Појачана потреба за пажњом родитеља

Ова година 2020. биће запамћена као година велике светске пандемије коронавирусом. Инфекција коронавирусом, тачније ковидом 19 довела је и до појачане стрепње, напетости, страхова, брига, промена расположења. Како се са овим проблемима борити разговарали смо са стручним лицем, психологом др Миљаном Павићевић, доцентом на Катедри за психологију Филозофског факултета Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици.

 

Доцент др Миљана Павићевић, рођена је 1982. године у Косовској Митровици. Доктор психолошких наука, ради као доцент на Катедри за психологију Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Школовала се у Косовској Митровици, Београду и Нишу. Област интересовања психологија личности и психологија породице. Аутор је и коаутор бројних научних радова објављених у зборницима и часописима, учесник на многим научним домаћим и међународним скуповима. Члан је стручних тимова у раду са децом и адолесцентима.

  • Где видите узроке појачаних психичких проблема који се јављају код одраслих и код деце у време коронавируса?

– Појава коронавируса представља један стресан догађај, кризу која доводи до промена на менталном, емоционалном, физиолошком плану. Криза је дакле стање у коме је наше уобичајено функционисање онемогућено и околности су нам непознате и претеће. Та непознаница ствара страх и ми имамо осећај да губимо контролу над нашим животима. Ограничени социјални контакти, свакодневна упозорења, извештаји о масовном пандемијском ширењу заразе и високом проценту смртности, стварају посебну узнемиреност и додатно појачавају бојазан, неизвесност. Зато ситуација у којој смо, додатно захтева да се изборимо са сопственим осећањем изолованости и усамљености, али и да будемо солидарни према онима које познајемо, а који су у тежој ситуацији.

  • Шта сте приметили, како затвореност, изолација и удаљавање, делује на људе, посебно на децу на Косову и Метохији, у срединама које можете да пратите?

– Због изолације и преокрета уобичајеног животног ритма, код људи је најчешћа реакција страх и анксиозност, а као пратеће реакције може да се јави депресивност, појачана иритабилност, обузетост негативним мислима. Међутим, важно је нагласити да су појачане емоционалне реакције очекиване у ситуацији која је нова и неизвесна. Код деце је могла да се примети досада услед напора да се одрже различити ритмови школских активности на даљину, проблеми са концентрацијом, повећано играње игрица, али и већа потреба за пажњом родитеља из страха да би могло нешто лоше да им се деси.

  • Може ли се живети без блискости као што су додир руке, загрљај и лучења хормона љубави, радости и среће који се активирају путем додира?

– Не може, наравно. Али оно што је јако битно у овој ситуацији јесте ослонити се на расположиве личне и породичне ресурсе. Ресурси су значајни јер представљају ослонац за превладавање стресне ситуације. Адекватно породично функционисање, емоцинална блискост, топлина, нега, брига и приврженост чланова породице, адаптабилност чланова породице, отворена комуникација која подразумева вештине слушања, уважавања и поштовање чланова породице доприноси оптималном расту и развоју свих чланова породице.

  • Да ли је страх од заражавања довео и до појачаног насиља у породици, шта можете да нам откријете и какве савете нудите породицама да би се насиље избегло или смањило?

– Изолација у време коронавируса је у већ дисфункционалним породицама само појачала интензитет насиља. Када говоримо о породичном насиљу, треба нагласити да се ради о веома комплексном проблему који има вишеструке и далекосежне последице како по жртву насиља тако и на све чланове породице. Неопходно је да жртве насиља потраже стручну (психолог, психијатар, психотерапеут) и институционалну (центар за социјални рад, полиција) помоћ или да то ураде блиски пријатељи, комшије.

  • Како се деца прилагођавају новим условима живота под маскама и удаљени једни од других?

– Најважније је да се деци говори истина, да се не претварамо да се пандемија не дешава, не улепшавати нити нагађати шта све може да се деси. При томе треба користити речник који је прилагођен узрасту детета, не излагати их трауматичним детаљима и наравно оставити простора за дететова питања. Треба деци истаћи колико је важно да се поштују прописане мере јер су тада сигурни. Такође их треба охрабрити да говоре о својим осећањима и потребама у новој ситуацији јер на тај начин развијају способност превладавања проблема. Улога родитеља је кључна у овим ситуацијама. На њима је да деци пруже осећај сигурности, да их смире, да их охрабре и оснаже за будуће изазове.

  • Како на људе утиче та временска узлазност, а потом пад кривуље деловања и ширења коронавируса и како савладавати страх од вируса?

– Узлазност кривуље је свакако довела до појачане анксиозности и страха код људи, а пад кривуље до опуштања. Оно на шта треба упутити људе јесте да је важно да се понашају како је прописано да би се заштитили од преношења вируса, али да у оквиру тих ограничења могу да наставе са својим свакодневним активностима и занимацијама. Саветује се да се вести не прате нон-стоп већ у једном периоду дана како би се информисали о тренутном стању. На тај начин човек може да се бави позитивним стварима, да се осећа добро и да шири такву атмосферу са људима са којима комуницира.

  • Шта очекујете, да ли ће се живот вратити у нормалу, односно да ли ћемо се вратити животу онаквом какав смо имали пре појаве коронавируса, или ћемо даље наставити прилагођавајући се неком новом начину живота?

– То је тешко рећи. Не можете контролисати шта ће се десити у будућности. Не можете контролисати коронавирус. Нити можете магично елиминисати сасвим природни страх или анксиозност. Али оно што можете контролисати су поступци које ви преузимате – овде и сада. И то је оно што је битно. Јер то шта радите – овде и сада – може допринети вама, ономе ко живи са вама и вашој целокупној заједници. Славица Ђукић

Подели на: