Овде су криви и живи и мртви

“ЈЕДИНСТВО” У ЖЕГАРУ И ДАЛМАТИНСКОМ КОСОВУ 24 ГОДИНЕ ОД ХРВАТСКЕ АКЦИЈЕ „ОЛУЈА” И ПОГРОМА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У БИВШОЈ РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ КРАЈИНИ

 

Топлог јулског дана кроз испражњену и полупусту Лику спуштамо се према Далмацији и нашој одредници селу Жегар и Далматинском Косову. Због кривина на Личкој магистрали возимо опрезно и без журбе и несметано посматрамо непокошено сено, неузоране њиве, необране плодове зрелог воћа, понеку обновљену кућу српских повратника, а даље у видокругу су нам остаци згаришта од пре 24 године, пошто су уз магистралу уклоњени због туризма, а хрватске заставе се вијоре на свакој хрватској кући.

ВЕКОВНА БОРБА ЗА ЖИВОТ

Пролазимо тунел „Презид” и угледасмо камен, грабовину, растиње, осетисмо врелину дана без дашка ветра, мирис вријеска и смиља које је израсло на камену и чусмо мелодије неуморног цврчка. Ту смо у далматинском кршу, месту где је вековима борба за живот и хлеб насушни. Јер, тај аутентични звук и мирис, камене стене израсле у непоновљиве облике и бројне шкрапе јединственост су овог краја. И, опет неизбежно угледасмо зидине запаљених кућа обрасле купином а из неке шикнуло велико дрво. То је српска кућа. Тако су нам већ рекли повратници Срби пролазећи кроз Лику. Са тог суровог крша и камена у подножју Велебита поглед се протеже на чаробни кањон Зрмање и стрмим литицама. Хрвати су је звали и „српска река” јер од њеног извора до ушћа живели су искључиво Срби, а за Србе у том кршу била је извор живота због мноштво врела, притока, извора и плодне земље око њеног корита. Зрмања вијуга и мења боје од небеско плаве до сиво зелене обасјана бљештавилом сунца и једва чујним жубором. Улазимо у Обровац којег због малог броја становника иронично зову „град духова” а некада је све врвило од живота. Деведесет пет посто његовог становништва чинили су Срби. Данас је Обровац град са највећим бројем некретнина по глави становника. Убрзо добисмо објашњење од српских повратника да сваки члан хрватске породице има по један или више српских станова у Обровцу. „Све су то радили и градили Срби а више их нема.Отето је проклето и неће имати среће онај ко ужива туђе – рекао нам је наш саговорник Јован Зелић, који се вратио са породицом још 2000. године у Жегар. Од Обровца крећемо према Книну и селу Жегару кроз кршовити и каменити предео који у својим недрима чува поносите и кршне људе. Шкрта, црвена и тврда земља, испуцала од врућине не рађа и негостољубиви каменити крајолик према човеку у којим лети царују бесконачне врућине а зими фијучу хладне буре, кротили су јаки Крајишници улажући вековима много зноја крчењем камена, грабове шуме, драче и купине и стварајући макар мало плодне земље. Чврсти као и камен на којем су одрасли, ручно са секиром, мотиком, крампом и српом крчили су и отимали земљу од неумољивог крша на жарком сунцу које немило пече. Није било лако кротити природу нити водити вечиту борбу са најездама освајача од Млечана, Османлија, фашиста па до „Олује” која опустоши векове живота, традиције и угаси дечију грају и смех у овим крајевима. А, мукотрпно су ови вредни Динарци својим жуљевитим рукама камен по камен вадили и слагали правећи зидане ограде око свог комадића плодне земље. Једино је сунца било у изобиљу а требало је мотиком прекопати земљу. Много зноја су пролили на овој тврдој црвеној земљи. Када не падају кише, а сунце спржи и оно мало летине, тешко се прехрањивала породица. Зато су се људи са камена увек довијали и изналазли начин да преживе на овом сивом камену и кршу. Сада посматрамо порушене остатке њиховог мукотрпног рада, обрасле у коров и трње и трагове дивљих звери. Жегар је пре грађанског рата у Хрватској бројао преко две хиљаде становника. Срби се у Жегару помињу још 1392. године. „У нашем селу никада нису живели Хрвати и није их било на целом потезу од Обровца до Книна – истичу малобројни повратници у Жегару. Управо ту у том кршу и камену рођен је вођа српских ускока Стојан Јанковић, архимандрит и књижевник Герасим Зелић, познати спортисти, економисти, правници лекари, инжењери… Недалеко одатле на вечној стражи стоји српски средњовековни манастир Крупа, који сведочи о вековном животу српског народа на овим просторима. Стамени израз лица, импулсивни али правични и осећајни – ти кршни људи били су отпорни на све недаће. Провели су овде векове и волели свој тврди камен, оно мало земље и огњишта крвљу и знојем исписано. Никада се не би жалили на рад и муку, већ су знали да све окрену на шалу. Радовали су се ситним стварима и били пуни живота. Прела, посела и бацање камена са рамена уз пршуту и вино из конобе били су недељна забава за Крајишнике. Иако је море само двадесетак минута вожње одавде није се много одлазило због тешког посла, а и рекли би Жегарани: „Шта ће нам море када је Зрмања бистрија и лепша од сваког мора”.

УБИЈЕНИ КАО ЦИВИЛИ

Исту муку и тежачки живот живели су Петар Милић, Тодор Милић, Јајић Петар и браћа Јајић Душан и Јован. Тешко, али поштено у том свом кршу, окружени нетакнутом природом и цвркутом птица, Петар Милић и браћа Јајићи обрађивали су цео живот црвену земљу и на површини и у њеној унутрашњости, зарађујући тако тежачки хлеб у руднику боксита. Ту су рођени, живели и ту им се, у том кршу у близини родне куће, губи сваки траг. Званична Хрватска тврди да су убијени у акцији „Олуја” 5. августа у сукобима са регуларном хрватском војском. Тако су пресудиле све судске инстанце у Хрватској по тужби породице Петра Милића за одштету, док родбина и мештани мисле другачије. Мештани то оповргавају и тврде да су они били живи месец дана после „Олује”. Њихови посмртни остаци пронађени су у Лици код Грачаца. „Историја се поновила и опет српске кости пуне личке и велебитске јаме – рече Јован Зелић, њихов комшија и повратник у Жегар 2000. године тврдећи уверено да су убијени као цивили: „Они су били у годинама и нису били војни обвезници него обични цивили који нису хтели да напусте домаће огњиште. Стоја Милић, мајка Петра Милића, тада се приближавала деветој деценији живота, али разборита и витална жена, посаветовала их је да се склоне и сакрију пар дана у неку пећину или шкрапу, док зло не прође што они и учинише. Стоја им је кувала храну и месила хлеб више од месец дана – појашњава нам Јован и каже да је то највероватније трајало све док хрватски војници нису почели да мотре на Стоју. „Једног дана дошао је њен син Петар по храну, више од месец дана после „Олује” и више га никада није видела – казао је Јован истичући да је то Стоја препричавала све док јој се није угасио живот. Исте речи потврдио је њихов комшија Зелић Бошко који, такође, тврди да су их хрватски војници дочекали док су ишли код Стоје по вечеру и побили у страни званој „Крета” више кућа Милића или су их ту похапсили, а стрељали негде у Лици где им нађоше кости. „Стоја је за живота понављала да је те ноћи чула пуцањ – убедљиво говори Бошко и наставља: „Био је рат и свако је имао понеку пушку, али они су били старији људи и нису учесници рата него цивили. Стоја је убрзо након тога скончала свој живот од старости и туге за сином и прогнаном породицом. И Јован и Бошко Зелић упорно тврде, на основу прича које је Стоја износила за живота, да су они убијени месец дана после „Олује” што не одговара тврдњама хрватске државе да су погинули 5. августа 1995. године пуцајући на хрватску војску. „Наравно да су убијени. Стоја је мртва а мртва уста не говоре, да потврди да су живели више од месец дана након „Олује”. Тада је било опасно и помињати несталу и убијену родбину у Хрватској” – казао је Бошко. Жена која не жели да јој се помене име такође каже да су убијени и додаје: „Дете, боље и за тебе и за нас да не пишеш ништа. Овде мораш да водиш рачуна како дишеш. Бошко Зелић јој упада у реч и истиче: „Ми сви можемо да омркнемо а да не осванемо. И, никоме ништа. Ко би одговарао за нас – запита се Бошко и одговори „Нико а камоли ће да одговара за људе убијене у рату и „Олуји”. „Убијен Србин. Никоме ништа, „појео вук магарца”-забринуто рече Бошко. „Чујем да имају некакве прописе ко убије змију плаћа казну и иде у затвор, а за нас кога брига” – додаје Јован Зелић.
На наше питање да ли им је познато да је Милиће и Јајиће Република Хрватска потраживала од Србије као своје нестале грађане све до 2005. док им нису пронађени и идентификовани земни остаци, њихова комшиница Милија-Цуја Зелић се само прекрсти и рече: „Шта то рече од кога да их траже када су их они побили. Да сам јуче умрла данас не би то зло чула” – зачуђено и забринуто рече она. „Да ли је то нормално” – запита се Цуја – како је овде сви зову и прошапта „Боље да ћутим и да се не петљам”. Јован Зелић додаје: „да ли пише у тим њиховим списима да су старице Грозданић Љубица, Јања и Милица убијене пуцајући на њихове војнике. Старце Марка Перића, Илију Швоњу, Петра и још десетак Жегарана затекоше у кућама и побише у „Олуји” и после ње. Скоро сви који су нађени код куће су смакнути. Био је то прави лов на Србе, а они су га звали санацијом терена – рече љутито Јован Зелић, истичући да се не плаши никога да каже истину: „Шта су им изнемогли и болесни старци скривили. Овде су криви и живи и мртви. Многи су били по месец дана несахрањени испред својих кућа. Животиње су им разносиле тело и нико никада за те злочине није одговарао – са срџбом на лицу казао је Јован. Куће убијених су обрасле шикаром, жбуњем, копривом, купином… Понегде је изникла и дивља смоква и дрен. Испред једне старе камене куће, покривене плочом која одише једноставношћу и традицијом, седи старина Обрад Милић, рођени брат убијеног Тодора Милића, познати гуслар у целом крају. Упитасмо га за брата а он са сузним очима одговори: „Мој брат Тодор ни мрава није згазио. Радио је поштено цео живот и да му буду расуте кости по Лици није заслужио. Они рекоше да су то кости мога брата а шта смо ми могли и како доказати где су и како убијени. Ћути и трпи. Када је долазила полиција из Задра да ме испитује, рекли су ми да не причам са новинарима из Београда. Мој брат је убијен а они могу да пишу шта хоће” – казао је Обрад Милић. На наш позив и питање како су и када убијени Милићи и Јајићи из Жегара форензичар и водитељ ДНК лабораторије на загребачком Заводу за судску медицину Милован Кубат је одговорио да су убијени метком из ватреног оружја, а да форензичари не могу прецизно да утврде када су убијени. Напустамо Жегар и прашњавим путем упутисмо се ка Далматинском или Книнском Косову у засеок Уздоље код Босиљке Шаре која је имала мало више среће од Милића и Јајића и којој је овај далматински крш спасао живот. Прођосмо кроз Ервеник и Мокро Поље где су убијени скоро сви мештани који су остали у својим кућама за време „Олује”. Стигосмо до Косова, крашког поља. Није равно као право Косово, али јесте страдално као и оно тамо где Срби и данас страдају. На узвишењу поврх села стоји црква Лазарица, а дуж плодне Косовске долине протиче река Косовчица која се југоисточно од Книна улива у Крку. Према планинама Промини и Свилаји Косово се претвара у шуму, крш и камењар. Косово чине шест засеока, Уздоље, Звјеринац, Риђане, Марковац, Орлић и Рамљане. Одувек су становници овог Книнског или Далматинског Косова тврдили да су се њихови преци још после Косовске битке населили око овог поља, затекавши већ ту мали број староседелачког српског становништва, и назвали га по завичају Косово.

БОСИЉКА ИЗ КОСОВА ЈАЧА ОД СМРТИ

Нађосмо засеок Уздоље, а пут до куће Босиљке Шаре води нас поред спомен плоче – места где је Босиљка са супругом и још осам мештана стрељана у време „Олује”, али преживела како је сама рекла, да каже истину. Улазимо код Босиљке и она нас са неповерењем и страхом дочека. Опрезна у почетку не хтеде да прича са образложењем да је свашта преживела и да се не жели присећати немилог догађаја из августа 1995. године. Када сам јој рекли да смо дошли са Косова и Метохије, Босиљка уздахну и рече „Јадно је и црно и наше и ваше Косово” и опусти се, отвори душу и крено са причом: „Ту, на месту где је постављена спомен плоча, ту су нас стрељали. Рано јутро, сунце је већ увелико изашло, а ја размишљам шта ћу за ручак пошто није било струје и све пропало у фрижидеру. Мој муж Крсто је био тешки дијабетичар и отежано се кретао. Одлучио ја да остане овде у родном месту које је волео највише на свету. Иначе, овде смо саградили нову кућу а живели смо у Сплиту до 1990. године, јер је Крсто радио као машиновођа. Када је почео рат побегли смо овамо. Беше врућина као и данас. Крсто је био испред куће.Чујем неку галаму и изађем да видим. Испод села је било пуно хрватских војника а овамо су дошла тројица у униформи, шапки са шаховницом а наоружани калашњиковим. Један од њих викну: „Долази овамо да не долазим по тебе”. „Ја, шта ћу – наставља Босиљка своју причу, „дођем код супруга и комшија. Ту су били мој муж Крсто, Милица Шаре, Јандрија Шаре, Берић Стеван, Берић Јања, Берић Ђурђија, Ћосић Милош и Сава Шаре. Биле су и две младе девојке Роса и Мира Берић. Једна је имала око 20 година а друга 25. Један од хрватских војника, али не онај који нас је стрељао рече: „Липих цура има да рађају Хрватиће” – говори Босиљка и напомену да се сећа тога као да је било јуче и настави са причом: „Та тројица војника се нешто домунђавају између себе и двојица сваки у свој аутомобил одведоше Миру и Росу, а трећи остаде са упереним калашњиковим у нас. Нареди да седнемо на пут једно уз друго, шта смо и учинили. Док смо седали Стеви Берићу испаде документ из џепа а тај војник зграби, поцепа и баци уз повике: „Неће ти ово више требати”. Без плача и молби за живот сели смо и чекали смрт. Тада хрватски војник са шаховницом на капи рече хладнокрвно онако за себе: „ Вруће ми је, шта више да чекам”, а и охладиће ми се јањетина”. Узима пушку и пуца рафалом у нас. Испалио је цео шаржер метака. Мене метак погађа с леве стране иза уха, а други метак је ушао са леве стране бутине а изашао у висини карличне кости. Нисам изгубила свест, али ме је облила крв. Окренух се према мужу Крсти који је покошен по ногама и око струка. Виделе су му се џигерице и већ је умирао. Рекао ми је: „Бежи у брдо и хватај се крша” и клонуо. Остали нису давали знакове живота. Крв је потекла свом ширином пута, а Милици Шаре видела сам просути мозак. Хрватски војник одлази мислећи да смо сви мртви, а у мени се јавља борба за живот. Хиљаде пута навире ми тај догађај и ни сама не знам како сам скупила снаге да бежим и преживела рањена три дана у шуми и кршу – каже нам ова храбра Косовка и наставља: „Бежим уз страну кроз драчу и камење у шумарак и крш више кућа. Чула сам касније да вичу било их је девет, једно фали и видела хрватске војнике како иду од куће до куће пљачкају и пале. Чух и рикање говеда и блејање оваца. Осетих страшну слабост, поче грабовина и дрвеће да шетају око мене и изгубих свест. Другог дана у свитање се будим и немам снаге да се померим. Била сам гладна, жедна и крвава. Све ме је болело. Угледах близу мене у кршу зреле купине. Убрала сам неколико и појела. Умотала сам сукњом ране и тако рањена лежала. Пред вече сам нашла неки војни русак са шаторским крилом и увила се у њега да ми муве не могу до ране. Ту је био и претходног дана поред мене, али га нисам видела. Тако сам провела и други дан у шуми и кршу. Себи сам говорила да сам у божијим рукама и да ме само он може спасти. На освит трећег дана чујем разговоре и шушкање. Помислих готово је, и овде су ме нашли. Но, то су биле моје комшије Раде и Драго. Они ми кажу: „Босо нећеш моћи дуго тако. Иди код неког ако је уопште неко остао жив у Косову. Драго је био болестан а Раде се борио на ратишту, негде код Дрниша и није успео да се повуче са војском. Драго ми је тада направи неки штап – прича отворено и јасно ова отресита жена која изгледа знатно млађе од својих година и додаје: „Ја четврти дан полако устанем и целу ноћ сам кроз крш ходала до куће Драгана Јањге. Они ми дају нешто за јело и саопштавају да их је пописао УНПРОФОР, па ако нађу Хрвати и мене код њих побиће нас све. Јер, како су рекли сваког дана долазе хрватски војници са Промине и претресају им куће. Ко покаже папир да је регистрован у Унпрофору тај ће можда преживети за остале нема спаса. Видим да су јако уплашени. Узмем неки пешкир и опет у крш и шуму. Још једну ноћ преноћим у шуми и сутра дан код Барића који су ми дали храну, окупали ме и прекрили ране са чаршавима. Пошто су и код њих долазили хрватски војници у претрес и одводили све које није пописао Унпрофор, извучем се са друге стране куће и одем код непокретне Јање Перић и ту преноћим. Онако рањена и њој сам помагала додајући јој храну и воду. Била јој је пуна кућа свега и свачега. Следећег дана дошао је Унпрофор да је обиђе па су и мене пописали и одвезли нас у своју базу у Книн. Ту сам видела и девојке Миру и Росу. Чула сам да је неко пријавио УНПРОФОРУ отмицу девојака и да су их навечер, након иживљавања, хрватски војници пустили. Пребацили су ме у болницу где сам провела четири дана, а онда са нама у аутобусе и уз пратњу УНПРОФОРА до Сремске Митровице. У Србији сам била у болници. Након опоравка дају ми папире за Америку. Провела сам у Америци пет и по година и ево вратила се на место где сам се родила и где су ме стрељали. Сваког дана пролазим том улицом, сваког дана ми се враћају слике. Да будем искрена плашим се да ме не убију поново. У Книн ни за које паре не бих отишла сама. Тешко је овде дете – одмахујући главом рече Босиљка и понови, скоро исто, што ми је у Жегару рекао Јован Зелић, „Крив си за све, ако си Србин. Упитах је како живи, како се сама сналази, пошто нема деце и шта је са станом у Сплиту, а она одговори: „Хвала Богу могу на ногама и служи ме за сада здравље. Имам ту мало баште, пензију од покојног мужа Крсте. А, са станом шта ће бити дете, шта и са свим српским становима и кућама. Опљачкано и отето” – гласно нам рече. Босиљка каже да је плаши сваки шум, свако завијање ветра а да од страха ниједном није отишла сама у Книн: „Ако си убијен, нико за тебе не одговара. Ако си остао жив опет си крив зашто си избегао смрт да сведочиш о томе – каже нам на крају Босиљка, храбра и отресита жена из Косова, засеока Уздоље. Прођосмо још једном поред места стрељања Срба у Косову код Книна, јер је то једини пут којим Босиљка свакодневно пролази од куће и ка кући. Иза нас остаде црква Лазарица, Босиљка која је победила смрт и метак хрватског војника и далматински крш који је вековима крајишком народу био и спаситељ и мучитељ, а многима постаде и гробница. Рада Комазец

Подели на: