уторак, 21. септембра 2021. | 02:00

ПАКАО ЈЕ БЛАГА РЕЧ ЗА УСТАШКА ЗВЕРСТВА

Усташе су клали младо, старо и дете у колевци. Гледао сам смрт мајке и малог брата, а сузе су ми се ледиле у очима. Усташе су ми живог оца искасапили, још једног брата убили у снегу, а трећег ранили. У логору Јастребарско дневно је умирало 10-12 деце Када је Гојко Рончавић-Мраовић као седмогодишњи дечак трчао по кордунашким брежуљцима и узвисинама са браћом и сестром, није могао ни да сања у својој дечијој глави, колико ће пута гледати смрт у очи.

 

 

Игру и топли породични дом, формирањем Независне Државе Хрватске, заменили су страхови и бежања испред усташког ножа и каме. Борба да преживи, дечија виспреност, хитре ноге и срећа, спасле су га више пута сигурне смрти, ако се може уопште користити реч срећа за седмогодишње дете које прошло логор Јастребарско и остало без мајке, оца, два брата, сестре и још много чланова породице. Глад, паљевине, смрзавање, зверско клање, убијање и мучења Срба по Кордуну и његовом селу Трстеница, слике су раног детињства, којих се овај сада времешни господин присећа. Његов родни Кордун претворен је у бруталну кланицу, а смрт је била свуда око њега. Данас ово ратно сироче је у дубокој старости, али бистрог ума, као члан Удружења логораша логора Јасеновац иницијатор је да парламент Србије усвоји Резолуцију о геноциду над Србима у НДХ.

УБИЛИ СУ МИ МАЈКУ И НАЈМЛАЂЕГ БРАТА ПРЕД ОЧИМА

Своју иницијативу Гојко Рончевић-Мраовић, најаутентичније је описао и образложио сопственом потресном причом за „Јединство“, како је убијена и поклана његова породица, истичући да су хиљаде и хиљаде српских породица на територији тадашње НДХ прошли као његова или још и горе.

– Јер, нагласио је Гојко, то је био страшни геноцид. Клали су младо, старо, дете у колевци. Све што је ходало српско било је мета. Основни циљ творевине НДХ био је поклати и истребити Србе – наводи Гојко Рончевић и додаје: – Људи у Србији нису свесни да је постојала једна држава чији је најважнији циљ био убијати и затрти семе Србима на територији коју су они зацртали као Независна Држава Хрватска. То је био најбруталнији геноцид, а пакао је блага реч за усташка зверства – казао је Гојко Рончевић.

– У децембру 1941. године по цичој зими кренули смо у збег у околне шуме, јер смо очекивали сваког дана нови погром и покољ. У дубоком снегу и мразу провели смо ноћ. Усташе су нас јурили и убијали, много горе него што се убија дивљач у лову. Кога ухвате најчешће закољу, ако некога не могу да стигну, онда га из ватреног оружја убију. Пошто су усташе, зверски клали и убијали Србе, народ је бежао према Петровој Гори. У суседном селу преноћили смо у напуштеној кући. Једино је та кућа остала читава. Све су остало спалили. Како смо ми изашли, село је било потупно спаљено, не само моје, него на целом Кордуну. Сва су села била спаљена – каже Гојко и наставља своју исповест: – Били смо гладни, жедни и слабо одевени, јер смо већ дуго времена били у збегу. Углавном, тог дана у тој кући су биле две породице, моја са седам чланова (нас петеро деце, отац и мајка) и стричеви. Усташе нас изненаде из шуме и настане општа бежанија. Знали смо, како кога ухвате – кољу. Отац и два старија брата побегли су уз брдо, а мајка са малим дететом, мојим братом од три године, са мном и сестром од 13 година крене ка потоку. Био је тада снег дебео 20- 30 центиметара. И, пошто су усташе вероватно били уморни, нису јурили за браћом и татом, него за нама. Ми смо им били лакши плен. Мајка после 200-300 метара није могла више да хода и да носи дете, а ми немоћни били смо уз мајку. Онда је мајка узела ћебенце које је имала, стави ћебе на снег, загрли брата, а мене и сестру отера од себе речима: „Бјежите, убиће нас све. Боље ми да страдамо него вас двоје“. Тако нас је спасла мајка. Усташе су дошле за мајком, нешто је питали и убили је. И мајку и брата од три године. Ја и сестра смо немо посматрали ту немилу сцену. Они су испалили неколико метака за нама, али нас нису погодили, иако смо били на малом растојању. Гледао сам смрт мајке и малог брата, сузе су ми се ледиле у очима, али нагон за животом је био јачи – прича Гојко присећајући се како је последњи пут видео своју мајку и најмлађег брата. На питање како је он умакао усташама, Гојко Рончевић одговара: – Бежали смо све даље и даље. Раздвојили смо се ја и сестра. Сестра је отишла у шуму, а ја сам наставио путем. Пузао сам по снегу и једва се попео на неки гребен. У конфузији, страху и трауми након убиства мајке, заборавио сам да сам бежао са сестром. Тек после недељу дана сетио сам се да сам ишао са њом. Нажалост, сестра је те ноћи тумарала шумом по снегу док се није смрзла и умрла од хладноће, а ја сам наставио, не знајући да је уопште ишла са мном. Ту су део народа побили, а део одвели у логор. Одатле се упутим са једним човеком и женом, по мраку и цичој зима. Куће спаљене, само по нека остала. У тим кућама више није било места ни за седење, а камоли за лежање. Ту сам некако престојао. Онда су нас разместили дубље у Петрову Гору, где је мање спаљених кућа. Тамо смо добили мало простора, тек толико да можемо да легнемо. Мене затим пребаце негде у Војнић.

ОЦА СУ МИ ИСКАСАПИЛИ, А ДРУГОГ БРАТА УБИЛИ

У Војнићу нађем брата који је рањен – казује нам Гојко описујући сваки детаљ усташке бруталности над немоћним српским народом и наставља: – Настављам причу од оне куће где смо се растали од оца и браће. После смрти мајке и брата, отац се вратио на место догађаја, сахранио је, не знам ни ја како, без икаквог алата у дубоком снегу. После дугог трагања нађе и тело моје сестре, које је било смрзнуто у шуми. Дуго су тражили и моје јер нису могли да верују да дете од седам година може да преживи у тим условима. Сахранили су и сестру. Врате се отац и преостала два брата у спаљено згариште у наше село. Ту је био неки мали партизански одред, па ко није имао оружје није могао да буде у одреду. Тата је добио задужење да чува народ, децу и жене који су преживели покоље. Кућа је била без крова, без ичега па су због хладноће заложили ватру. Ту је био и мој стриц са својом породицом. Укупно је било у тој спаљеној кући око двадесетак људи – говори нам ратно сироче и заточеник логора Јастребарско Гојко Рончевић и застаде. Упитах га шта је даље било, а он рече да не журим, да ће све полако да исприча и да му сећање на те покоље зауставља дах.

– Усташе су извршиле напад, а народ је почео да бежи. Ови су их ловили као дивљач у лову и убијали. Ту су пола народа побили. Мог брата су јурили усташе да га закољу. Он је бежао преко поточића, а Усташа није хтео да гази воду, па пуцао и ранио брата у леву руку. Тако је побегао Усташама и отишао у друго село. Тамо смо имали тетку. Мислио је да ће је наћи. Међутим, и то село је било спаљено. Тетке нигде. Тамо нађе једну колибу, у којој је било двоје-троје људи и они су га спасли, пошто је био мокар од преласка преко воде. На њему се све ледило. После је са том породицом дошао до Петрове Горе. У бежанији из те куће Усташе су део народа похватали, а мој отац бежао према потоку. Код нас по Кордуну има пуно поточића. Јурила су га двојица усташа. Он је имао кубуру и застао, мислећи да ће кубуром макар једног да онеспособи и убије. Заклони се иза дрвета. Нажалост кубура затаји. Усташе су га ухватили и живог искасапили. Секли су му део по део тела и на крају га заклали. Мог другог брата, старости између мене и најстаријег брата, су убили. Бежао је бос, без обуће по снегу. На снегу су остали трагови крви. Усташе ми ту убију брата, искасапе оца и ране другог брата. Хтели су да ми закољу браћу, јер су у клању уживали. Све је то гледала моја стрина и још неколико људи који су тада завршили у логору. Тако је моја породица уништена – износи своје тужно сведечење Гојко.

У ЛОГОРУ СУ ГАЗИЛИ КАМИОНОМ ДЕЦУ СА КОЗАРЕ

На питање шта се са њиме даље дешавало, Гојко наводи: – Ја сам још на Петровој Гори. Обруч око Петрове Горе се стеже. Ту је било око 15.000 избеглица. Цео Кордун се сјатио ту. Усташе су само на Петровој Гори, убили 7.000 мојих Кордунаша. Побили су и поклали много мојих рођака. Остао сам на Петровој Гори до краја маја 1942. са мојим најстаријим братом. Кад су офанзиве прошле, ја се вратим са Петрове Горе са братом и баком у наше село. Моја бака је преживела покољ. У селу све спаљено. Бунари зарушени, воће посечено, све опљачкано. Ми смо имали четири краве, коње, волове, пољопривредне алат ке. Све су то комшије Хрвати опљачкали. Од куће остало само згариште. Одемо до стричеве куће, један километар даље од наше и ту брат направи колибу од прућа. Доле смо поставили лишће. Ту смо били двадесетак дана, хранили се копривом, дивљим зељем јер хлеба није било. Стриц је удомио мог брата да буде слуга у суседном селу према Глини код Хрвата. Тако је он преживео рат и дочекао слободу. Једнога дана у колибу изненада упадну усташе. Ја сам мислио одмах ће нас заклати. Почео сам да бежим. Усташа ме ухватио за врат и каже: „Немој се плашит, ми те водимо“. Они спроведу мене и баку у логор. Успут су ухватили још петнаестак жена и деце – прича Гојко и додаје да је тада први пут помислио да је крај и да их воде на место где ће их побити.

– До Купе смо ишли пешке осам километара, а одатле су нас камионом пребацили у логор. Један део деце су послали за Јасеновац или Градишку, а мене у Јастребарско. У логору нађем стрину и две сестре од стрица. Мали брат од стрица умро је у логору. Одвојили су га од мајке, иако је имао само годину дана. Стрину су ставили у радни логор. После десетак дана, кад га је тражила, рекли су јој да је мртав. Логором су управљале часне сестре. Јако окрутне. Најокрутнија је била Пухерија, свастика Миле Будака. Први оброк био ми је накошена трава са ливаде. Ставе у казан траву, скувају, бар да посоле, и онда дају да то једемо. Имао сам све време дијареју. Од Гојка су хтели да направе усташу те су га сместили у групу за преваспитавање.

– Обукли ме у усташку униформу и ми смо релативно добро прошли. Међутим, ови остали, прошли су пакао и муке. Капацитет тог логора је био на две три локације. Било је 2.500 деце. То је било мучилиште и стравичне слике мале деце. Довозили су камионима децу са Козаре. Деца скачу са камиона, ови их газе. Нико се не осврће, ни возач ни околно особље, ни стражари. Ужас. Плач, јаук и крици на све стране. Сваког дана је умирало 10-12 деце. Нас су водили сваког дана у цркву једном или два пута. Учили су нас молитве и усташке песме да певамо. Ми смо некако преживели јер су нас спремали да постанемо усташе и мало нас боље хранили у односу на децу са Козаре, која нису дата у преваспитавање. Поред Козаре, ту су била деца из Славоније, Лике, Баније и где су год хватали Србе. Тамо смо били све док партизани нису ослободили логор Јастребарско, који је био саставни део логора Јасеновац. Један мој стриц је у међувремену дошао у Београд и запослио се у немачко предузеће, које се бавило рашчишћавањем рушевина. Стриц је говорио мало немачки и молио секретарицу да му помогне да извуче децу из логора. И тако добије аусвајс да нас изведе из логора. Тог истог дана партизани су ослободили логор Јастребарско и повели око 750 деце. Све што је било покретно. Око 300- 400 је било непокретне деце. Они су остали тамо. И мене су ослободили партизани, али тог момента, тог дана деси се и мој стриц. Ја сам био убеђен дуго година после тога да је он био у договору са партизанима, међутим не. Он је дошао из Београда са дозволом Немаца да нас изведе из логора – присећа се Гојко и наводи да га је у возу за Београд спасао Немац од усташа.

– У возу ме исто спасао Немац. Пошто стриц није имао да плати карту за све, некако је скупио за себе, мајку и стрину, а за нас децу није имао новца, па нас је сместио под клупу. Усташа дође, удари ме цокулом и каже: „За српску пашчад нема мјеста ни под клупом“. У сваком возу је био контролор Немац. Стриц се пожали Немцу и Немац ме спасао. Дођем у Београд па у Банат, где ме прихватила једна породица која није имала деце. Они су ме све време рата хранили, неговали и васпитавали. Био сам најбоље обучено дете, иако је била ратна ситуација, чини ми се, и најбоље васпитан. После рата нашао сам се са братом. Он је завршио учитељску школу у Суботици и био је учитељ. Ја сам завршио средњу геолошку школу у Панчеву, па у Београду геолошки факултет и као геолог обишао сам пола света – завршава своју потресну животну исповест овај витални старац, упркос годинама, голготама, трауми, страху, губитку породице и свега што је преживео као седмогодишњи дечак. Р. Комазец

 

 

Подели на: