четвртак, 26. новембра 2020. | 16:21

Песмом проноси истину о Косову и Метохији

 – Са хором „Косовски божури” одржали смо више стотина концерата широм Србије, Црне Горе, Републике Српске, Русије, Белорусије, Француске, срели многе познате личности од Петера Хандкеа до Никите Михалкова… – каже Кујунџић

 

Уместо да са својим наставником Гаврилом Кујунџићем, једним од оснивача ансамбла деце са Косова и Метохије „Косовски божури”, прославе рођендан у неком ресторану или у његовом дому, чланови овог ансамбла, али и бројни пријатељи, рођенданске честитке сабране у получасовном видео снимку објавили су на јутјуб каналу. Тако је режирала пандемија коронавируса.

КАЖЕ ДА МУ ЈЕ ИЗОЛАЦИЈА ТЕЖЕ ПАЛА ОД РАТА

– Нисам написао ништа. Ово са овим вирусом није инспирација. Чак и хармонику не могу да свирам кад ме нико не слуша. Тако да нисам писао ништа ново. Само сам обновио једну песму коју сам раније написао на молбу моје деце (Косовских божура). Написао сам музику за песму насталу у време када је КФОР дошао у Ораховац јуна 1999. године – објашњава Кујунџић. Гаврило је у свет музике ушао у раном детињству, када је уписао Нижу музичку школу „Вук Караџић”, Одсек за хармонику, код професора Александра Грковића у Ораховцу. После основне уписао је Средњу музичку школу у Призрену, где је први пут у припреми за матуру почео сам да пише и компонује. Свирао ја затим у оркестру „Браће Карић”, па у војсци… Гаврила је шира публика упознала после 2005. године, када је са драмском уметницом Иваном Жигон основао ансамбл деце са Косова и Метохије „Косовски божури”. Данас се најчешће пева ваша песма „Ораховцу башто рајска”, када и како је настала? Започињемо разговор са Кујунџићем.

– Песма „Ораховцу башто рајска” описује нека срећна времена, када је и настала. Њу сам посветио Ораховцу и мој пријатељ, Младен Стојановић, је тако лепо певао да га је било милина слушати. Песма, музика и његова воља за животом су ме и инспирисале да напишем песму. Данас, је певају многи широм света, пева је цела Маракана, али Младена нема међу живима. Чим је отишао из Ораховца, у којем је остало згариште његовог дома, његово срце је препукло од туге. А песма у којој је осликан Ораховац од сунца које је над њим сијало, преко зрења најлепшег грожђа, вина које је текло као река и камена уклесаног у калдрму, до становника и њиховог гостопримства, остао је само у песми. Чак и снимци песме у извођењу Живорада Младеновића у РТВ Приштине су уништени 1998. године.

  • Ваша песма „Ђенерале” је настала приликом напада на Ораховац 1998. године?

– Да, песма „Ђенерале” је настала 1998. године када је Ораховац напала тзв. УЋК и у том нападу је прва жртва био мој сестрић Александар Мајмаревић, Ацко. Убили су га снајперски хици стигли са оближњег брда. То су били дани страве и ужаса. Нисмо веровали да ћемо преживети. И после неколико дана, на путу до куће моје сестре Веске, испред саме цркве, угледао сам полицијки БОВ. Испред њега је стајао Вељко Раденовић, командир специјалне јединице полиције која је после много муке ушла у Ораховац. Вељкова појава испред цркве у Ораховцу, значила је слободу и спас за нас. У трену, док сам му прилазио, да га загрлим, у глави сам већ саставио прве стихове и некако ме тај догађај и његово име подсетило на славног јунака из српске прошлости, хајдук Вељка. Иако сам знао да није ђенерал, ја сам га у песми тако назвао, јер за нас у Ораховцу он је то био. Песма „Ђенерале” је настала за само два дана.

  • У рефрену песме се захваљујете његовој мајци што је родила јунака? Јесте ли познавали његову мајку?

Нисам је познавао кад сам песму написао и компоновао, али сам је после пар месеци упознао. Ишао сам у Пећ на четрдесетодневни помен једном мом другу. После гробља, до аутобуске станице, одакле сам се аутобусом вратио за Ораховац, возио ме својим аутом брат покојног друга. Са нама је у ауту била и једна старија жена. Кад сам на њено питање, одакле сам, рекао да сам из Ораховца, она ме упитала да ли познајем њеног сина Вељка Раденовића. Истог трена сам се окренуо ка њој, одговорио јој да га познајем и то толико добро, да сам му написао песму. „Хоћете ли да Вам је изрецитујем?” упитао сам је, јер нисам могао да певам због жалости за умрлим другом. „Хоћу” рекла је тихо, и са првим стиховима које сам изговарао окренувши се ка њој, потекле су јој сузе. На крају песме, смо плакали и ја и она. И не знам, да ли сам ја био поноснији што сам упознао мајку нашега јунака, или она која је доживела да се о њеном сину пишу песме.

  • Вељко је био гост на једном од многих ваших концерата на Маракани?

– Да, на инсистирање организатора хуманитарних концерта, неколико момака из Фондације „Делије”, ја сам Вељка позвао да дође на концерт. Обрадовао се позиву, али је дошао после вишесатног наговарања. Од нашег последњег сусрета, Вељку је болест`(дијабетес) напредовала и морали су да му ампутирају ногу. Са штаком се појавио на бини, усред Маракане, а публика је једногласно певала песму „Ђенерале”. Био је срећан, а уједно и тужан, јер као ђенерал није могао да иде до краја, већ је у многим биткама, у којима је победа била извесна, морао да се повлачи. Таква су била наређења. Сазнали смо да се упокојио. Сахрана је била скромна, породична, без државних почасти. Али оно што је мени посебно драго, је фотографија коју сам после добио од његовог сина Вукашина. На њој је била надгробна плоча на Вељковом гробу, на којој је исписана цела моја песма.

  • Кад настаје Ваша песма „Дечји пркос”?

– Био је то мој радни дан у Великој Хочи. Идем на час, деца ме гледају уплашено, причају како су им те ноћи падале гранате у двориште и на куће. Гранатирана је Велика Хоча из суседног албанског села Брестовца. Сузе су ми ишле низ лице слушајући ту децу, и сећам се, у себи сам понављао питање ,,шта су ова деца крива”? Сећам се, да је једна девојчица устала и узвикнула „Шта вам је, шта нам могу? Ништа нам не могу, ми имамо тринаест цркава у селу, оне нас чувају”! И ја сам за непун час написао текст песме „Дечји пркос” о деци која желе да лете до небеских висина, ал не као амерички авиони, већ да освајају пространства за нова другарства. Ту песму су деца певала на свакој школској приредби, а касније и „Косовски божури” су је изводили широм света на концертима. Истовремено је настала песма „Велика Хоча”. То је био мој начин да се захвалим светињама – црквама у Великој Хочи, јер оне су задржале народ да остане овде, али и заштитиле да у гранатирању не буде људских жртава. У песму сам унео и Дечанску Виницу, Кулу Лазара Кујунџића, као и беле виле које се трећег дана Васкрса овде уздижу до неба кроз обичај одржаван вековима. И на крају сам пожелео да на овој светој земљи невере никада не буде.

  • После Србије највише концерата сте имали у Русији?

– У Русију смо ишли 18 пута. То је организовала Ивана са Друштвом српско-руског пријатељства. Она је и припремала програме у комбинацији српског и руског језика. У Белорусији смо 2005. године учествовали на фестивалу „Златни витез” и освојили „Златног витеза”. Наступали смо у Минску, на Кавказу, били гости у Пјатигорску. Били смо гости и код патријарха московског Алексеја 2., посетили многе манастире и света места. Наступали смо и у Француској, Немачкој, Аустрији, Румунији, Америци, Швајцарској, имали смо делове наступа на руском и енглеском језику да би нас и други народи разумели. Одржали смо више стотина концерата широм Србије, Црне Горе, Републике Српске, Русије, Белорусије, Француске, срели многе познате личности од Петера Хандкеа до Никите Михалкова. У Русији сам добио Захвалницу и Срце Друштва српско-руског пријатељства и та Захвалница ми пуно значи. Наступали смо и на фестивалу под називом „Цвркути са Ибра” у Косовској Митровици и освајали награде.

  • У међувремену су „Божури” одрасли, нису више деца. Где су они данас и да ли сте и даље заједно ?

– Ми смо и дан данас породица. Ја остарео, они одрасли поудавали се, пооженили, имам од њих четворо унучади две Марије, Стефана и Дамјана и очекујем ових дана и од мог мезимца Јована. Они су се остварили на породичним плановима, али је жеља да се помогне народу на Косову и Метохији присутна и даље. На неким наступима су се већ појављивали са својим бебама и то је доказ да не одустају. Оливера Радић

Подели на: