субота, 08. маја 2021. | 17:39

Патријарх Порфирије: Човек је човеку вук, а сви смо иконе Божје – верујем у заједнички живот народа

Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ

 

 

Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Порфирије је у интервјуу за Радио Београд 2 говорио о највећем хришћанском празнику Васкрсу, месту цркве у савременом добу, важности заједнице у време индивидуализма, Милошу Шобајићу, медијима. Такође, говорио је и о уметности, екологији, Косову и Метохији, предстојећем мајском сабору, потписивању темељног уговора у Црној Гори, Николи Милошевићу, усклађивању статута Универзитета и Православно-богословског факултета.

Преживели смо једну преступну годину у којој је све што је нормално изгледало као нека врста преступа. Чини се да свет никада није био јединственији, а да људи никад нису били више удаљени у борби против једне невидљиве пошасти. Волео бих да на почетку разговора кажете како видите место Цркве у једном овако посебном времену ?

– Ја бих, пре свега, честитао празник Васкрсења Христовог Вама и Вашим и нашим слушаоцима и заиста изразио велико задовољство што ево имам прилику да на овај начин општим са нашим народом, уз велико поштовање према Радио Београду, који представља заиста дом културе српског народа са безбројним непоновљивим програмима и емисијама, са могућношћу да и кроз времеплов уназад слушамо и духовне и мудре и духовите људе на таласима ваше радио станице, али и данас имамо такође ту прилику, што није можда баш уобичајено на небу медијском.

Медији, то јест и новине и телевизија и радио, чини ми се да поред тога што јесу и треба да буду оруђа која преносе информацију, у исто време могу и треба и неопходно је да буду и простор духовне самоанализе, историјског сагледавања и појединца и колектива и уопште простор обогаћивања људи у међусобној комуникацији.

Дакле, због тога сам заиста веома задовољан и ево још једанпут свима честитам празник Васкрсења Христовог. Што се, пак, тиче Ваших размишљања и теме коју сте поставили да, ево заједно о њој размишљамо, које место и какво место треба да буде место Цркве у друштву и у времену у којем живимо, могло би се надугачко и нашироко говорити, али ствар је веома једноставна.

Црква јесте у овоме свету и њу никада не можемо посматрати изван времена и простора. Отуда, с једне стране, оно што је у свету, то јест у времену и простору нешто што обузима и занима, дотиче се људи без обзира да ли верују или не верују у Бога, дотиче се и Цркве. Тако да, с једне стране, имамо утицај, да тако кажемо, света на Цркву, али у исто време имамо и могућност сведочења, па, ако хоћете, и утицај Цркве на свет, на друштво.

Често је улога Цркве погрешно схваћена, понекад и од оних који верују у Бога, па онда многи који заправо не разумеју унутрашњу структуру Цркве, њу виде као једну културолошку институцију, социолошку или пак политичку и очекују од Цркве да решава управо ту врсту проблема, у зависности с које тачке гледишта се посматра.

Макар и најсавршенија организација и институција у друштву, у држави била Црква, она је увек црква, она се не може назвати једном од најважнијих институција друштва и државе позвана да решава, раме уз раме, са рецимо другим научним и културним институцијама, с једне стране, или с друге стране са политичким партијама, проблеме, који заправо служе само као повод да она посведочи своју вечну мисију и своју вечну улогу и функцију.

Дакле, ми не идемо у цркву нити да бисмо решили политичке, нити да бисмо решавали глобалне проблеме. Не идемо у цркву да бисмо решавали социјалне проблеме, било унутрашње, било спољашње, не идемо у цркву да бисмо решавали медицинске проблеме и изазове, биоетичке и сваке друге иако су све то теме и проблеми на које Црква рефлектује своју суштинску мисију и своју суштинску поруку.

Ми у цркву идемо и црква зато постоји, што она даје могућност и пут да се човек суочи са најдубљим егзистенцијалним изазовима свога постојања. То се најбоље види у увим данима васкрсења Христовог.

Црква се бави смислом, на питање – ко сам, одакле долазим и куда идем, зашто постојим, да ли је случајна стихија историјских околности у једном тренутку уобличила нешто што се зове човек да би се он као мехур од сапунице у једном тренутку претворио у небиће и заправо у апсолутном смислу те речи ишчезао?

Другим речима, оно што је засигурно најважније питање сваке личности, сваког појединца, али и свих људи од почетка постојања човека до данас и до краја века и света, јесте – да ли је смрт последња станица човековог постојања? Да ли је смрт оно што човек последње може да каже о себи?

Кроз философију, кроз историју, кроз науку, кроз сваку врсту људског деловања, ако скинемо многе наслаге које можемо наћи на људском деловању, на његовим активностима, видећемо да у основи свих тих ангажмана стоји потреба човекова да макар мало себи продужи живот. Другим речима, човек има потребу за вечним постојањем. Зашто? Зато што има потребу да вечно постоји онај кога свако воли и да љубав према онога кога волимо осмишљава наш живот.

Ја постојим само онда када постоји онај кога волим и обрнуто. Дакле, црпим смисао свога постојања из заједнице љубави. И, у том контексту, ако смрт доживимо као апсолут онда све постаје апсолутно бесмислено. Чему слава, чему богатство, чему било која врста ангажмана? Зашто онда није све дозвољено, ако ми трајемо свега педесет или сто година?

Направићу малу дигресију и поменути једну анегдоту, која је везана за Александра Македонског, великог владара, каквих вероватно у историји није постојало.

Можда највећи војсковођа, владар у историји људског рода, јесте управо Александар Македонски. Ако узмемо технолошке и техничке могућности тога времена и упоредимо са свим другим временима – читав културни свет је био у његовој власти.

И, вели та прича, да он када је умирао, заповедио је својим слугама да му оставе једну руку да му вири из гроба, на шта су се сви око њега зачудили – Шта ти то сад значи? “Да виде сви да ја, који сам све имао, сад одлазим празних руку. Носим само оно што је у мени.”

И тек у контексту Јеванђеља Христовог, у контексту празника Васкрсења Христовог, оно што су били и што јесу, с једне стране, потребе сваког човека, али и напори да реши ту потребу, који остају без одговора, напори који показују да човек собом и себе својим моћима нема шансе и кроз највећу науку и кроз највећу философију и кроз највећу уметност да разреши, дакле, то што не може човек, Бог у личности Исуса Христа разрешава и управо због тога долази.

У том смислу ми идемо, дакле, у цркву да бисмо некако, поред свих својих немоћи и слабости, некако додирнули ту тајну победе живота над смрћу, да бисмо додирнули тајну Христа. А онај који је ту тајну дотакао њему се отварају сасвим другачије перспективе, не у смислу бекства из овога света и презира у односу на било шта што јесте људско стваралаштво, него у смислу да све остало добија и једну другу перспективу и један сасвим нови, другачији смисао.

Зато ми, када говоримо о човеку у Христу, говоримо о новој твари, о новом човеку, о човеку преображеном кроз Христа, пре свега тајном љубави према Богу, а онда на темељима те љубави и тајном љубави према читавој творевини, тајном љубави према сваком човеку, ма ко он био – што је наравно често парадокс, како можете волети некога ко се вама, најблаже речено, непрестано супротставља по свим могућим питањима, али у Христу је то могуће.

Радио Београд 2 је програм културе и уметности. Рекли сте у једном разговору да “човек без културе није човек”, а, у једном другом, да “човек без дијалога није човек”. Ја бих спојио ове две дивне мисли у једно питање: Зашто нам толико недостаје култура дијалога? Зашто сваки разговор код нас подсећа на борбу између два љута противника која не може да се заврши нерешено, без победника? Зашто не умемо да разговарамо тако да дијалог буде природан, нормалан, без неких великих последица?

– Пре свега, сложио бих се са Вашом констатацијом да заправо човек без културе није човек. Култура је широк појам, али, у основи, ми смо мање-више на граници да нам култура постане само својеврсна забава, да заправо оно што је субкултура прогласимо за културу, а култура у принципу, и ту је њена, да кажемо, додирна тачка са вером, са духовношћу, требало би заиста да открива путеве који воде ка смислу или бар да се пита о смислу постојања, без обзира да ли може да да одговор.

Већ питање и трагање за смислом вас ставља на пут досезања тог смисла. За многе ствари бисмо, на крају крајева, могли да поставимо питање – Зашто? И ми бисмо често хтели да добијемо готове одговоре, да добијемо одговоре на дугме, имамо дилему, притиснемо дугме и добијемо одговор.

На крају крајева, данас смо се претворили у неку врсту полуаутомата који кроз притисак прста на дугме добија разна решења. Чим имамо неку недоумицу ми идемо на Гугл, добијемо кратко сажето објашњење нашега питања.

И у том смислу, оно што је суштински потенцијал човеков, да сам открива свет, да открива тајну света, да открива тајну човека, једноставно је, у најмању руку, маргинализовано. На неки начин као да капацитети и таленти које човек има, закржљавају – они су потпуно атрофирали. Ја Вам не могу одговорити једном речју на питање зашто? Али могао бих заједно са Вама да опишем стање у коме се налазимо…

Опростите, могао бих да поставим ово питање и мало другачије: Како помирити веру и наше балканске искључивости?

– Управо оно што се тиче односа народа тиче се заправо и живота појединаца. Тај неки дух нарцисоидности којим живимо, дух појединачности, то има везе вероватно и са начином одрастања, има везе са идеологијом, има везе са инсистирањем данас искључиво и само на људским правима.

Потпуно је легитимно и потпуно је нормално да сваки човек има право да своју слободу афирмише, да је живи, до границе када почиње угрожавање туђег права. Али то одрастање у амбијенту и контексту васпитавања, искључиво и само на правима, од најмањих ногу, човека доводи у ситуацију да врло лако одустане од другога.

На пример, ако Ви и ја имамо неку несугласицу и она се заиста тиче неке врсте права, само један од нас двојице може бити у праву, рецимо, у некој несугласици. И, ако је мој циљ, по сваку цену инсистирање на томе да ја будем у праву, а да то истовремено повлачи као резултат да ћемо се ми удаљити и отуђити, да ћу ја вас изгубити – шта имам ја од тог права?

И заправо, хранећи се искључиво само својим правима ми се потпуно индивидуализујемо. Када бисмо се, поред легитимног контекста живота унутар права, једнако васпитавали и развијали у себи, да је бар колико је важно право важна и заједница, да нам је важан и други и да паралелно с тим имамо двоједини циљ и, да не угрозимо право, али истовремено да негујемо заједницу, која може да почива искључиво, како сте рекли, на дијалогу, најблаже речено.

Али пре тога, или на крају крајева, са циљем љубави, заједнице у којој постоји међусобно прихватање подразумева неку врсту љубави, иако она може бити далеко од оне љубави на коју нас Христос у Јеванђељу позива.

Друго, индивидуалистички контекст нашега одрастања, где је, по правилу, од најмањих ногу дете научило да сматра да је други одговоран зато што се он осећа лоше, да су у школи криви учитељи, да је, кад одрасте мало, за његове недостатке, криво друштво, крива држава, крива политика, криве партије, дакле, увек неко други крив. У односима двају народа – други је крив.

А има ли ту, опростите, по Вашем мишљењу, мало неке искључивости из времена комунизма, када је била једна партија, једна истина, један вођа, сви смо веровали у једну ствар, нека врста искључивости која не оставља довољно простора за мишљење другога?

– Јеванђеље нас позова на самопосматрање и докле год се ми не суочимо са собом, да бисмо се суочили са собом морамо имати критеријум, параметар, а тај параметар је Христос и његово Јеванђеље.

Дакле, ми имамо огледало у којем можемо да проценимо и да видимо себе онаквим какви јесмо. Ми ћемо, то је напросто психолошки механизам, осим ретких изузетака, избегавати да се суочимо са собом, да погледамо своје недостатке и за било коју врсту нефункционалности тражићемо разлоге изван себе.

То важи за појединца и унутар породице, то важи и за односе међу народима. Значи, без оне реченице Христове, и пре њега Светога Јована Крститеља, “Покајте се јер се приближи Царство небеско” заправо није могуће успоставити нити однос са собом аутентичан, а камоли однос са другима.

Притом та реченица “покајте се” није позив на неку врсту психолошког и емотивног самоосуђивања. Та реченица “покајте се” у изворном тексту Новог завета на грчком језику гласи, долази од глагола метано значи преумите се! Да бисте се преумили ви, да употребим модерни израз, морате се бавити интроспекцијом, али не интроспекцијом која је сама себи циљ него увек имајући критеријум.

То и јесте, по мени, поред свих великих доприноса, рецимо, психологије, једна мањкавост зато што не постоји критеријум. Шта је то здрав човек и који је то параметар?

Психологија вам може рећи шта ви нисте и шта не треба да будете, али не и шта треба да будете, што се открива и кроз реч Христову, али заправо показује пре свега кроз његову личност и кроз Јеванђеље.

Ја сам потпуно сигуран уз наравно сва могућа достигнућа модерне демократије, колико год је неопходно и хвала Богу то тако функционише кроз законе, кроз правила, да се неким консензусом успоставља друштво у којем се зна шта је исправно, шта није исправно.

На крају крајева то потврђује и стална измена закона, ми стално имамо измене и допуне, измене и допуне. Шта је од тога новим законима, новим изменама и допунама аутентично и блиско суштинско људској природи то је веома дискутабилно. Да ли неки нови закон који каже ово је сада стандард…

Нови договор.

– Да. Да ли је то ближе људској природи или напросто је то нови договор који опет, као што и све у животу зависи од разлога, од узрока и циљева. Шта мене покреће да нешто чиним и који ми је циљ да нешто чиним.

Те две ствари заправо регулишу путеве, ако хоћете и демократије и слободе. Али хвала Богу, не да бисмо били неправедни, него били бисмо потпуно промашени када бисмо рекли да ипак људска цивилизација не расте, иако постоји и чувена Шпенглерова реченица, која каже “доћи ће време када ће цивилизација бити на свом врхунцу, а култура на својој најнижој тачки”. А ту је философија, ту је уметност, ту је, ако хоћете, и религија.

Ја наравно немам ни много времена и не разумем се, пошто имате данас безброј праваца у уметности, али не знам, што каже, да ли данас на западу може да се сретне један песник, као што је био Рилке.

Баш сам то хтео да Вас питам, говорили сте у књизи својих интервјуа и о уметницима, рекли сте “да су уметници, ако су верници, истински верници и да је њихова вера дубока, истинска.

Ево, пре неколико дана се упокојио Милош Шобајић, наш чувени сликар, који је рекао да је за њега сликање било нека врста молитве. Он је рекао нешто веома слично ономе што сте Ви рекли, да у савременој уметности има превише технологије, а премало уметности. Како видите савремену уметност?

– Бог да душу прости Милошеву, ја сам га релативно добро познавао и док сам био у манастиру Ковиљу имао сам прилике да долази у Ковиљ. Виђали смо се и у Београду па чак и пре можда неких годину и по дана у месец дана два пута смо се видели. И он је заиста био уметник. У њему је остало много тога детињег, оног што сам Господ препознаје као аутентично и непатворено.

Наравно, не треба остати као дете у смислу мудрости кад човек одрасте, али у смислу врлине, у смислу доброте, у смислу отворености свакако да је то један велики капитал.

Ствар је у томе што ми живимо у времену хипертрофије, тако да у мноштву продукција често не можемо можда да препознамо оно што је аутентичан уметник и аутентична уметност, јер данас уз помоћ технологије, како је и покојни Милош говорио, ви можете да произведете чак и да немате неки посебан таленат нешто што ће да личи на право уметничко дело.

Оно што бих ја рекао, и то се увек препозна, то је да уметност заиста треба да детектује, да региструје оно што су суштински изазови сваког времена и сваког човека у свом времену. Да детектује проблеме, да их забележи, да почне да их отвара.

Међутим, уметност није фотографисање, уметност мора да отвара перспективу, она мора да даје наду, без обзира да ли има коначно решење и није њен задатак да да коначно решење, али мора да да наду.

Бојим се да је у наше време, а то је стицај вероватно и глобалних околности и слободног тржишта, либералне економије која је испреплетана са политиком, да је некако много онога што је непатворено и аутентично код људи изгубило се као онај мали поток у великој реци, у ефемерним темама, које су мање-више политичког карактера.

Ви ћете данас и кад отворите новине и кад изађете на улицу, кад седнете у такси, кад сретнете случајног пролазника, после “Добар дан” или “Помаже Бог”, врло брзо почети да се бавите питањима политике, да дајете решења, да се опредељујете, да очекујете да вам политика реши ваше најсуштинскије унутрашње потребе, које могу да се решавају искључиво ако се погрузите у себе.

Ево, Милош је поменуо молитву. Ако се латите молитве, како год та молитва изгледала, ја не дајем сада никакав посебан рецепт како треба да изгледа та молитва, али ако се ви не погрузите у себе и ако ту не покушате да сретнете онога који вас је створио и који вас позива у заједницу љубави са собом, ви ћете бити изгубљени у галаксији, у времену и простору потпуног бесмисла и бавити се питањима која пре свега не разумете.

Ја сад нећу да кандидујем ниједно од питања, али рекох, сретнем човека, не знам ни ја ког, он ме пита, не знам, “ко ће победити овде на изборима, шта ће бити, не знам, са оном политичком темом, како нас гледа Русија, да ли треба да будемо с Кинезима, Америка и тако даље. Али ја те ствари не знам.

Знам тако што, као и сви обични људи, нешто пабирчим по новинама, али шта је иза сцене, шта је иза кулиса, какве су ту снаге и силе, на крају крајева, ето да кажем и то, када је реч и о Србији – какве су то све силе и снаге које имају свој интерес?

Па сусрети политичара нису исповедаонице, у смислу он дође тамо па сад они једни другима откривају шта им је заиста циљ и намера. Ја сам потпуно уверен да, на крају крајева, и наши политичари засигурно хоће најбоље што могу за своју земљу, а да би се то постигло много тога мора да се прећути, негде можда морате и да попустите, а негде да будете страшно тврдоглави и да ништа од тога не можете да саопштите јавности.

Према томе улазити у ту врсту амбијента, поново се враћам на контекст Васкрса и данашњег празника, а имате свој проблем, имате свој проблем смисла постојања – да ли заиста живите у вечности или не и нуде вам се, ако препознате у себи макар ту потребу, а препознаћете ако се тиме будете бавили, а овде вам се онда нуде начини, могућности како да тај нуклеус, како да ту снагу, која надилази Космос која постоји у вама, полако активирате и да она почне да вас снажи, за почетак да вас чини да ви будете господар света независно од спољашњих околности.

Дакле, када је реч о уметности, мислим да, хвала Богу, сигурно има много уметника, има много и оних који се баве занатом на плану уметности, али има и ових који управо дају наду, који се не баве само фотографисањем ужасне стварности коју видимо око себе, јер кад почнете да гледате око себе, само око себе и почнете да размишљате само логички, позитивистички – ви сте онда изгубљени.

Кад гледамо око себе све више примећујемо еколошке проблеме. Ево, имали смо недавно и један скуп, духовито назван “Еколошки устанак”. Да ли су, по Вашем мишљењу, ти еколошки проблеми више резултат климатских промена, стања у коме се налази планета или неког нашег сопственог немара?

– Сви смо одговорни за све, нарочито за планету. Планета, то јест творевина Божја, је дар човеку и човек је, тако верујемо – Свето писмо и Библија нас обавештава на својим првим страницама о томе – човек је постављен да буде свештеник у творевини.

Дакле, да је култивише, да узима од ње колико му треба за живот, али да јој узвраћа култивишући је и узводећи је.

Међутим, оно што је данас чињеница то је да смо постали експлоататори и то експлоататори који не поштују природу и творевину, него и њене законе нарушавају. Ја се ужаснем само од помисли интервенција човека на човекову природу, већ се мења структура људске природе

Човеков атак на несловесну природу, на творевину, као резултат има бумеранг који му се враћа од саме природе која му се сада свети, јер је он нарушио стабилност природе. Шта ће тек бити ако почнемо на тај начин да интервенишемо на човекову природу? Ја мислим да ћемо се онда суочити са ужасима.

На крају крајева суочени смо у овом тренутку са епидемијом која је ужасна, која носи животе, коси све око себе, али. паралелно с тим, остају дубоки кратери психолошких поремећаја. Ви сада када се сретнете са човеком не знате да л’ ћете да се рукујете, смејете, не смејете, а камоли да се загрлите. Ако вам се он случајно у свом немару мало приближи и наднесе над ухо, у вама већ се буди страх, не знате да ли бисте га одгурнули и замолили да се удаљи…

Сваки човек представља неку врсту опасности…

– Да, да. Човек је човеку буквално вук. Човек је човеку постао непријатељ, а не брат, а ми смо браћа. Ми смо као људи различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних и тако даље и много тога је различито међу нама, али много више је идентично.

Сви смо људи, сви смо иконе Божије и, каже апостол Павле, “Нема Грка и Јеврејина, нема мушко и женско, роба и слободног”, у смислу – пред Богом сви смо браћа и сви имамо потпуно исту перспективу и могућност да, у заједници са Богом, доживимо пуноћу и лепоту живота.

А ова епидемија је најбољи могући показатељ колико смо заправо угрозили нормалне процесе и законе природе и онда наравно жањемо оно што смо посејали.

Ја бих рекао, да је једини вирус у творевини човек и да све стихије, које нам постају непријатељи данас, јесу продукт активности и интервенције људске на природу тако што човек трује природу.

Од најелементарнијег амбијента у којем живимо, а ови глобални процеси мени нису ни доступни нити их до краја разумем, ал’ сам потпуно сигуран, да не наводим сад ту имена, кад ми дође у Давосу тамо неки по имену и презимену, не знам, том и том, и сад само зато што је моћан он заправо све зна и даје рецепте по којима треба сви да живимо. То и сваком човеку ко иоле има, што се каже, памети у глави, ће бити јасно да ту нешто није у реду.

Ваша Светости, у својој првој беседи у Саборној цркви у Београду рекли сте да “Косово није само мит – него је Косово за нас завет”. Кад се каже Српска православна црква најпре се помисли на Пећку Патријаршију, Грачаницу, Свете Архангеле, Богородицу Љевишку и стотине других наших споменика на Косову. Како Ви видите будућност наших културно – историјских споменика на Косову и Метохији?

– Пре свега ја сам потпуно сигуран да то зависи само од нас, без обзира на разне векторе спољашње, који би хтели нешто друго, и зависи од нашега односа према Косову и нашег доживљаја Косова.

Ако га доживљавамо само као неку територију, и ако хоћете, и као мит, онда наравно на том плану ви можете бити губитници и победници, тренутни или коначни.

Али, ако доживимо Косово из саме природе и перспективе Косова, онда ћемо разумети да је Косово заиста завет и самим тим везано нераскидиво за идентитет нашег постојања. Кад кажем завет, онда ту подразумевам да је тај косовски завет скопчан са Новим заветом, а то значи са вредностима Јеванђеља.

И ако ми пре свега будемо тим вредностима Јеванђеља живели, ми ћемо живети онда и косовским заветом и онда ће Косово за нас имати потпуно другу перспективу.

Нажалост, у овом тренутку, не само да је тешко нашем народу на Косову и, са народом, монасима и монахињама, који, хвала Богу, живе у манастирима и има их тамо. Ја дубоко верујем да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба и других народа на Косову.

Срби и Албанци су, ту пре свега мислим на обичан свет, на људе, вековима живели заједно и могли су кад год би долазило до неких трзавица да нађу излаз и да иду даље. Али у овом тренутку око Косова се преплићу разни велики интереси, који, заправо, на људе на Косову гледају као на предмете и на само Косово као једну бездушну територију. За нас је Косово нешто сасвим друго.

Дакле, имам наду. Важно је да се разговара и да дођемо до могућности смиреним тоновима да разговарамо, да покушамо још више једни друге да упознамо, да разумемо и ми њихове аргументе и они наше, и сигуран сам, ако будемо имали такво расположење, да ћемо пре или касније доћи до ситуације у којој ћемо моћи да живимо заједно, где не морамо бити као рођена браћа, али сам сигуран да ћемо моћи да будемо као добре комшије.

А како коментаришете ове нападе на игумана Саву Јањића, који се појављују последњих дана, могло би се рећи, неочекивано, из чиста мира?

– Да није трагично било би смешно. И трагично и смешно је. Ако је ико показао да има ширину, да је отворен и, ако хоћете, демократски однос према свакој ситуацији, према свим људима, онда је то отац Сава Јањић.

Ја мислим да се ту ради о најбаналнијем политиканству које се засигурно не може претворити у неку реалну ситуацију, која би на било који начин од оца Саве створила нешто друго. Он је човек хришћанин, човек Јеванђеља и лично знам да апсолутно никада није имао различит однос бриге између људи, било да се ради о Србима, Албанцима, Ромима, или не знам ком човеку. Он је увек био спреман у највећој могућој мери да буде отворен и да буде колико год је могуће од помоћи свима.

Ваша светости, ако дозволите поставио бих Вам на крају пар питања у вези са неким актуелностима, али пре тога сам хтео нешто да Вас питам о два човека са којима је наш програм посебно везан.

Први од њих је Никола Милошевић. Радио Беорад 2 сваке године додељује Награду “Никола Милошевић” за најбољу књигу у области теорије књижевности и уметности, естетике и филозофије. Та награда постоји већ 20 година и све је угледнија, све је више цењена.

Негде сам видео да сте већ говорили о Николи Милошевићу, да га памтите из младости, да сте се с њим дружили, да сте били пријатељи. Волео бих, ако бисте могли, да нам кажете своје импресије о Николи Милошевићу и у овој прилици.

– Ево, ако није неумесно да кажем и сад, да понекад нажалост на Јутјубу не могу да нађем много клипова где Никола Милошевић говори, има нешто о Милошу Црњанском, два-три сам нашао и често једне те исте слушам. Волео бих, ако ви на Радио Београду имате неке записе, да могу да их имам за своју употребу.

Дакле, време када сам ја био студент – то је било време 80-их, осамдесет прва, друга и тако даље, то је време када је почело неко, да кажемо, духовно буђење на овим просторима.

То духовно буђење није значило само да су људи се отворили према цркви, него напросто дошло је време када се много у јавности разговарало на многе теме из културе и, генерално, дакле, из философије, уметности, религије и било је много трибина, округлих столова јавних, на Коларцу, у Студентском граду, у Дому омладине и на другим местима, где је један од најчешћих саговорника са другима био Никола Милошевић.

И већ тада, иако он у том периоду није показао свој позитиван однос према вери, више је имао један критички став – што је добро, кад имате критички став то значи да се бавите анализом, онда можете доћи до једног става који је ваш став, који се поклапа са искуством.

Већ тада је, не само на мене, него на многе моје колеге са Теолошког факултета, Никола Милошевић оставио силан и снажан утисак, пре свега аутентичног човека, искреног, наравно, великог ерудите, говорника каквих ни данас нема.

Е после се десило да, већ сам и читао понешто што је он писао, прошло је неколико година, ја сам се замонашио био у Грчкој и када сам се вратио из Грчке мој први јавни наступ је био опет неки округли сто, заправо, била је промоција једне књиге Владете Јеротића, где су говорили Владета и Никола и за мене је то било просто невероватна ствар да двојица дубоких људи, трагалаца за истином и мученика на том путу, унутрашњих мученика, мученика на плану своје сопствене савести, су у том тренутку били моји саговорници.

Сећам се да сам на тај начин и започео свој наступ. После смо имали прилике да се виђамо и приватно и на другим неким дружењима, ручковима и могу да кажем да смо се изнутра зближили. Има више таквих људи, то није за јавност, нити је то нешто што има некакав специјалан значај, али, рецимо, такав је и Драгош Калајић био. И неко споља кад узме и посматра Драгоша Калајића рећи ће шта сад он има са православним монахом, и многи други, на пример Драган Николић – то су само били наши лични однси, лична искуства која сам негде можда себи и забележио, али није за давање у јавност.

У сваком случају, оно што могу да кажем за Николу Милошевића, поред онога што сви знају, то је да је он, дакле, од човека који је трагао за истином, који је био искрен и дубок, са позиције критике свега, али не критике са аспекта неупућености, него он се бавио темом и онда је имао питања и имао је критике.

Дакле, од једног таквог човека он је заиста постао смирени хришћанин и то без ичијег утицаја, у смислу да је неко споља њему проповедао, заводио га, него то је био, по мом дубоком осећању, његов лични однос са Христом до којег је он дошао – Христос је њега нашао и он је нашао Христа. Његова супруга је, када се упокојио, звала мене на сахрану – да се пред одлазак пред лице Божије помолимо за његову душу.

Други човек о коме сам желео да Вас питам је Милутин Дедић, који је, до последњег тренутка, на нашем програму радио емисију Записи с предумишљајем у којој је читао своје путописе са бројних својих путовања, о црквама, манастирима, духовним споменицима. Ваша књига, коју сте објавили још док сте били Митрополит загребачко-љубљански, има наслов који је парафраза једне песме Арсена Дедића Загреб и ја се волимо јавно. Милутин је, такође, био једна посебна духовност, претпостављам да сте га знали…

– Не само да сам га знао, чак сам имао прилику да му отворим, једну сигурно, а можда и две изложбе – ове се сећам у Суботици. Милутин је, дакле, ако могу тако да кажем, имао монашку једноставност и чистоту, а био је човек који је живео у свету, на крају крајева, бавио се уметношћу.

Чак иако Арсена нисам имао прилике да упознам, а наравно у младости сам га много слушао, па чак и данас понекад, па ево и та песма коју сте поменули, постоји, из онога што могу да ја, ишчитавајући песме, слушајући песме и живот Арсена, да кажем да ипак постоји једна блискост и једна спона између њих двојице.

Напросто, Милутин је дошао на једно плодније тло, ако тако могу да кажем, за то унутарње духовно семе које је могло експлицитно да се развије и прикаже и покаже, а код Арсена није дошло до тога и напросто спољашњи услови, њива на којој је растао је била таква да је много тога остало између редова и изречено у тајни.

Рецимо, сама песма Загреб и ја се волимо тајно, можда сад психологизирам непотребно, али упућује заправо на ромеовско-јулијански или јулијски однос и љубав. Дакле, та љубав је заиста аутентична и постоји, али из разних разлога она не може да се…

Ту има и неке ироније.

– Да.

Ако сам Вас добро разумео, осећа се да је та духовност изашла из исте куће.

– Ја то хоћу да кажем, из истог корена. Ако се не варам, њихов отац је био одборник, чак можда и председник црквене општине, нон-стоп је проводио време у храму и они ту, близу храма, су расли.

Има много таквих имена и наравно много људи из Хрватске, који су поникли из православне духовности, али једноставно, после су постали нешто друго, и многи од њих вероватно нису ни свесни заправо шта се у њима збивало и то треба оставити тако како јесте, а Бог је велики и препознаје код свакога оно што је љубав и свако зрно добра.

Поставио бих Вам, на крају, ако дозволите, три питања која се односе на актуелности, ако нисмо много пробили време, мало смо већ прекардашили, што се каже, ја се заиста извињавам. Ускоро ће бити одржан овогодишњи мајски Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве, очекују се неке важне одлуке, можете ли нам рећи о чему ће се разговарати и одлучивати на Сабору. Сви очекују да сазнају ко ће бити нови Митрополит загребачко-љубљански, Митрополит црногорско – приморски. Када ће се то одлучити, када ће се то знати?

– Па ја Вам не могу рећи шта ће бити зато што још увек не знам. Наравно, дневни ред Сабора формира Синод, али он може и у току Сабора да се прошири.

То су свакако теме којима ћемо се бавити, али Црква има свој ритам и свој ход, који је различит од хода овога света, тако да многа очекивања која споља долазе другачије одјекују унутар живота Цркве.

Шта ће бити одлуке и решења – то наравно не знам јер Сабор је организам и тело које саборно одлучује, не постоји нико ко има предност у односу на било кога, па ни сам патријарх, у смислу да је он тај који може било шта да намеће.

Али сам потпуно сигуран да ће Сабор водити рачуна о свим аспектима сваке теме и о неким аспектима који измичу оку јавности, да ће на крају бити најбоља могућа решења, то тако увек буде, у датом тренутку се чини – па шта сад ово, откуд ово, али у протоку времена се покаже да је и те како имало смисла оно што је донето као решење.

Друго питање тиче се односа Универзитета и Богословског факултета, ту је било одређених, да кажемо, неразумевања. Факултет је био скоро пола века у саставу Универзитета, па онда тридесетак година није био, па је сад поново у саставу Универзитета.

Била је једна радна група која је требало да заправо усклади Статуте, у којој сте Ви такође радили па сте изузели свој глас из одлука те радне групе. Моје питање заправо гласи – да ли Универзитет жели, неким својим одлукама, да утиче на аутономију Православно – богословноог факултета или, како кажу потписници једног писма, које су Вам упутили, “Црква жели да утиче на аутономију Универзитета”? Какав је Ваш став о том питању?

– Универзитет је као и свака заједница хетероген и ту имате и оваквих и онаквих мишљења и ставова. Оно што је моје искуство у разговорима са многим људима, је да, ипак, највећи број људи разуме да ту не постоји никакав проблем и да је све заправо вештачки направљено.

Ствари су ту једноставне без великих филозофирања и спекулација. Црква, не да не жели – не пада јој на памет да утиче на Универзитет, нити с друге стране Универзитет треба да утиче на Цркву. Овде је реч о Теолошком факултету коме јесте место на Универзитету, ко год шта мислио и говорио и износио про ет контра аргументе – ствар је потпуно једноставна. У свим европским земљама ви имате теолошке факултете у оквиру универзитета и где год су они у оквиру универзитета Црква има своје место на Теолошком факултету које би могло да се формулише кроз појам мисио каноника (missio canonica).

Дакле, тамо где су конфесионалне школе, наравно да ће Црква бити та која процењује да ли је нешто исправна вера и да л’ се учи исправна вера или погрешна, тамо где је погрешна – Црква мора да интервенише.

И у том смислу врло је, у најмању руку површно, понекад и неодговорно, очекивати да је могуће да неко други има надзор над васпитавањем будућих свештеника, монаха, епископа, па и патријарaха.

Ја мислим да је заправо вештачка тензија ту, без икакве потребе, направљена и да може бити, као по многим темама – на крају крајева често сукоби настају на потпуно бесмисленим поводима. Нешто потпуно неартикулисано, без везе, неутемељено, постане јабука раздора међу људима који имају много више, не много више, него све могу да имају заједничко, о свему да се договарају.

Тако да мислим да и ово може бити за неке људе повод да они износе своје идеолошке опсервације и ставове, који међутим немају никакве везе са самом темом. Ја верујем да ћемо ми наћи заједничку тачку и да смо на том путу и да су апсолутно непотребне тензије. На који начин ми угрожавамо као Теолошки факултет Универзитет?

Узмимо за тему неке фиктивне као, не знам, слобода и ово и оно. Неко да би постао лекар, сад није реч о универзитету, он мора да има лиценцу, да ли Лекарске коморе или како се то већ зове, да би постао адвокат – мора да има лиценцу, не знам, неке Адвокатске коморе, између осталог, и ако се повуче лиценца он губи могућност да ради на том послу.

Мутатис мутандис у смислу, није реч о универзитету, тај принцип постоји као такав, што не значи да се сада неко други меша у, не знам ни ја, могли бисмо рећи, сад се адвокати мешају у судство. Дакле, ни на који начин ту није реч о угрожавању аутономије било са једне стране ка другој или обрнуто. Тако да сигуран сам да ће се то решити.

И на крају бих Вас питао нешто у вези са преговорима и договорима око овог Темељног уговора између Црне Горе и Српске православне цркве. Мислили смо да ће усвајањем Закона о слободи вероисповести бити решени сви проблеми између црногорске државе и Српске православне цркве. Сад се испоставља да би се многи поново мешали у тај споразум, уговор, договор, сви хоће да знају шта ту пише…

– Још одавно је тема темељног уговора постала политичко питање. И, нажалост, иако смо ми постигли консензус и договорили се око тога како тај уговор треба да изгледа, он и даље остаје повод за политичке и политикантске спекулације.

Нисам пратио много шта се дешава, али видим да та тема јесте актуелна и да понеки од политичара износе своје ставове. Некако имам сигурност, и не само наду, него просто чврсто уверење да ту заправо у пракси неће бити неких нових проблема јер ми, што се тиче самог уговора, више немамо шта да кажемо и ми смо потпуно спремни да тај уговор, онако како Синод оцени и процени и одлучи, буде потписан.

И са стране Владе Црне Горе имали смо неке контакте и имамо такође уверавање да ту не постоје проблеми. Сад ја сам не знам какве су биле процедуре када су у питању други уговори, али чини ми се, колико сам упознат, да никада ниједан уговор није ишао на скупштинску расправу, нити је заправо био тема јавних расправа.

Ја лично немам никакав проблем, ако је то принцип и ако тако треба да буде – нека буде, али ако није принцип и ако није правило не видим зашто бисмо онда само Уговор између Српске православне цркве и било које државе проблематизовали до мере да он треба да буде тема посебних расправа јер су то ствари једноставне – уговор регулише, дакле, однос државе и цркве и цркве и државе, ставља се само један законски оквир.

Ваша Светости, много Вам хвала у име наших слушалаца, у име наше редакције, у име Радио Београда целог за овај разговор. Желим Вам, наравно, да проведете овај празник лепо као и сви наши верници и заиста смо почаствовани, срећни и задовољни што смо били у прилици да, у ове празничне дане, разговарамо са Вама.

– Хвала Вама, још једанпут. Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

– И срећан празник свим нашим верницима, да Бог дâ да заједно са његовим васкрсењем и ми заиста васкрснемо из смрти у живот, али да и у нама васкрсне свако добро, свака врлина – нама на спасење, али свим људима на радост.

Подели на: