понедељак, 26. октобра 2020. | 10:55

ПОСЛЕДЊА НАДА У ПРАВДУ

Пише: Рада Комазец

 

К ада је утихнула и последња нада да ће бити заборављени вапаји мајке Драгице, Драгане, Слађане, Гордане и још много мајки за убијеном голобрадом децом, чије душе не могу наћи мир, док рука правде не стигне убице, Специјализована већа Косова у Хагу пружила су трачак наде. Обезглављено и осакаћено тело оца Харитона поред молитвене бројанице, 14 мученика у Ретимљу и још 29 са општине Ораховац, где је била смештена главна команда „ОВК“, 14 жетелаца у Старом Грацком, 12 убијених и 40 рањених у бомбашком нападу на аутобус Ниш-експреса, Клечка, „жута кућа” и бројни злочини „ОВК“, опомињу нас да не заборавимо невине жртве, да пишемо, понављамо и тражимо правду. Нажалост, надлежност Специјализованих већа и Специјализованог тужилаштва Косова у Хагу за злочине против човечности и ратне злочине ограничена је на период од 1. јануара 1998. године до 31. децембра 2000. године , тако да никада нећемо дознати ко је убио децу на Бистрици, Столиће у Обилићу, ко је организовао и убијао у Мартовском погрому. За убиства, прогоне, спаљене, порушене и оскрнављене куће и светиње нико није крив, а међународни чиниоци, овај страшни злочин назваше „спонтаном акцијом“. Главни организатори су остали некажњени, а жртве заборављене. Представници међународне заједнице нису били заинтересовани да се приведе крају било који процес у којем је почињен злочин над Србима, јер би, наводно, то утицало на политичку кризу на КиМ. Под кишобраном западних центара моћи, а посебно Клинтонове администрације паравојна – терористичка организација „ОВК“ постала је јавна 1995. године убијајући српске полицајце и војнике, а потом и цивиле. Циљ је био отимање Косова и Метохије од Србије. Од 1995. године до краја 1998. године албанске терористичке групе под командом „ОВК“ извршиле су укупно 1.845 оружаних напада. Обуку терориста „ОВК“ на територији Албаније вршили су професионални војни инструктори и легионари из западних држава и Турске, да би им се 1998. прикључиле приватне фирме за војну обуку САД, Велике Британије и Немачке. Почетком 1999. савезници им постају ЦИА и НАТО, а активности обуке проширују на упутства за борбу против
српских полицијских станица и војних постројења. Већ у фебруару 1999. године деловали су у осам оперативних зона и то: Зона Лаб – која је заузимала територију општине Подујево, зона Дреница – општину Глоговац, Србица и део општине Косовска Митровица, зона Шаља – општина Косовска Митровица, Вучитрн и Обилић, зона Неродимље – обухватала је делове општина Липљан, Урошевац, Качаник и део Суве Реке, зона Дрим – обухватала је Ораховац, део Суве Реке и Клине, зона Дукађини–општине Дечани, Пећ, Ђаковица и део Клине, зона Паштрик – општина Призрен, зона Карадак – обухватала је општину Гњилане и околину. Иза сваке оперативне зоне остајао је крвави траг, али најсуровије су терористи деловали у зонама Дукађини, Дреница и Паштрик. Прљавим новцем од наркотика плаћене су и обуке и лажни извештаји о масакрима над Албанцима, заступање у међународним организацијама и заташкавање злочина. Без иједне добијене битке током рата, на крилима НАТО пакта и под заштитом моћних западних земаља наставили су киднаповања, мучења, убиства и одвођење у логоре Срба и за време међународне војне и цивилне мисије на КиМ, која је вешто прикривала њихове злочине. Заташкаван је и извештај швајцарског сенатора Дика Мартија о трговини људским органима у „жутој кући”, иако је постао званичан документ Савета Европе. Игнорисане су и изјаве бивше тужитељке Карле дел Понте о убиствима и застрашивањима сведока на КиМ. Покушаји да се донесе закон о заштити вредности „ОВК“ у косовској скупштини су били усмерени управо да умање значај Специјализованог суда и Тужилаштва и застраше сведоке. То им је претходне две деценије полазило за руком. Сведоци су убијани, страдали у саобраћајним несрећама и другим незгодама. Да ли последња хапшења челника „ОВК“ оптужених за злочине и застрашивање сведока, заиста, указују да неће бити милости према онима који су чинили свирепе злочине или је наставак фарсе, као и хапшење Рамуша Харадинаја, остаје да се види. Ово је последња нада породицама невиних жртава у правду, а међународној заједници да опере макар мало греха и савести због саучесништва у злочинима „ОВК“.

Подели на: