галеријски живот, боемско и култно место „Три шешира”, кафане „Рај”, „Ризница”, „Ловћен”, мале занатске радње и грактање чавки. Док су многи становници одређеног града осећали посебност сматрајући да имају специфичност учтивог понашања од оних који су се доселили, Приштевци су крајем осамдесетих дочекивали раширених руку сународнике. Био је то град пун занимљивих људи, који би вас обасули причама и терали на смех до суза. Интелектуалну елиту, професора, књижевника, уметника имала је Приштина на нивоу највећих градова СФРЈ. Имала је „Јединство” – најзначајнију српску институцију и Радио Приштину са добром информативом, а још бољом музиком. Вољно или невољно живели су заједно у Приштини вековима Срби, Албанци и Турци. Имала је Приштина душу и око сто тридесет хиљада становника, препун младости и живота. Четрдесет хиљада Срба живело је у Приштини и нису имали намеру да напусте свој град. Волели су га са свим манама и свим срцем. Око цркве Светог Николе, која и данас недељом и празником са звоника позива на литургију живели су Срби , а Храм Светог Спаса био је у изградњи.

АГРЕСИЈА И ПРОГОН

Марта 1999. године кренуло је завијање сирена, злокобни звук авиона разбијао је тишину, прскала прозорска стакла а бомбе разарале град. Аутор овог текста живео је и радио у центру града, непосредној близини бомбардоване зграде СУП-а, Поште, али и близу стадиона Приштине, где је Рудолф Шарпинг, министар одбране Немачке, оправдавајући бомбардовање и разарања Србије изрекао највећу лаж, да су сваког дана на стадиону вршена масовна силовања Албанки. Шикљао је густи црни дим из рушевина зграда. Албанци су напустили Приштину и кренули пут Албаније и Македоније. Говорили су јавно познаницима на одласку да ће се вратити. Тако је и било. Сећањем на јун 1999. године и мирис барута забљесне те ужасна стварност. Онда је све утихнуло и увече кренула канонада пуцњаве која је трајала неколико минута. Полиција и војска су славили крај Нато агресије, а на ТВ екрану тадашње власти у Београду прогласише победу. Победу су прогласили и Албанци. Колоне војних транспортера убрзано су одлазиле са Косова. За њима су кренуле колоне Срба из Метохије напуштајући домове и плодне њиве. Стизале су вести да су на КиМ ушли Нато војници са територије Албаније а са њима и злочиначке банде „ОВК”. Осећај немоћи био је најтежи и најгори у исто време. Ухватиш се у коштац са искушењем кренути или остати. Ипак, нећу отићи међу првима иако следи судар са злом. Британски војници Кфора дошли су први, за њима Амери се вести да Албанци упадају у српске куће по рубним деловима града, да киднапују Србе. Група најхрабријих новинара и радника „Јединства”, чврсто је одлучила да остане. Остао је Света Влаховић, Мирко Чупић, Жика Вучић, Никола и Петар Сарић, Милијана Апт, Радомир Стојановић, Соња Ивковић, Војин Тодић, Боги Здравковић, Нада Вукотић, Никола Бешевић и други. Храбра и одабрана група искусних новинара „Јединства” обавештавала је Србију о дешавањима у Приштини, али и целом Косову и Метохији. И тада и претходне године док су терористичке банде нападале регуларну српску војску и полицију, професионализам и храброст показали су „новинарски вукови” „Јединства”, који су остали у Дому штампе стерани у две просторије све до новембра 1999. године када им је практично наложио Кфор да напусте Приштину. Гледали су како Албанци пале књиге – издаваштво „Јединства”, фото документацију и осталу грађу. Сада је у отетом новинарском здању смештена влада самопроглашене републике Косова. Уништавање свега што је српско, претње, уцене, напади, пљачкања, отимање станова. Вести су се брзо шириле да је убијен у Приштини инжењер Зоран Контић, директор ТЕ „Обилић”. Када су кренуле последње колоне војске кренух за њима у непрегледној колони преко Врањевца кроз анархију, каменице, псовку и смех Албанаца. Доживех још један српски прогон на крају 20. века. Све је то моћни свет потиснуо и гурнуо под тепих заборава, неизрециви ужас и бол Срба у Приштини и свих косовско-метохијских градова. Циљ етничког чишћења Срба у Приштини био је, не само отарасити се Срба који ту живе вековима, већ избрисати сваки траг који би сведочио да су они икада у Приштини живели. Крајњи циљ је био убити историју. Ратна машинерија Запада једнострано је приказивала само Албанце а српску истину и данас свет не жели да чује. Отети град, неправду, ожиљке на срцу и успомени понели су Срби са собом. Српска истина је највећа жртва ратова, па и овај косовски носио је исто. Сетих се комшије Новице Марковића, добродушног човека који је на мој позив да бежи са својим народом из града одговорио да нема разлога да одлази да никоме ништа лоше није учинио. Након неколико година породица је преузела на Мердару његове посмртне остатке. Мрак, мржња и терор завладао је градом. Немилосрдно се рушило све што подсећа на Србе, споменик Његошу, Вуку Караџићу срушени су и уништени. Споменик Доситеју Обрадовићу испред Ректората Приштинског универзитета сачували су Канађани, постављен је испред Ректората у Косовској Митровици а на његовом месту у Приштини стоји Хасан Приштина. Срушени су и промењени називи улица, нигде ништа не пише на српском језику. Све је уништено, разорено и отето. Ликом и делом су у Приштини творци зла етничког чишћења, депортација, убистава, бомбардовања… Споменици Билу Клинтону и Медлин Олбрајт стоје као неми сведоци зла који су пљували ватру и залагали се за бомбардовање. Поред пута ничу меморијали „ОВК” које јачају једнострани наратив о догађајима на КиМ и селективну верзију историје и поделе међу подељеним народом. Највећи број улица припада припадницима „ОВК”, међу којима и оних које је Србија оптужила за злочине над цивилима. Као осведочени борци за косовску независност улице у Приштини имају Бил Клинтон, Весли Кларк, Тони Блер, Вилијам Вокер, Џорџ Буш. Приштина је окићена и спомеником Адема Јашарија, Захира Пајазитија, припадника „ОВК”, албанским националним херојом Скендербегом, Ибрахимом Руговом… Остала је непромењена улица у Приштини Димитрија Туцовића за којег Курти тврди да му је поред Адема Демаћија узор и путоказ. Албанци су порушили и уклонили све споменике, бисте, спомен плоче и друга обележја српских историјских личности.

ЉУБАВ ЋЕ ПОБЕДИТИ МРЖЊУ

Ни вихори ни олује не могу уништити град као људска рука. Пол Валери је говорио како неке грађевине приповедају, неке ћуте а неке певају. У Приштини нове грађевине плачу. Данас је Приштина уклештена међу зградама урбанистичког хаоса. Архитекте из Дренице, Србице и Глоговца уништили су град. Централним градским улицама без икаквог реда и склада у свакој згради се њишу лутке по излозима и хаљине, које вас, ако дуне ветар, запљусну по лицу. Некада се то могло видети само на Врањевцу и код ТВ Приштине, где је све светлуцало од венчаница и шљокица на свечаним хаљинама. У том шаренилу и кичу окупана је Приштина. Обрадовах се када видех код „четири стуба” нормалну продавницу обуће, која је ту била и пре изгона. Дирљиво је било видети и посластичару у некада Спортском центру „Боро и Рамиз”, који се данас зове по терористи Адему Јашарију. Приштина је окована бетоном и разно разним споменицима, шареним излозима без реда, гвозденим оградама, гужвом, саобраћајним колапсом и хаосом. Прича се да има преко 400 хиљада становника. Нема више оног града. Нигде мултикултуралног духа ни ћирилице. Улице су препуне кафића и башти, иако Косово има најмањи стандард у Европи. Шетајући даље Приштином, сећања траже оазе ненаметљивих кутака успомена, загонетних прича, незаборавних ликова и легенди. А сета се свуда увила и све око себе повија. Покушавате да сачувате од заборава вољени град да га чувате као драгуљ закључан у срцу и да му се радо враћате. Неко је отео клупу на којој сам седела, запалио Храм у којем сам се молила, посекао стабла липе која су мирисала. Нема излога у којем сам се дивила властитим радостима, нема биоскопа у којем сам гледала најтужнији филм… Схватите да вам је део прошлости разорен и отет. Морате градити изнова своју прошлост, свој нови животни простор и ако вам остане снаге након свега, уградите је у будућност своју и нових генерација које ће бити савесније, одговорније од оних који су изазвали крваве ратове и отели Приштину аутохтоном народу који ју је створио и у њу уткао живот. Ваша љубав, искрене и добре жеље, неће увек остати у сенци нечије мржње, можда временом омекшају срца прогонитеља и мрзитеља, ако схвате да су отели град који припада свим људима који га воле.
Р. Комазец

Подели на: