петак, 17. септембра 2021. | 02:24

ОТИМА ОД ЗАБОРАВА УСПОМЕНЕ НА СРПСКЕ ХЕРОЈЕ

Радољуб организује планинарске акције у оквиру којих се обилазе локације које су биле попришта жестоких борби у току Првог светског рата у коме је страдало много српских војника у борби за слободу и отаџбину. После дугогодишњег истраживања ради на књизи, која ће првенствено представљати водич до свих локалитета које је пронашао, са појашњењима како доћи безбедно до њих

 

З а Радољуба Кнежевића – Радета, родом из Горњег Милановца, кога су деведесетих година прошлог века животне околности довеле у Лепосавић, где је основао породицу може се најпре рећи да је страствени љубитељ природе. У прилог томе иде чињеница да је он још пре 25 година био један од иницијатора и оснивача ПК „Копаоник” – Лепосавић. Захваљујући Радетовом ангажману покренуте су сада већ традиционалне планинарске акције на просторима Косова и Метохије, које имају републички карактер, а то су успони на јужном венцу Копаоника с косовско-метохијске стране, као и планинарске акције на Рогозни, Мокрој Гори и Шар планини. Оно по чему се овај страствени планинар, који је као планинарски водич освојио бројне врхове на Балкану и диљем Европе разликује од многих других планинара јесте то да он кроз ову врсту спорта промовише родољубље и дубоки патриотизам, а пре свега активно ради на очувању и отимању од заборава успомена на српске хероје из Првог светског рата. Трага за српским војничким гробљима и гробовима српских јунака чије кости леже расуте по врлетима подно планине Ниџе у Републици Северој Македонији и Грчкој, где су вођене крваве битке током Првог светског рата и где је много српских војника дало своје животе за слободу и отаџбину. Чисти и одржава та гробља о којима не постоји организована институционална брига надлежних и планира да ускоро објави књигу о резлутатима својих истраживања.

ВЕЛИКИ ПОЗНАВАЛАЦ ВЕЛИКОГ РАТА

Раде изузетно познаје историју Првог светског рата, а како је све то почело он истиче: „Моје интересовање за Први светски рат почиње још од малих ногу, када ме је сада покојни деда Димитрије научио једну од првих песама ,,Тамо далеко”, а потом и „Креће се лађа Француска”, касније и мелодију ,,Марш на Дрину”. Те песме много говоре, ако их човек осећа. Оне су пробудиле код мене патриотизам и посебна осећања према отаџбини Србији. Тако је и дан данас и надам се да ће остати тако до краја мог живота. Од деде сам слушао приче о голготи српске војске и крвавим биткама, о којима је он сазнао од преживелих солунских бораца, посебно оних који су учествовали у борбама на Кајмакчалану. Први пут сам био на Кајмакчалану 1996. године са планинарима, али и у организацији Савеза потомака ратника Србије 1912- 1920, чији сам активан члан све ове године. Тај мој одлазак на Кајмакчалан је био дуго очекивано надахнуће које ме је потпуно опчинило. Та осећања која сам тада имао не могу описати. Тада сам видео да су локалитети мањих, српских војничких гробља која се налазе поред пута ка врху Кајмакчалана потпуно запостављени и препуштени зубу времена и да се не одржавају. То је само пар локација. Е од тог првог изласка на Кајмакчалан нешто се у мени покренуло и почео сам да истражујем све што се тицало Првог светског рата, укључујући и учешће мојих предака у том рату”. Раде од свог првог одласка на Кајмакчалан сваке године организује поход на овај врх планине Ниџе и друге локалитете где су вођене жестотке битке током Првог светског рата, откривајући нове гробове српских јунака, организујући чишћење гробаља. – Видео сам да не постоји довољна брига надлежних о тим гробљима. Игром случаја упознаао сам једног планинара Станоја из Београда који је касније основао и Удружење грађана ,,Кајмакчалан”. Пре неколико година показао ми је једну топографску карту у којој су били уцртани локалитети гробаља. Замолио сам га да ми да ту мапу да копирам једну деоницу што је он и учинио и од тада крећем у претрагу терена. Почетак је био веома тежак. Обично се првих година радило у септембру. Станоје са својом групом је организовао чишћење на пар локалитета у подножју Кајмакчалана, а ја са двоје-троје добровољаца претрагу терена. Септембар месец је када је све зарасло, пролазили смо поред локалитета да их нисмо видели. Морало се носити све на леђима за три-четри дана, шатор, храна, резерве воде, и све остало потребно за то време, што је било тежине ранца око 15 кг. Али то су били и најслађи тренуци, посебно када би пронашли неки нови локалитет, као да би пронашли живе Солунце после толико година. Разних искушења је било, али сви који су кренули као сапутници носили су тај пут свом својом душом. Тако сам саставио два позива, планинарство и удружење потомака са истраживачким радом који још увек траје – прича нам Раде. Раде одлази да рашчишћава српска војничка гробља и током пролећних месеци. До сада, како наглашава, није било разумевања од стране институција да на било који начин подрже или помогну овај подухват.

МНОГА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА ЗАРАСЛА И ТЕШКО ПРЕПОЗНАТЉИВА

После дугогодишњег истраживања дошао сам на идеју да кренем у реализацију издања једне књиге, која ће првенствено представљати водич до свих локалитета које сам пронашао, са појашњењима како доћи безбедно до њих, јер је планина Ниџе огромно пространство и велики број гробова се налази на неприступачним локалитетима. То је и један од разлога што се нико није бавио оваквим истраживањем. Објављене су фотографије неких локалитета, али они се тешко данас могу препознати. На пример, сваки француски војник је ексхумиран и похрањен на централном француском војничком гробљу у Битољу, док са нашим војницима није случај. Многи локалитети су оскрнављени од стране трагача златом. Они су прекопали нека гробља и локалитете – истиче Раде. Додаје да се нада да ће након објављивања књиге бити више интересовања за укључивање у активности одржавања запуштених војничких гробаља. Раде од 2014. године организује планинарске акције којим се посећују локације великих битака и, како каже, наставиће с тим. – На Кајмакчалан треба да дође сваки српски ђак и просветни радник и да се на историјском часу заветује на љубав и поштовање своје отаџбине Србије, да се подсети палих хероја и да им ода пошту тамо на месту где су они дали своје животе за слободу и отаџбину – истакао је Раде. Њему увек кану сузе из очију када посети та стратишта тешких битака из времена Великог рата и док прича о јунаштву и храбрости српских војника. – Нажалост, време комунизма је згазило вредности вере, породице и морала и родољубља према својој отаџбини. То су те сузе које саме потеку, а које се не могу зауставити, емоције које узавру из петних жила и које надахну још чвршће човека да воли своју отаџбину и породицу. И не треба заборавити на чињеницу да ако неко не цени и не воли своје, не може ни туђе да поштује и цени – казао је Радољуб Кнежевић. С. Ивковић

Подели на: